SVETOGORSKA PUSTINjA ILI MESTO MONAŠKOG TIHOVANjA

Mi volimo Srbiju – oduševljeno je zagalamio monah s prslukom na kome je srpskom...

Mi volimo Srbiju – oduševljeno je zagalamio monah s prslukom na kome je srpskom ćirilicom izvezeno „Pravoslavlje ili smrt“

Naš reporter u Svetogorskoj oblasti, koju zbog teškog terena ne pohodi mnogo vernika. Kroz krš i guste šume vode samo strme krivudave stazice, kojima mogu da se kreću isključivo pešaci.

Moćne građevinske mašine na Atosu probijaju nove puteve za sve više hodočasnika koji dolaze na Svetu Goru i žele komforan turistički prevoz i smeštaj. Oni ne prave, već kupuju pokloničke štapove po ceni od 10 do 15 evra, a umesto rančeva nose „samsonajt“ kofere. Stari način hodočašćenja i manastirskog života sve se više menja i u monaškoj republici, osim u Svetogorskoj pustinji, krševitoj oblasti na zapadnoj obali poluostrva.

Ovde nema širokih puteva i asfalta, jedini luksuz monaha u kućicama je tekuća voda, tek nedavno sprovedena s planinskih izvora, da više ne bi zavisili od cisterni i bajate kišnice. U Svetogorsku pustinju ne dolazi mnogo poklonika jer je hodočašće ovim krajem naporno. Kroz krš i guste šume ovog dela Atosa vode samo strme krivudave stazice kojima mogu da se kreću isključivo pešaci i posebno obučene mazge.

Većina putića potiče od dna vododerina, posuta kamenjem koje čini pešačenje napornim. One postaju opasne u vreme posle kiša i otapanja snega, jer jake bujice tad kotrljaju gomile kamenja klisuricama kojima vode staze. Tad su male monaške naseobine – skitovi – izolovane s kopna. U vreme jakih vetrova ne može im se prići ni s mora. To je iskusio i reporter „Novosti“ ploveći ka obalama Svetogorske pustinje, kad su vetar i talasi počeli da ljuljaju savremeni brod jakih motora kao igračku. Kao i u vreme jedrenjaka, malobrojni poklonici su tad počeli vatreno da se mole Bogu.

Iskusni kapetan je objavio da se putovanje skraćuje, a malobrojne putnike za Kavsokaliviju, zadnju luku zapadne obale Atosa, iskrcao je u pristaništu Karulje, čuvene isposničke naseobine. Većina starih monaških staništa je krajnje skromna, mada novo doba stiže i u taj surovi kraj čuven po pustinjacima. Sve je više kelija koje su moderno ozidane, sa solarnim panelima. Slične se promene dešavaju i u Kerasiji, Kavsokaliviji i drugim čuvenim isposničkim skitovima skrivenim u kamenim uvalama dubokim nekoliko stotina metara između oštrih planinskih hridi.

Istoričari kažu da je upravo Svetogorska pustinja oblast gde je nastala Sveta Gora, kad su u nju pre više od 1.000 godina došli prvi monasi usamljenici koji su želeli da prekinu sve veze sa spoljnim svetom da bi tragali za Bogom u sebi.

Jedan takav usamljenik iz 14. veka bio je Maksim zvani Kavsokalivit, čiji nadimak znači „palitelj koliba“. Naime, on je palio bednu kolibicu u kojoj je živeo čim bi mu se približili drugi monasi željni da uz njega steknu pustinjačku slavu. Po njemu se cela surova oblast Svetogorske pustinje naziva Kavsokalivija, a put za nju bilo bi nemoguće pronaći u šumi da nema traka drečavih boja koje su kao putokaze postavili monasi. S te jedva vidljive šumske staze se neočekivano stupa u krševitu golu oblast, na gigantske stepenice od lepo otesanih komada kamena. Ne zna se ko je, kada i zbog čega otesao i poređao gromade koje može da podigne samo ozbiljna dizalica, a do stepenica nijedna građevinska mašina ne može da priđe. Reč je o delu planine koji se smrvio verovatno tokom nekog velikog zemljotresa, a ova reka kamena se noću, zbog razlike u temperaturi, pokreće stvarajući zlokobne zvuke. Ona se spušta stotinama metara u dubinu, sve do Skita Svete Trojice s manje od 20 monaha.

Ko je sazdao ovo neverovatno stepenište, nema svedočanstava jer u Svetogorskoj pustinji nema naslednika. Pustinjaci ovde dolaze da tihuju i čekaju smrt verujući da je ona uvod u večni život.

STEPENICE
Nejasno je, u današnjem pejzažu Kavokalivije, čemu su služili ti stepenici s gazištem dva puta jedan metar, koji nestaju isto tako naglo kao što se i pojavljuju. Moguće da je reč o prilazu nekom paganskom hramu kakvi su prema legendi ovde postojali, ali ta tajna je skrivena u ogromnom levku izlomljenog kamena sipara koji je u gornjem delu širok bar kilometar.

MONASI VOLE SRBIJU
Pravoslavna Srbija uživa veliki ugled među monasima Svetogorske pustinje. Ruski monah Marko koga smo sreli dok je brao lekovito bilje, pozvao nas je u svoju keliju u Kerasiji, a grčki kaluđeri u Kavsokaliviji su prekinuli sve poslove da kad smo ih pitali za stazu do vrtoglavo visoke isposnice Svetog Mila. – O, brat Srbin, hajde pokazaćemo ti. Mi volimo Srbiju – oduševljeno je zagalamio monah s prslukom na kome je srpskom ćirilicom izvezeno „Pravoslavlje ili smrt“.

Autor Boris Subašić

Izvor Večernje novosti, 15. jun 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u