ŠTA JE KOREN RUSOFOBIJE U „DUBOKOJ DRŽAVI“ SAD

DžEJMS DžORDž DžATRAS Postoji simbioza između antiruskog imperativa u američkoj spoljnoj politici i podrške...

DžEJMS DžORDž DžATRAS

Postoji simbioza između antiruskog imperativa u američkoj spoljnoj politici i podrške radikalnim islamististima

Još jedna sedmica u Vašingtonu i još jedan horor šou. Ovaj put je u glavnoj ulozi bio ministar pravosuđa Džef Sešns, koga su senatori isleđivali o tome da li je, kad je i kako se možda sastao sa određenim Rusima, ili bilo kojim Rusom, ili čak nekim ko možda i poznaje nekog Rusa. Uz lov na bilo kakvu nedoslednost u svedočenju koja bi mogla da se iskoristi kao optužba za ometanje pravde ili laganje pod zakletvom – što je inače uobičajena ljigava metodologija ovdašnjih politički motivisanih istraga – više nego providna svrha pomenutog ispitivanja bila je da dodatno sabotira bilo kakvu inicijativu za popravljanje odnosa sa Moskvom.

I izgleda da ova strategija funkcioniše. Ruska ambasada u Vašingtonu potvrdila je da, prvi put od osnivanja Ruske Federacije, Stejt department nije poslao uobičajenu čestitku povodom ruskog državnog praznika. Možda su relevantne birokrate jednostavno strahovale od toga da i sami ne budu „obeleženi“, pa čak i postanu predmet višestrukih istraga o „saradnji“ sa Kremljom. (Srećom, vaš neustrašivi vašingtonski analitičar nije imao nikakve zadrške u tom pogledu.)

No pre će biti da su i oni samo deo rusofobične rulje koja podriva Belu kuću. Medijski izveštaji potvrđuju da je ubrzo posle svoje inauguracije Tramp pokušao da otvori dijalog sa Kremljom i zakaže rani samit sa predsednikom Vladimirom Putinom. To je izazvalo histeričnu kontrareakciju „duboke države“. Kako piše konzervativni kolumnista i bivši predsednički kandidat Petrik Bjukenen:

„Stejt department je bio zadužen da razradi detalje (ukidanja sankcija i zakazivanja samita – prim. prev.).

Međutim, kaže Danijel Frid, koordinator za politiku sankcija, stigli su mu ‘panični’ pozivi tipa – ‘Molim te, pobogu, možeš li ovo da zaustaviš?’

Operativci u Stejt departmentu koji su nelojalni predsedniku i ogorčeni protivnici njegove politike prema Rusiji, koja je bila deo njegove pobedničke izborne platforme, su se spojili sa elementima u Kongresu da bi sabotirali bilo kakav detant. I uspeli su.

‘To bi bila apsolutna pobeda Moskve,’ rekao je Tom Malinovski iz Stejt departmenta, koji se prošle sedmice hvalio svojom ulogom u blokiranju pomirenja sa Rusijom. Službenici Stejt departmenta su sabotirali jednu od glavnih programskih političkih tački za koje su Amerikanci glasali, i zamenili ih sopstvenom.“

Toliko o ustavnoj vlasti i vladavini prava.

RUSKE SANKCIJE POD KONTROLOM KONGRESA
Ali stvari postaju još gore. Ove sedmice je Kongres na dnevni red stavio zakonske predloge koje bi trebalo da statutarno ozakone sankcije protiv Rusije koje je uveo Obama povodom Ukrajine i nedokazanih optužbi za rusko mešanje u američke izbore. Mogućnosti koje su ostavljene predsedniku da ih ukine, a koje su inače standardni deo svih zakona vezanih za nametanje sankcija, su u predloženim zakonima neobično ograničene. Kongresmeni koji podržavaju ove zakone ne kriju da im je cilj da predsedniku vežu ruke, a pripadnici Demokratske partije u očiglednom nedostatku bilo kakve druge sveže političke agende ili ideja obećavaju da će nastaviti da udaraju u antiruske talambase tokom čitave kampanje za izbore za Kongres 2018. godine.

Sve u svemu, mnogo je razloga zašto politička klasa mrzi Trampa. Njegovi jeretički stavovi u vezi sa imigracijom i trgovinom su pri vrhu liste. No ne zavaravajmo se: za „duboku državu“ i njen mejnstrim medijski servis, demonizacija Rusije i Vladimira Putina lično predstavljaju opasnu opsesiju. (Ima razloga za sumnju da su optužbe za „saradnju sa Rusima“ bile deo motiva fanatičnog levičara koji je u sredu upucao republikanskog kongresmena (Stiva Skalisa; prim. prev.): „Pucač je takođe bio potpisnik peticije koja zahteva istragu o Trampovim vezama sa Rusijom, što potvrđuje da ga je radikalizovala opsesija mejnstrim medija teorijama zavere o ruskom mešanju u američke izbore.“)

