LORDAN ZAFRANOVIĆ: DANAS NEMA HRABROSTI ZA KONTRU POLITIČKOM MEJNSTRIMU

Moji filmovi su bili toliko naplavljeni politikom i polemikom koja je u Hrvatskoj bila...

Moji filmovi su bili toliko naplavljeni politikom i polemikom koja je u Hrvatskoj bila dosta oštra, iznenađujuće oštra, da se od nje umetnost gotovo nije ni videla

Danas imamo vrlo pesimističnu sliku sveta koja plaši svakog normalnog čoveka, ali sam ja i dalje optimista. Jer, kad bih odustao od takvog pogleda na sutra, ne bih više živeo, mogao bih da odem zauvek. Ja se nadam da ćemo i ovo vreme nekako da preživimo, da ćemo napraviti nešto kvalitetno, što bi trebalo da nas prikazuje kao bića 21. veka, ne samo u idejama, nego i u formi. Tu snagu mogla bi da kanališe umetnost, samo ona može da pomeri stvari – kaže Lordan Zafranović.

Razgovor sa jednim od najznačajnijih i najprovokativnijih jugoslovenskih i hrvatskih reditelja, čiji se filmovi svrstavaju u kultna ostvarenja ovdašnje kinematografije, napravljen je u apartmanu beogradskog hotela, pred njegovo gostovanje na književnom festivalu Krokodil. Zafranović je za ovu priliku stigao iz Praga, gde živi od 1991, i odmah na početku nam kaže da je njega kao jugonostalgičara obradovao taj nastup u amfiteatru ispred Muzeja istorije Jugoslavije.

Kako doživljavate to što je glavna priča oko vaših filmova uvek bio njihov politički angažman, iako su to i dela izuzetne estetske vrednosti?
— Žao mi je, naravno, i sada pokušavam, posle toliko godina, da vratim tu priču malo natrag, a ona se desila sticajem okolnosti, jer su političke situacije na Balkanu uvek vruće. One su uglavnom vezane za taj naš agresivni nacionalizam, jer je on jedan od osvedočenih zala koja su se ovde više puta desila, i to masovno, na načine koji su neshvatljivi za ljudski rod. Zlo je za mene fascinirajuće, zato sam ga istraživao u svojim filmovima, i naravno da je u takvim političkim situacijama prvi pogled izazivao njihov scenario, i njihova „nepodobnost“. Bilo je vrlo malo prostora da bi se govorilo o unutrašnjoj koheziji i strukturi tog filma.

U „Okupaciji u 26 slika“, „Padu Italije“, „Večernjim zvonima“… vidi se umetničko savršenstvo koje je pomeralo granice jugoslovenskog filma. Zašto politika ipak uvek prevagne nad umetnošću?
— Moji filmovi su bili toliko naplavljeni politikom i polemikom koja je u Hrvatskoj bila dosta oštra, iznenađujuće oštra, da se od nje umetnost gotovo nije ni videla. Znao sam, kao i ljudi s kojima sam radio ove filmove, da ćemo izazvati određene polemike u sredini koja nije želela da se govori o zlu koje se tu desilo i da se ono vidi, ali ipak nismo očekivali da će dobiti takve razmere. Mi smo bili prisiljeni da otvorimo te priče, jer smo osećali da ustaški i fašistički zločini mogu da se ponove, i hteli smo da stavimo film u funkciju da posluži kao vrsta upozorenja. Ali, kada su se po istom scenariju zločini ponovili devedesetih godina, shvatio sam da mi nismo napravili neki veliki uticaj, i da film, osim možda dva-tri dana posle projekcije da ljudi o njemu malo razmisle, nema veću moć. Politika ide nekim drugim tokom, umetnost može vrlo malo da upozori na nešto ili spreči bilo šta, i to je za mene bilo toliko strašno i poražavajuće iskustvo da sam bio spreman da zauvek napustim film.

Nove generacije reditelja kao da nisu spremne za provokativne teme koje se suprotstavljaju trenutnom političkom i društvenom mejnstrimu.

Da li je ovo vreme bez umetničke hrabrosti?
— Nema onih koji bi za svoju ideju i cilj dali sve. Zašto je to tako, vrlo je jednostavno odgovoriti. Kroz čitavu istoriju imate ljude koji su živeli svoju umetnost, bili beskompromisni u tome, i čiji je privatni život bio bizaran, jer je bio vezan isključivo za njihovo stvaralaštvo. Kad mlad čovek uđe u suštinu neke umetnosti, onda je vrlo teško praviti kompromise. Ali, ako ne nauči ništa, a na akademijama se danas ne uči gotovo ništa, on ne zna šta znači dati život za svoju vrstu filma, za svoju ideju, i gurati je do kraja, koliko možeš. Zbog toga su danas mladi reditelji uglavnom površni, malo znaju, i ne upuštaju se u rizike. Ta situacija je fluidna, prisutna je čak i u Evropi.

