JELENA VUKOIČIĆ
Koja će od dve strane odneti pobedu u bici za budućnost Srbije, još uvek je neizvesno, ali je sasvim sigurno da pomirenja neće biti
Pre neki dan bivši predsednički kandidat Vuk Jeremić najavio je formiranje nove stranke koja bi navodno trebalo da radi na pomirenju dve Srbije – nacionalne i građanske. Jeremić je sa sličnom političkom platformom nastupio i na izborima na kojima je važio za jednog od jačih opozicionih kandidata, tako da je njegov skroman rezultat od oko pet procenata glasova birača (gotovo dva puta manje od onog što je osvojila parodija zvana Beli) predstavljao prilično iznenađenje za veliki broj poznavalaca političkih prilika. Bivši ministar spoljnih poslova u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića, međutim, očigledno ne odustaje od ambicioznog plana kreiranja političke snage koja će volšebno ujediniti glasače Šešelja i Čanka ili, gledano iz ugla civilnog društva, Inicijativu mladih za ljudska prava i Pokret mladih za istinu.
Istini za volju, Jeremić je i sam već deo ujedinjene opozicije, koja, bar na prvi pogled, osim mržnje prema režimu, nema puno toga zajedničkog. Naime, većina stranaka novog bloka (DS, građani i LSV) imaju prilično ekstreman „liberalno-demokratski” program, koji predviđa de jure priznavanje Kosmeta, ulazak u NATO (što bi automatski značilo uvođenje sankcija Rusiji), priznavanje navodnog genocida u Srebrenici (što bi bio početak kraja Republike Srpske) i, naravno, dalje „jačanje” autonomije Vojvodine. Dosta je bilo i nema neki poseban nacionalni program, i veliko je pitanje kakvu bi politiku vodili u nekoj budućoj vladi. Dveri imaju program koji je suprotan svim navedenim „građanskim opcijama”.
Koliko god ujedinjenje partija sa dijametralno suprotstavljenim programima ponekad delovalo kao neka vrsta političke perverzije, svi smo odavno navikli na to da je u Srbiji, odnosno srpskoj politici, sve moguće i da su u cilju osvajanja vlasti brojne opcije koaliranja i ujedinjavanja na stolu, pa i one koje se kose sa zdravim razumom. Samim tim, ne bi trebalo da čudi ni formiranje novog DOS, a ni ambiciozne ideje Vuka Jeremića. Ono što, međutim, jeste i problematično i neostvarivo, a tiče se Jeremićevog političkog programa, jeste pokušaj spajanja dva nespojiva koncepta, paradigme, načina razmišljanja koji jednostavno ne idu i ne mogu da idu zajedno, bez obzira na to što pojedini politički subjekti pokušavaju da nam dokažu suprotno.
Šta bi trebalo da bude građanska Srbija?
U 19. i prvoj polovini 20. veka predstavnici građanske Srbije bili su pripadnici njene društvene i intelektualne elite, ljudi koji su se delom školovali u zemlji, a delom u inostranstvu, a onda vraćali u svoju državu da pomognu njen razvoj i izvedu je na put modernih evropskih nacija nakon viševekovne otomanske okupacije. Od dolaska kneza Miloša Obrenovića na vlast počelo je slanje mladih ljudi na školovanje van granica zemlje, da bi 1839. godine Ministarstvo prosvete usvojilo strategiju prema kojoj je država organizovano svake godine slala određen broj mladića u obrazovne ustanove velikih evropskih gradova. Ovi mladi ljudi, zajedno sa rastućim brojem studenata na domaćim univerzitetima, radili su na kulturnom uzdizanju i prosvećivanju Srbije, na zaštiti njenih interesa i njenom postepenom pretvaranju iz otomanske provincije u savremenu državu. Između njih je bilo ideoloških i političkih razlika, ali su im namere bile pozitivne i patriotske, a ciljevi isti – napredak srpske države u svim oblastima, uključujući nacionalnu kulturu i obrazovanje, i izgradnja njenih institucija na srednjovekovnim nemanjićkim temeljima. Drugim rečima, nastavak onog procesa koji je nasilno prekinut otomanskim osvajanjima. Ovi građani nisu obavezno morali da budu najveći i najbolji Srbi, ali su uglavnom bili najobrazovaniji i najuticajniji, i njihova je uloga upravo bila da obrazuju i nacionalno osveste mase stanovništva, koje u periodu otomanske okupacije nisu imale pristup kulturnim i obrazovnim institucijama.
