NIKOLA JOVIĆ
Pravo pitanje nije mogu li SAD da izbegnu „imperijalno prerastezanje”, već žele li one to?
Imperijalno prerastezanje, takođe poznato kao „imperijano prekoračenje”, je hipoteza koja ukazuje da se „imperija” može proširiti izvan svoje sposobnosti da održi ili proširi svoje vojne i ekonomske obaveze. Ideju je popularisao istoričar i profesor Univerziteta Jejl Pol Kenedi u svojoj knjizi iz 1987. Uspon i pad velikih sila. Na ovo mišljenje se nadovezuje stav Džeka Snajdera koje pominje u svojoj knjizi Mit o imperijama, gde kaže, da, kao što su se Britanija i brojne druge imperije u prošlosti borile protiv varvara na svojim granicama i doživele poraz, tako će taj poraz doživeti i SAD u svom pokušaju da postane imperija.
Ključno pitanje koje ćemo sada razmotriti a koje ujedno i nosi naslov ovog teksta jeste mogu li SAD da izbegnu „imperijalno prerastezanje”?
Već je rečeno da je najtemeljnije delo za proučavanje fenomena „imperijalnog prerastezanja” knjiga Pola Kenedija Uspon i pad velikih sila, u kojoj on obrazlaže kako su u prošlosti napredovale i potom propadale velike imperije i analizira uzroke njihovih uspona i potonjih padova. Osnovna teza sa kojom on obrazlaže pad velikih sila jeste taj da tokom vremena ne uspevaju da održe balans između ekonomije i strategije, tj. vojne moći, zbog toga što im početni ekonomski procvat (na talasu kog su i dostigle svoj puni domašaj i rastegnutost tj. domete), vremenom ne raste proporcionalno potrebama održavanja status quo u trenutnim granicama protezanja njihove moći ili daljeg širenja. Zbog toga nesklad ekonomske moći „metropole”, prestonice, i vojno-strategijskih zahteva spoljnih granica vremenom dovodi do slabljenja centra a samim tim i „periferije” i do postepenog urušavanja i kolapsa čitave imperije, gde se ona svodi ponovo na stanje koje je prethodilo njenom silovitom i vrtoglavom usponu, ako ne i na stanje ispod tog.
PET TALASA AMERIČKOG OPADANjA
Gde su SAD u ovoj situaciji i spram ovih parametara? Izašavši iz Prvog svetskog rata kao „novootkrivena” velika sila, SAD su potvrdile svoju svetsku dominaciju i poziciju br. 1 u svetu posle Drugog svetskog rata, iz kog su izašle sa 1.076.245 vojnika izbačenih iz stroja (405.399 mrtvih i 670.846 ranjenih) [1], što je, mora se priznati, „prihvatljivo” (spram žrtava koje je imao npr. SSSR, bilo civilnih ili vojnih) za ostvarenje svetskog statusa globalne sile prvog reda, koji je neumitan i danas iako ozbiljno doveden u pitanje. Period posle Drugog svetskog rata protekao je u rivalstvu sa SSSR tokom Hladnog rata (za koji se simbolično kaže da je trajao od Jalte [4-11. februar 1945] do Malte [2-3. decembar 1989]).