Ostaje da se vidi da li će dugački intervju Olivera Stouna sa Putinom za mrežu Šoutajm imati ikakvog uticaja. Za sada, komentari su podeljeni između onih koji se bave onim što je rečeno u samom intervjuu i napada na Stouna što je uopšte razgovarao sa tako zločestim čovekom: „U izjavi datoj posle intervjua Stoun je odbacio optužbe da je poslužio kao nesvesni glasnik za proputinovsku propagandu, odnosno neistinite informacije koje mu je dao ruski predsednik.“

Što se tiče onog što je rečeno u samom intervjuu, američki mediji su posvetili relativno malo pažnje Putinovoj otvorenoj optužbi da su američke „specijalne službe“ podržavale teroriste, uključujući i one u Čečeniji. Naravno, ko god je u toku zna da je naoružavanje džihadista standardni deo američke politike, najpre u Avganistanu 80-tih godina, a zatim i u Bosni, Kosovu, Libiji i današnjoj Siriji. Zapravo, još su ranih 50-tih SAD uspostavile vrlo bliske odnose sa Muslimanskim bratstvom i njegovim terorističkim elementima, kao oruđem protiv egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera i pripadnika Baas partije u Siriji i Iraku, za koje je Vašington smatrao da su suviše bliski sa Sovjetskim Savezom i previše socijalistički i sekularistički nastrojeni za ukus naših drugara u Saudijskoj Arabiji i Persijskom zalivu.

AKO PUČ PROTIV TRAMPA USPE
Postoji istinska simbioza između antiruskog imperativa u američkoj spoljnoj politici i podrške radikalnim islamističkim elementima. Ona nije prestala sa padom Sovjetskog Saveza i komunizma, već je čak intenzivirana. To je razlog zašto se stalni pozivi Moskve na zajednički front protiv terorizma neprestano odbijaju. Jer takva saradnja ne bi imala nikakvog smisla za nomenklaturu čiji je broj jedan cilj neprijateljstvo prema Moskvi, a za koju su džihadisti u najgorem slučaju „frienemies” (spoj reči „friend” – prijatelj, i „enemy” – neprijatelj, tj. neprijatelji koji su u isto vreme i prijatelji; prim. prev.), odnosno ljudi koji su možda nezgodni, ali su korisni.

Možemo samo da zamislimo koliko bi svet bio drugačiji kada bi SAD shvatile da je Rusija zemlja koja se u mnogo čemu ne razlikuje od SAD ili Evrope i da imamo zajedničke interese. Međutim, za američku „duboku državu“ to bi bilo jednako promeni strana u globalnom sukobu, u kojem su za nas džihadisti suštinski „borci za slobodu“ protiv geopolitičkog protivnika. A onda se te iste beslovesne „elite“ čude kada nas njihovi pažljivo odgajani, umiljati, „umereni“ džihad teroristi napadnu ovde kod kuće.

Ova iracionalna matrica leži u korenu neprijateljstva američkih političara prema Rusiji i bilo kakvoj mogućnosti normalizacije bilateralnih odnosa. I to je u mnogočemu podloga za „meki puč“ koji se sprovodi protiv Trampa, u sklopu kojeg je isleđivanje Sešnsa tek jedna epizoda. (Poslednji izveštaji, zasnovani na nepouzdanim i nepotvrđenim izvorima, nagoveštavaju da je specijalni istražitelj u istrazi o mogućim vezama Trampovog izbornog tima i Kremlja Robert Maler proširio svoju istragu na moguće „ometanje pravde“ od strane predsednika Donalda Trampa. Maler, koji je inače i bliski prijatelj otpuštenog direktora FBI Džejmsa Komija, već je napunio svoj istražni tim partijski opredeljenim demokratama.)

Oni koji stoje iza ovog pokušaja prevrata misle da možemo Rusiju i dalje da tretiramo kao minornu silu poput Srbije, Iraka, Libije ili Sirije, pa čak i Irana. Misle da će, ako samo nastave da neprestano pritiskaju, Rusi ili kolabirati ili popustiti. Oni će učiniti sve što mogu da bi Trampu vezali ruke i sprečili ga da ide bilo kojim drugim putem osim katastrofalnog puta kojeg su trasirali Bil Klinton, Džordž Buš i Barak Obama. Oni ne vide ni jedan drugi ishod osim uklanjanja Putina i vraćanja Rusije u poziciju vazalne države iz doba Jeljcina – što je termin koji je Putin upotrebio tokom intervjua sa Stounom – ili, još bolje, njen teritorijalni raspad po linijama koje je zagovarao pokojni Zbignjev Bžežinski.

Da li će intervju Olivera Stouna promeniti ičije mišljenje? Još je rano za procenu. Ali, ako meki puč protiv Trampa bude uspeo, verovatno neće ni biti bitno, jer se tada Amerika ne bi više mogla smatrati suverenom, ustavnom republikom, čak ni u obrisima. Možda smo već i prešli Rubikon, a da toga još uvek nismo svesni.

Fond strateške kulture

Svet
Pratite nas na YouTube-u