Slom građanske elite u Srbiji došao je sa stvaranjem Druge Jugoslavije i dolaskom komunista na vlast. Neki od srpskih intelektualaca završili su pod zemljom, neki na Golom otoku, neki u egzilu, a ostatak je, nakon što im je konfiskovana sva imovina i oduzet društveni status, nastavio da egzistira na društvenim marginama u Socijalističkoj Republici Srbiji. Do početka 90-tih i raspada SFRJ od nekadašnje građanske klase ostali su samo tragovi, da bi u periodu ratova i političkih previranja nakon stvaranja višestranačkog sistema počeo da dobija obrise jedan nov fenomen – kvazigrađanska navodna elita, čiji je zadatak bio i ostao da finalizira posao koji su uspešno započeli (i velikim delom i dovršili) komunisti, odnosno da zada konačni udarac državi Srbiji i nacionalnom biću srpskog naroda.
NOVI „GRAĐANI”, CIVILNO DRUŠTVO, AUTOŠOVINIZAM
Poslekomunistička „građanska”, odnosno druga Srbija, nastala početkom 90-tih nakon obojene revolucije Petog oktobra, najvećim delom je preuzela poluge vlasti, kao i upravljanje prosvetom, kulturom i medijskim prostorom, što je za rezultat imalo pravu poplavu najbrutalnijeg ogoljenog autošovinizma pod maskom nekakvih „građanskih evropskih vrednosti“ i marginalizaciju i gaženje svega što u sebi sadrži prefiks nacionalno. Iako i ovde postoje izuzeci, „građanstvo” je nažalost u Srbiji uglavnom postalo sinonim za podsmevanje srpskoj istoriji i kulturi, falsifikovanje te iste istorije, patološku srbomržnju i udruživanje sa čitavom plejadom tradicionalnih regionalnih i globalnih srpskih neprijatelja u cilju konačnog zatiranja svake ideje srpske državnosti i slobode. Navodne građanske političke partije bile su i ostale one koje nemaju nikakav nacionalni program, jer ga smatraju suvišnim i nebitnim, dok su građanske nevladine organizacije klasični grobari srpske države, nacije i nacionalnih interesa.
Poslepetooktobarska Srbija je velikim delom postala bojno polje na kojem su oslabljene, siromašne i gotovo umiruće nacionalne snage poslednjim atomima snage pokušavale i pokušavaju i dalje da vode borbu sa jakim, agresivnim i bogatim „građanskim” strukturama. Dok su srpske vlasti po nalozima Haškog tribunala hapsile heroje odbrambeno-otadžbinskih ratova i lidere patriotskih organizacija, liberalne Soroševe nevladine organizacije su otvoreno, besprizorno i agresivno sprovodile svoju antisrpsku, antidržavnu i antiustavnu politiku pod budnim okom i patronatom američke i britanske ambasade. Dok je veličanje stvaralaca Republike Srpske posmatrano i tretirano kao krivično delo, dotle je prisustvo predsednice Fonda za humanirano pravo „građanke” Nataše Kandić u kosovskom parlamentu u vreme proglašenja nezavisnosti paradržave Kosovo prošlo nezapaženo od strane zvaničnih organa Republike Srbije. Dok su malobrojne srpske nacionalne i patriotske organizacije molile za donacije kako bi mogle da finansiraju svoje delovanje, dotle su „građanske” NVO, pored Soroševih i Rokfelerovih fondova, mogle da računaju i na sredstva srpskog budžeta, budući da vlada i nije imala izbor osim da pod zapadnim pritiskom uvrsti njihovo finansiranje u svoje obaveze.
Trebalo bi naglasiti da se ova invazija autošovinizma dešavala upravo pod maskom nekakve „građanizacije” Srbije, koja nikada od Petog oktobra pa do danas nije predstavljala ništa drugo nego desrbizaciju srpskog etničkog prostora, koji je nakon gotovo pola veka brutalne komunističke diktature polako počeo ponovo da poprima svoje nekadašnje konture. Sinonim za navodnu kulturnu, pravnu, uređenu, pristojnu građansku Srbiju zapravo je postala Srbija bez istorijskog kontinuiteta i moralnog kompasa, Srbija koja se stidi svega onog što je ikad valjalo u njenoj prošlosti, a ponosi onim čega bi se upravo stidela svaka normalna država kojoj je stalo do toga da ima budućnost, Srbija koja radi ne samo sve ono što od nje zahteva Zapad nego i sve što od nje zahtevaju Zagreb, Sarajevo ili Priština, Srbija koja se, u strahu da ne uvredi mentore i nalogodavce, ograđuje od svog kompletnog istorijskog i kulturnog nasleđa proglašavajući ga retrogrdanim i anahronim, navodnim balastom koji nas sprečava da krenemo „napred”. Kratko rečeno, poslepetooktobarska „građanska elita” može da se opiše kao negacija i direktna suprotnost svega onoga što je do dolaska komunista na vlast činilo pravu građansku Srbiju.