Ako pogledamo dalje od filma?
— Onda vidimo da više nema ni velike literature, da nema ni velikog slikarstva, velike muzike, i da je sazrelo vreme da se mnogo više govori o tome. Samo jedna globalno velika kulturna atmosfera može da izbaci velika dela, jer ona ne nastaju slučajno. Ako duh nije pogodan za stvaranje velikih filmova, oni ne mogu nastati. Mogu nastati neke realizacije, kao što je ovo što danas gledamo, a to je manje-više već viđeno. „Okupacija u 26 slika“ nije nastala bez veze, u celoj Evropi je umetnost bila u zamahu 70-ih i 80-ih godina, a šest-sedam „duhova“ je strahovito radilo zajedno na ovom filmu. Nekoliko literarnih vrhova, Mirko Kovač, Danilo Kiš, Filip David koji je bio dramaturg, da ne govorim koje smo kontakte imali sa slikarima kao što su Vlada Veličković, Ljuba Popović. Toga više nema, ili nam se bar čini da nema, jer nema rezultata.

Smatraju vas „poslednjim Mohikancem“ velikog, glamuroznog autorskog filma od koga ne odustajete. Šta je sa projektima koje ste planirali?
— „Karuza“ sam prebacio u Češku, na hrvatskim fondovima nije prolazio, posebno posle serijala koji sam radio o Titu, i mom insistiranju da se na televiziji prikaže „Testament“, dokumentarac o stvaranju ustaške države, zbog kojeg sam 90-tih godina morao da odem iz Hrvatske. U pripremi mi je film „Sestre“, provokativna erotska priča Sime Miličića, koja me vraća na početke, na ljubavne odnose, strast. To će biti beskompromisan film u kojem ću sa scenama seksa ići dalje nego ikada, jer mi to traži ova priča. Miličić je bio ataše u vreme Kraljevine Jugoslavije, jugoslovenski orijentisan, a ubijen je u Bariju 1944. pod misterioznim okolnostima. Tu je i projekat „Moć ljubavi“, priča o dva emigranta koja su došla u Češku, koja je neko moje lično iskustvo. U Beogradu sam pogodio vrlo dobar scenario „Deca Kozare“, po delu izvanrednog Arsena Diklića, RTS ga je prihvatio oberučke, i videćemo kako će ići realizacija.

Ako biste danas počinjali karijeru, da li biste ponovili sve što ste uradili?
— U Zagrebu, Hrvatskoj, niko nikada nije govorio protiv moje umetničke forme, ali se moji filmovi nisu svideli jednom delu hrvatskog naroda i raznih režima koji su se smenjivali. A ja sam ih pravio upravo za hrvatski narod, za sebe lično, i kad bih danas bio na početku, sve bih ponovio, bez obzira na iskustvo koje imam.

FILMSKE EKIPE KAO KUĆA
Mira Furlan trenutno ponovo igra u HNK u Zagrebu, a ovih dana je izjavila da ovde više ne bi mogla da živi jer se retorika na ovom prostoru vratila nacionalističkim 90-tim godinama. Da li biste vi danas mogli da se adaptirate na život u Hrvatskoj?
— Devedesetih sam otišao odatle jer sam bio u direktnom sukobu sa vlašću. Imao sam probleme čak i kada sam otišao u inostranstvo, jer su me pratili, pa sam morao da menjam mesta boravka. Ali, nemam više taj osećaj, ne mislim da bi neko na mene danas mogao da skače. Ja sam, zapravo, celog života živeo sa filmom i selio se na mesta na kojima snimam. Meni su filmske ekipe bile kuća, tako da je kod mene adaptiranje vrlo jednostavno. Mogao bih da se adaptiram bilo gde, odmah, bez problema.

OD LjUDI SU DANAS NAPRAVLjENI ROBOVI
Ako današnja društva preziru i kažnjavaju istinu i građansku hrabrost, koliko su ljudi, pa i umetnici, ucenjeni na poslušnost da bi egzistencijalno preživeli?
— Celog života sam slobodni filmski autor, i da sam pravio kompromise ne znam šta bih danas imao. Ali, ja znam kako se pravi film, zato je meni malo lakše, imam nešto što sam stvorio, mogu da se igram s tim i da odbijem neke stvari. Mladi ljudi to ne mogu. Ako ne naprave neke kompromise nemaju od čega da žive. Globalni kapitalizam je sistem koji je od ljudi napravio robove – ako ne slušaš, ako mu se suprotstaviš, nećeš dobiti da jedeš. Ako nisi platio struju, dolazi izvršitelj da te izbaciti iz stana, bez obzira na to da li si ti Nikola Tesla, Felini. Sistem te prisiljava da radiš ono što režim kaže, a on je na ovim prostorima toliko vulgaran da te tera da prodaš dušu đavolu da bi preživeo. Ipak, ne gubim nadu da je umetnost iznad dohvata svega toga, ali moramo pokazati hrabrost za borbu.

Autor Radmila Radosavljević

Izvor Večernje novosti, 18. jun 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u