Međutim, da put od kraja Drugog svetskog rata do onoga što su SAD danas nije bio bez zastoja i regresije, pokazuje i sledeći podatak: znameniti američki konzervativni politikolog, politički pisac i univerzitetski profesor političkih nauka na Harvardu i Kolumbiji Semjuel P. Hantington (najpoznatiji po svojoj kovanici i istoimenoj knjizi – Sukob civilizacija), formulisao je „pet talasa američkog deklinizma (opadanja) nakon Drugog svetskog rata”:
1. Prvi talas, 1957-1958, „Deklinizam Sputnjika“ ili „Sputnik Shock”, kada je američki „Mali Džoni“ pobacio spram sovjetskog „Malog Ivana“; u pitanju su školska testiranja iz čitanja, pisanja i aritmetike, gde su se Sovjeti pokazali bolje. Strah SAD je bio i zbog porasta stope privrednog rasta u SSSR, što je automatski povlačilo i napredak u oružanoj, tehnološkoj i naučnoj sferi [2];
2. Drugi talas je počeo na prelazu iz 60-tih u 70-te; „Deklinizam obnovljene ravnoteže snaga” trajao je u periodu 1969-1973. Karakteristično za njega je bilo širenje antiratnih demonstracija, koje su tokom 1968. potresale gradove širom SAD (Čikago, Los Anđeles, Vašington…) i slanje ogromne vojne pomoći Južnom Vijetnamu. Na vlast dolazi Ričard Nikson, koji naređuje tajno bombardovanje demokratske Kambodže. Nikson odlazi u Sajgon i obećava pomoć Tiu, novom vođi Južnog Vijetnama, ali u leto dolazi novi talas protesta u SAD, pa 15. oktobra 1969. još jedan. Ovo je prisililo administraciju SAD da počne sporo povlačenje iz Vijetnama u julu 1969. [3] Uporedo sa krajem američkog angažovanja, išlo je i ubrzano ekonomsko jačanje američkih zapadnoevropskih i azijskih saveznika, što je „nateralo” supersile na kompromis i usklađeno delovanje;
3. Treći talas, „Deklinizam naftnog šoka” 1973-1974. Naftni embargo zemalja OPEK govori da nuklearne bojeve glave nisu najvažniji izvor moći na svetu, i da onaj ko ima naftu može itekako uticati na svetska dešavanja [4];
4. Četvrti talas, „Deklinizam poljuljanog samopouzdanja, doba druge polovine vladavine predsednika Kartera, koji su obeležili povlačenje iz Vijetnama, sovjetska intervencija u Avganistanu, revolucija u Iranu i „kriza talaca” [5];
5. Peti talas, za naše istraživanje i najbitniji, jeste „Deklinizam imperijalnog prerastezanja” [6], smešten u period drugog mandata Ronalda Regana i posle njega Džordža H. V. Buša. Do početka Prvog zalivskog rata protekao je u znaku trgovinskog i budžetskog deficita, narasla je ekonomska moć Nemačke i Japana, a Buš je ponudio Nemačkoj „partnerstvo u vođstvu” [7]
ŠESTI TALAS
Nezvanični šesti talas, koji i danas traje, započeo je invazijom na Irak 20. marta 2003. i odlikuje ga kretanje od unipolarnog ka multipolarnom svetu. U ovom periodu dolazi do razvoja i jačanja te ponovnog povratka na svetsku scenu Ruske Federacije, a za njom i Kine, Indije, Brazila i ostalih. Šesti talas, „multipolarni“ ne znači da je kriza „imperijalnog prerastezanja” (prema kojoj je i neformalno nazvan peti talas) prošla, već da je nakratko „odložena” i da je izbegnut konačni slom i propast imperije SAD, koja u vreme pisanje ovog teksta, a sa protokom vremena, dobija sve veće razmere, razmatranja i sagledavanja. Jer neumitno je da će, uz trenutni stepen rasta pomenutih sila opadati moć SAD, koje će biti stavljenje pred dilemu – ili „puštanje” nekih svojih poseda, tj. „odlazak kući” iz određenih delova sveta (i samim tim rizikovanje da te predele zaposedne neka od pomenutih sila), smanjivanje vojnog budžeta, vojnih kapaciteta i preorijentisanje ili pokušaj da se ostane na sadašnjim načelima i održavanje trenutnog položaja u svetu uz neosnovanu nadu da će SAD uspeti da izbegnu ono što nijedna imperija pre njih nije – kolaps. Razvojni put ove „propasti”, gotovo istovetne svaki put, navodi upravo Kenedi:
„… bogatstvo je obično nužno da bi se poduprla vojna moć, a vojna moć je obično nužna da se bogatstvo stekne i zaštiti. Ako se, međutim, suviše veliki deo državnih resursa odvrati od stvaranja bogatstva i umesto toga preusmeri u vojne svrhe, onda to na duži rok verovatno vodi slabljenju snage države. Isto tako, ako država suviše strateški rastegne svoje snage, recimo osvajanjem prostranih teritorija, ili vođenjem skupih ratova – ona rizikuje da potencijalne koristi od spoljne ekspanzije budu nadmašene velikom cenom svega toga – što predstavlja dilemu koja postaje akutna ako je dotična država ušla u period relativnog ekonomskog opadanja. Istorija uspona i naknadnog pada vodećih zemalja u sistemu Velikih sila od napretka zapadne Evrope u 16. veku – što znači država kao što su Španija, Holandija, Francuska, Britansko Kraljevstvo i trenutno SAD – pokazuje na duži rok veoma značajnu korelaciju između proizvodnih kapaciteta i sakupljanja prihoda na jednoj strani i vojne snage na drugoj.” [8]
PREISPITIVANjE AMERIČKIH MOGUĆNOSTI
Precizirajući još više i konkretizujući situaciju na SAD, Kenedi dalje kaže da, iako postoje tvrdnje da troškovi odbrane mogu imati izvesne komercijalne ekonomske nusproizvode, teško je naći argumente protiv stava da preterani troškovi za oružje štete ekonomskom napretku. Teškoće koje proživljavaju savremena društva, koja su vojno najopremljenija, samo su ponavljanja istih onih koja su pogađala Španiju Filipa II Rusiju Nikolaja II i Hitlerovu Nemačku. Velike vojne sile mogu, poput velikog spomenika, da deluju impozantno oduševljenom posmatraču, ali ako se ne zasnivaju na čvrstoj osnovi, tj. produktivnoj naconalnoj ekonomiji, rizikuju kolaps u budućnosti. [9]
Obrazlažući svoj stav, Kenedi kaže da će preispitivanje američkih mogućnosti morati da bude ozbiljno zato što je ona, poput imperijalističke Španije oko 1600, ili Britanske Imperije oko 1900, naslednik ogromnog niza strateških obaveza, koje su određene u prethodnim decenijama, kada je politički, ekonomski i vojni kapacitet ove nacije za uticanje na svetske poslove izgledao mnogo pouzdaniji. Kao posledica toga, SAD se sada izlažu riziku tako poznatom istoričarima uspona i pada prethodnih velikih sila, koji se grubo može nazvati „imperijalna rastegnutost”. Drugim rečima, oni koji donose odluke u Vašingtonu moraju se suočiti sa mučnom i trajnom činjenicom da je ukupan zbir globalnih interesa i obaveza SAD sada mnogo veći od snage države da ih brani sve istovremeno. [10]
Ako sagledamo ove Kenedijeve reči, uzete iz njegove knjige koja je nastala 1987, dakle tokom pominjanog „petog talasa”, i uvrstimo ih u današnje uslove, videćemo da se suštinski ništa nije promenilo iz pozicije američke spoljnopolitičke doktrine. Štaviše, Zapad (ako pod njim podrazumevamo SAD kao politički i NATO kao vojni centar, koji su „predstraža” globalizma i veštačkog i nasilnog „demokratizovanja” sveta) se od onda proširio na postsovjetski i postjugoslovenski prostor, na većinu zemalja Severne Afrike i Bliskog istoka, čime je svoje kapacitete, ionako rastegnute, doveo gotovo do tačke pucanja. A to pucanje, zabrinjavajuće i upozoravajuće zvuči, odjeknuće u celom svetu i imaće posledice po ceo svet. Pitanje koje se sada može postaviti, kao preformulacija prvobitnog pitanja (i ujedno i naslova ovog rada) nije mogu li SAD da izbegnu „imperijalno prerastezanje”, već žele li one to?
TRIJUMF AMERIČKIH INTERESA
Odgovor na ovo pitanje vodi dalje do trenutno aktuelnog sukobljavanja predsednika SAD Donalda Trampa i njegovog Kabineta i njegovih poluga vlasti sa „paralelnom državom”. [11] U ovom sučeljavanju jasno je, makar deklarativno, ko je za koju stranu. Američka paralelna država [12] svakako predstavlja one izvandržavne (koje pretenduju da, prema moći i uticaju, budu, ako ne državne, onda naddržavne) snage, koje je jednim imenom američki general i raniji predsednik Dvajt Ajzenhauer nazvao „vojno-industrijski kompleks” [13]. Ako se prati kontinuitet američke istorije posle Drugog svetskog rata, vidi se da su SAD samo pet godina od onda provele van učešća u nekom ratu (a, uopšteno gledano, SAD su za 241 godinu postojanja van rata bili samo 14 godina [14], što znači da je u tom periodu vojno-industrijski kompleks (koji svakako nije nastao u doba Ajzenhaura, već ga je on samo otkrio, tj. ukazao na njegovo postojanje), radio punom parom, što znači da mu odgovara dalja eskalacija nasilja u svetu i da će se svaki predsednik koji pokuša da mu ograniči ili smanji kapacitete naći direktno na udaru, što sada, u slučaju Trampa, vidimo više nego ikad. [15] Nesumnjivo je da se „paralelna država” neće predati bez borbe i da svoju dominaciju neće „prepustiti” olako niti Trampu niti bilo kome sličnom, bez poštenog okršaja, tj. uvlačenja sveta u neki novi krvaviji i razorniji sukob, ili, daleko bilo, nuklearni rat, koji bi bio samouništenje za celu planetu. Trampove predizborne izjave o rasformiravanju NATO (iako ih je u periodu posle izbora dosta ublažio, pa se zadovoljio potrebom njegovog preformulisanja) ipak obećavaju. Uprkos tome, njegov inauguracioni govor je svojevrsni „pamflet” za povratak sveta suverenih država i multipolarizma, što svakako može da spase SAD od „imperijalnog prerastezanja” i kolapsa, ali Trampova prilično kontradiktorna postizborna povećanja vojnog budžeta i diskutabilne izjave po pitanju Rusije (iako je i sâm na udaru zbog „ruske umešanosti” u predsedničke izbore u SAD), mogu se tumačiti na više načina: ili je to njegovo popuštanje, pred „paralelnom državom”, ili suštinsko nerazumevanje situacije i neobaveštenost o stanju na terenu (s obzirom na to da većinu informacija dobija od svojih savetnika, čije verzije istine mogu biti različite).
Šta će dalje biti, ostaje da se vidi, hoće li Tramp opravdati većinu predizbornih obećanja i očekivanja ili će to biti samo paravan za istovetno delovanje na terenu, poput njegovih prethodnika, jer postoji nešto što je iznad američkih predsednika, a to su po pravilu američki interesi, koji se često sa njima ne menjaju, već ostaju uglavnom isti, uz eventualne „preformulacije” i „preorijentacije”.
_________
Uputnice:
(1) John W. Chambers, II, ed. in chief, The Oxford Companion to American Military History. (Oxford University Press, 1999, ISBN 0-19-507198-0), 849.
(2) http://www.the-american-interest.com/2011/12/09/declinisms-fifth-wave/
(3) https://www.britannica.com/topic/Vietnamization
(4) https://www.thebalance.com/opec-oil-embargo-causes-and-effects-of-the-crisis-3305806
(5) http://www.pbs.org/wgbh/americanexperience/features/general-article/carter-hostage-crisis/
(6) Nazivi talasa citirani prema Dr Dragan R. Simić, mr Dragan Živojinović: Od Sputnjika do Lenova: šest talasa američkog deklinizma posle Drugog svetskog rata, FPN │Godišnjak 2010 │III DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi, Beograd, 2010.
(7) Klasifikaciju ovih pet talasa, kao što je pomenuto ranije, izvršio je Semjuel Hantington u svom tekstu The US: Decline or renewal?”
http://www.li.suu.edu/library/circulation/Stathis/HuntingtonDeclineorRenewalPart1Fall11.pdf
(8) Pol Kenedi, „Uspon i pad velikih sila”, str. 11-12.
(9) Ibid.
(10) Ibid, str. 570.
(11) http://www.theepochtimes.com/n3/2231908-what-is-the-deep-state-we-keep-hearing-about/
(12) http://www.attn.com/stories/15189/what-deep-state
(13) http://coursesa.matrix.msu.edu/~hst306/documents/indust.html
(15) http://www.alternet.org/trump-vs-deep-state
https://www.geopolitica.ru/sr/article/mogu-li-sjedinjene-drzhave-da-izbegnu-imperijalno-prerastezanje
