IVAN RISTIĆ: SRBIJA MORA DA OTVORI OČI I OJAČA OBAVEŠTAJNE KAPACITETE

Srbija je jedina zemlja u regionu sa autonomnom spoljnom politikom i očuvanom stabilnošću, a...

Srbija je jedina zemlja u regionu sa autonomnom spoljnom politikom i očuvanom stabilnošću, a to predstavlja trn u oku atlantističkih stratega

Strategija pod nazivom „Poslednja šansa“, usmerena na još jedan pokušaj rušenja RS, a koja se pre nekoliko dana pojavila u srpskim medijima i munjevitom brzinom postala viralna, predstavlja upozorenje i „znak pored puta“ koji ukazuje na to u kojoj meri je opasan smer u kome se kreće čitav region. Do takve situacije je doveo čitav niz faktora, ali konstanta je, razume se, da su ugroženi vitalni srpski nacionalni interesi, dok se interesi ostalih igrača na antiidentitetskom luku instrumentalizuju u svrhu sabijanja srpskog faktora na atlantizmu prihvatljivu meru.

Plan „Poslednja šansa“ predstavlja zlokoban scenario koji predviđa „delovanje opozicije u više pravaca“, a između ostalog podrazumeva dalju kriminalizaciju vlasti u Banjoj Luci i paralizovanje funkcionisanja centralnih institucija BiH, kako bi se RS dovela u finansijske neprilike. Ovakav pritisak iz više pravaca bi, po zamisli kreatora operacije, trebalo da dovede do kraha Dodika i dovođenja nove rukovodeće garniture u Banju Luku, kako bi se RS definitivno slomila i upodobila unitarnom konceptu Izetbegovićeve BiH. Bilo da je ova operacija realna opasnost ili smišljena opsena sa jasno definisanom svrhom, ne sme se zanemariti činjenica da je geostrateški cilj koji zapadni faktor želi da postigne uvek isti – davljenje Srbije posredstvom njenog zapadnog geopolitičkog krila – Republike Srpske.

Zbog čega se to čini? RS uvek treba posmatrati u odnosu na Srbiju, i obrnuto. Srbija je jedina zemlja sa prostora „jugosfere“ ozbiljno uzeta u obzir kao partner na projektu koji će iz korena promeniti živote budućih generacija. Dokaz za to je činjenica da je jedina sa ovog prostora naša delegacija bila pozvana u Peking kako bi učestvovala u zvaničnom predstavljanju novog Puta svile. Takođe, Srbija, Bosna i Hercegovina (zahvaljujući Republici Srpskoj) i Makedonija su jedine države u Evropi koje nisu uvele sankcije Rusiji. Zvanični Beograd teži da vodi što nezavisniju spoljnu politiku, koja će na srednji i dugi rok dovesti nezavisnost iznutra. Takva politika donosi mnoge benefite, ali u svakom trenutku se mora biti spreman da se plati cena. RS je produžena ruka te politike, imajući u vidu odlične odnose između dva rukovodstva, ali i geopolitičke zakonitosti koje govore tome u prilog.

Ipak, Dodik je godinama na „tankom ledu“, Skoplje je dovedeno pred samu ivicu građanskog rata, Hrvatska se nalazi pred vratima ekonomskog poniranja, dok Bosna i Hercegovina već tipično levitira između dezintegracije i disfunkcionalnosti. Jedina sa autonomnom spoljnom politikom i očuvanom stabilnošću u regionu je Srbija, i to predstavlja trn u oku atlantističkih stratega i njihovih nestabilnih satelita. Gruevski, koji je vodio državu sa daleko manjim kapacitetima da se brani od Srbije, slomljen je, dok je Republika Srpska, zbog sveukupne uloge u stabilnosti BiH, nešto tvrđi orah, iako na papiru institucionalno znatno slabiji. Paralelno sa „završavanjem posla“ u dejtonskoj BiH, radiće se i na destabilizaciji Beograda, u to nema nikakve sumnje.

Bilo kako da je zamišljena, strategija Srbije da se odupre planovima atlantista u periodu koji predstoji je trka sa vremenom. Poslednja Vučićeva izjava u kojoj je upozorio da građane čekaju teška vremena samo govori tome u prilog. Srbija ovog puta mora odlučnije da bude uz Republiku Srpsku, jer će to u boljem slučaju zahtevati ozbiljnost stava koji iznosimo, a u onom nesrećnijem okolnosti na koje verovatno nećemo moći značajnije da utičemo. Ipak, sreća u nesrećnim scenarijima koji mogu da budu pred nama je činjenica da se bahati atlantisti i ne trude da prikriju identičnu metodologiju koju koriste na raznim primerima i dijametralno suprotnim meridijanima planete, što će u značajnoj meri, ako ne olakšati posao našim službama bezbednosti, a onda makar delovanje neprijatelja učiniti predvidivim široj javnosti.

Asimetrični konflikt sa metodama koordinisanja na mnogo nivoa nalazi se na samom začetku, pa ga još uvek percipiramo isključivo kroz kriminalizaciju pojedinih ličnosti, medijsku satanizaciju, kreiranje javnog mnjenja na društvenim mrežama, i kroz slične „meke“ metode. Ipak, rezultati izbora u Srbiji i Republici Srpskoj govore da on ne daje rezultate. Zbog toga postoji bojazan da će atlantisti krenuti „nogom“ na Balkan, odnosno srpske nacionalne interese, da budem precizniji. Jedina odbrana od potencijalnog zlokobnog scenarija nalik na pomenuti je proaktivna spoljna politika, uz pojačanu budnost službi bezbednosti na relaciji Beograd – Banjaluka – Priština. Srbija bi morala, za promenu, da se služi ozbiljnim obaveštajnim radom. Jer ko štedi novac na obaveštajnom radu u miru, rasipa krv u ratu.

Izvor Vidovdan, 30. maj 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u