NEMA POMIRENjA NACIONALNE I AUTOŠOVINISTIČKE SRBIJE
Veštačko razdvajanje nacionalne i građanske Srbije, odnosno otimanje građanske ideje od strane autošovinista, zapadnih nevladinih organizacija i političkih stranaka koje nemaju nikakav nacionalni program, već zapravo zastupaju nacionalne programe Šiptara, Bošnjaka i Hrvata, predstavlja još jedan u nizu napada na ovu zemlju od 90-tih naovamo, koji su prećutno prihvaćeni, a da niko nije ni pokušao da im se suprotstavi. Ko je dozvolio i zašto je dozvolio autošovinistima i petokolonašima da dobiju tapiju na pojam građanske Srbije, onaj koji se u novijoj srpskoj istoriji odnosio na najbolje, najobrazovanije i nacionalno najsvesnije među nama?
Apsurdno je i pomisliti da ono što su nekad bili Nikola Pašić, Jovan Ristić, Svetozar Miletić, Jovan Cvijić, Isidora Sekulić sada treba da predstavljaju Saša Janković, Nataša Kandić, Staša Zajović, Sonja Biserko, Goran Marković i njima slični „građani”. Istovremeno, niko ne može da zabrani pojedincima da sebe definišu kao predstavnike građanske Srbije, a ni političkim partijama i nevladinim organizacijama da u svom nazivu imaju i pridev „građanski”. Ono što, međutim, ne treba raditi jeste prećutno prihvatanje nonsensa po kojem jedna grupa ljudi, među kojima ima javnih ličnosti i intelektualaca, poznata po svom izrazitom autošovinizmu, sebe proglašava pravim predstavnicima civilizovane, kulturne, urbane, tj. građanske Srbije. Iako pojam građanski može i ne mora da se veže za pojam nacionalni, ne postoji nijedan logičan razlog da se ovaj pojam vezuje za ideju autošovinizma, što je, nažalost, postalo pravilo u srpskom javnom diskursu.
Ovu perfidnu ideju, po kojoj su upravo navodni građani ekstremne liberalno-demokratske orijentacije koji srpski nacionalizam izjednačavaju sa fašizmom, srpsku istoriju sa mitomanijom, a narodnu kulturu sa primitivnim, palanačkim običajima, pravi predstavnici nekakve urbane i civilizovane „Srbije budućnosti” treba dekonstruisati jer ona stvara veštačke linije podele i floskulama poput „građansko, kulturno, pristojno i sl.”, maskira svoju pravu prirodu utemeljenu isključivo na autošovinizmu i usmerenu ka omalovažavanju, marginalizaciji i ultimativnom uništenju srpskih nacionalnih i kulturnih vrednosti.
Sama činjenica da od samozvanih građana i njihovih nevladinih i političkih organizacija ne ostaje gotovo ništa kada se oduzmu antisrske ideje osim tirada o boljem životu u Evropskoj uniji, što je i tako dominantna politika čitavog regiona Zapadnog Balkana u proteklih dvadesetak godina, dovoljno govori o ispraznosti ovog koncepta. Kultura, pristojnost i obrazovanje ne moraju da imaju prefiks „građanski”, dok istovremeno ne postoji nijedan razlog zbog kojeg neko ko se definiše (ili sebe definiše) kao građanin ne bi istovremeno imao i razvijenu nacionalnu svest.
Samim tim i ideja sa početka teksta o „uzvišenoj misiji” pomirenja nacionalne i građanske Srbije, osim pokušaja pokrivanja što šireg segmenta biračkog tela, nema mnogo uporišta u realnosti ni šanse za uspeh, zbog toga što, prevedeno na pravi jezik, ova ideja znači pomirenje nacionalne i autošovinističke Srbije, a tako nešto, jednostavno rečeno, nije moguće. Srpski autošovinisti, čiju snagu i uticaj ne treba zanemarivati samim tim što su, najviše zahvaljujući podršci pojedinih stranih zemalja, uspeli da se duboko infiltriraju u sve institucije sistema i iz njih većim delom istisnu sve koji razmišljaju drugačije od njih, digli su ruke od Srbije onda kada su počeli da rade direktno protiv njenog, a za interese nekih drugih država.
Sa druge strane nalaze se nacionalno svesni Srbi koji, sa mnogo manje podrške i resursa, pokušavaju da se (iz)bore sa agresivnim petokolonaškim snagama koje svoju nedovoljnu brojčanu zastupljenost nadomešćuju društvenim, političkim i finansijskim uticajem. Koja će od ove dve strane na kraju odneti pobedu u odsudnoj bici za budućnost Srbije, još uvek je neizvesno, ali je sasvim sigurno da će na kraju jedna morati da izgubi i da će se na taj način, a ne nekakvim „pomirenjem”, završiti njihov sukob čija poslednja ili poslekomunistička faza traje od obojene Petooktobarske revolucije, u kojoj su obmanjeni građani Srbije na mala vrata u zemlju uveli političku pešadiju Džordža Soroša, obučenu na njegovom Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i poslatu da iznutra razvali poslednju balkansku državu koja je „imala drskosti” da se suprotstavi malignom globalističkom uticaju na svojoj teritoriji.
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd
