F. VILIJAM ENDGAL: POSLE DUGO VREMENA, SVET PONOVO IMA ŠANSU

Mi smo u sredini procesa dezintegracije starog poretka, u kojem je dominiralo anglo-američko sindikalno...

Mi smo u sredini procesa dezintegracije starog poretka, u kojem je dominiralo anglo-američko sindikalno carstvo

Jasno je da je poenta nedavne posete predsednika Trampa Saudijskoj Arabiji i Izraelu bila da se pokrenu događaji koji će fundamentalno izmeniti trenutnu ravnotežu snaga na celom Bliskom istoku u korist SAD i američke energetske geopolitike. Kao i gotovo sve ostalo što Vašington čini u nastojanju da povrati svoju rapidno opadajuću dominaciju, poslednji podsticaj Saudijskoj Arabiji da pokrene smenu režima u Kataru i eskalira svojevrsni naftni rat, pod parolom sunitsko-šiitske borbe za moć, izgleda da je već naišao na ozbiljne probleme.

Podeliću sa vama nedavni intervju za arapski bliskoistočni magazin.

Šta nam možete reći o aktuelnom konfliktu između Katara i Zaliva koji je počeo nakon arapsko-islamsko-američkog samita u Rijadu?
— Mislim da se ovde radi o dubokoj borbi za moć između Katara i Saudijske Arabije, koja nema mnogo veze sa navedenim razlozima koji se tiču Muslimanskog bratstva i Irana. Akcija izolacije Katara je očigledno podstaknuta tokom Trampove nedavne posete Rijadu, gde se on založio za nesrećnu ideju sunitskog „arapskog NATO“, koji bi se suprostavljao iranskom uticaju u regionu.

Saudijski potez, očigledno povučen od strane ministra odbrane princa Muhameda bin Salmana, nema veze sa suprotstavljanjem terorizmu. Da je povezan sa terorizmom, on bi morao da uhapsi sebe i veći deo saudijskog kabineta kao jedne od najvećih finansijera terorizma u svetu, i da zatvori sve medrese širom sveta koje finansiraju Saudijci, od Pakistana do Bosne i Hercegovine i Kosova. Drugi faktor, sudeći po dobro informisanim izvorima iz Holandije, je to što je Vašingon želeo da kazni Katar zbog želje da prirodni gas Kini ne prodaje u dolarima, već u reminbijima. Ovo je očigledno alarmiralo Vašington, budući da je Katar najveći svetski izvoznik tečnog prirodnog gasa (LNG), pri čemu većinu izvozi u Aziju.

Pored toga, Katar se ponašao sve manje zavisno od teške saudijsko-vahabitske ruke i ugrožavao je saudijsku dominaciju nad državama zaliva. Kuvajt, Oman, kao i vanzalivska Turska sve više su se približavali Kataru, a čak i Pakistan bi sada mogao dva puta da razmisli pre pridruživanja „arapskom NATO“ sa Saudijskom Arabijom na čelu. Bin Salman se pokazao kao katastrofalan vojni strateg, što je dokazao jemenskim debaklom.

U pogledu daljih dešavanja, utisak je da se Katar neće predati i povući pred saudijskim akcijama. Šejk Tamim bin Haman al Tani već radi na zbližavanju sa Iranom, Turskom – što bi moglo uključivati tursku vojnu podršku – i odskoro Rusijom. Kuvajt i Oman ulažu krajnje napore kako bi Saudijce naveli da odustanu od ovoga, ali to je malo verovatno, budući da iza Saudijske Arabije stoje SAD i obećanja o desetinama milijardi dolara u američkom oružju. Budalasta odluka SAD da koriste svoje posrednike, u ovom slučaju Rijad, za disciplinovanje onih koji se ne „ponašaju“ u skladu sa željama Vašingtona, mogla bi da bude prekretnica – početak urušavanja preostalog uticaja SAD na celom Bliskom istoku u narednih nekoliko godina.

Terorizam preti svetu. Šta zaista stoji iza takozvanog „sukoba civilizacija između Istoka i Zapada i između Zapada i islama?“, o kojem ste pisali u vašoj knjizi Vek rata: Anglo-američka naftna politika i drugim tekstovima o Daešu (ISIS)?
— Moramo imati na umu da je svaka ozbiljna teroristička organizacija finansirana od strane država. Svaka! Bez obzira da li se radi o Daešu, Al Nusri, mudžahedinima u Avganistanu ili grupi Mauta sa Filipina. Pravo pitanje je koje države finansiraju teroriste. Danas je NATO među najaktivnijim akterima u finansiranju terorizma kao oružja njegovih geopolitičkih dizajnera. Unutar NATO SAD su finansijer broj jedan, često se koristeći saudijskim novcem i doskoro, ironično, katarskim fondovima.

bzezinskiavganistanMoja poslednja knjiga Izgubljeni hegemon kojeg bi uništili bogovi daje daleko detaljniju mapu puta, koja može biti od koristi, koju su napravile britanske obaveštajne agencije, Treći rajh pod Himlerom i od 50-tih CIA. To se posebno odnosi na Muslimansko bratstvo i njihov kasniji „izdanak“ – avganistanski mudžahedini Osame bin Ladena, proizvod CIA operacije Ciklon, koja je imala za cilj poraz Sovjetskog Saveza u Avganistanu 80-tih.

Kad su Sovjeti napustili Avganistan 1989. godine, CIA mudžahedini, koje je trenirao pakistanski ISI – a za CIA regrutovao Osama bin Laden – pod nadzorom princa Turkija al Faisala, zloglasnog šefa saudijske obaveštajne službe, privatnim CIA avionima su slati u bivše sovjetske republike da prave probleme. Ovo je uključivalo Azerbejdžan, gde ih je CIA iskoristila da svrgnu vladu u korist diktature Alijeva, koji je bio naklonjen Britiš petroleumu i američkim kompanijama i voljan da odustane od korišćenja gasovoda iz sovjetske ere koji su prolazili kroz Čečeniju.

Potom je CIA avganistanske teroriste veterane koje je obučavala – uključujući Osamu bin Ladena – dovela u Čečeniju kako bi destabilizovala rusku naftnu rutu iz Bakua ka celoj Rusiji. To je bio način da se otvori put anglo-američkom naftovodu Baku – Tbilsi – Čejhan. Sve se vrti oko kontrole nafte.

U mojoj knjizi Izgubljeni Hegemon – misli se na SAD kao jedinu supersilu nakon 1990 – sledim evolutivni trag ove CIA terorističke pešadije koja je skrivana pod fasadom „pobožnih muslimanskih fundamentalista“. CIA i Pentagon su ih nakon 2003. godine uveli u Irak, gde je američkom vojnom operacijom – kojom je upravljao general Dejvid Petreus – suštinski stvorena iračka Al Kaida. Potom su SAD inicirale Arapsko proleće 2011. godine kako bi smenile više režima širom celog muslimanskog sveta sa ciljem da steknu vojnu kontrolu nad svim tamošnjim naftnim i gasnim izvorima, što je dugogodišnji cilj CIA i onog što neki nazivaju „dubokom državom“.

Kad vašingtonsko Arapsko proleće nije moglo da obori Gadafija mirnim protestima, kao u Tunisu i Egiptu, Vašington se odlučio za vojno rešenje, gurajući francuske i NATO bombe u prvi plan. Međutim, kad su pokušali da isto ponove u Siriji protiv Bašara al Asada, koji se protivio vašingtonskoj agendi, nisu uspeli, najviše zbog veta Rusije i Kine u SB UN. Nakon septembra 2015, kad je na Asadov poziv za pomoć u borbi protiv stranih terorista Rusija blistavo i brzo odgovorila, ceo svet je saznao da je Vašington lagao o pokušajima da uništi Daeš, tj. takozvanu Islamsku državu.

Prava priča u pozadini rasta takozvanog islamskog terorizma su sve više očajnički pokušaji anglo-američke „duboke države“ da kontroliše jačanje Evroazije, posebno Kine u kombinaciji sa Rusijom, a sve više i sa Iranom i centralnoazijskim i južnoazijskim državama. Bez razumevanja ovoga, nijedan od skorašnjih događaja na Bliskom istoku neće imati smisla.

Vašingtonski stratezi danas naivno veruju da će, u skladu sa idejom Henrija Kisindžera iz 70-tih, ukoliko budu u stanju da kontrolišu bliskoistočnu naftu i gas, moći da kontrolišu i cele države, posebno Kinu i Rusiju, ali takođe i Nemačku i Evropu. Njihova strategija je propala, ali Vašington i Pentagon odbijaju da vide razlog propasti njihovih ratova. Skrivena realnost američke globalne moći je da je američki „džin“ danas banrkotirana supersila, slično kao Velika Britanija nakon njihove sopstvene Velike depresije, koja je trajala od 1873. do 1914. Britanija je 1914. izazvala svetski rat u očajničkom pokušaju da povrati globalnu moć. Nisu uspeli, zbog razloga koje sam izneo u knjizi Vek rata.

Danas, zbog gotovo istih razloga – dopuštanje da moć američkih finansijskih konglomerata derogira moć nacionalne industrijske ekonomije – američki nacionalni, privatni i korporativni dug je van kontrole. Regan i Čejni su smrtno pogrešili. Dug jeste važan.

libijapostrevOsam godina nakon najveće finansijske krize u istoriji (krize američkog tržišta nekretnina iz 2008) američka Centralna banka ne može da digne kamatne stope iznad jedan odsto bez rizika od novog finansijskog kraha. To je samo po sebi dovoljno da se shvati u kojoj meri je dolarski sistem zapao u krizu. Privatni ekonomisti procenjuju da je realna nezaposlenost u SAD oko 23 odsto radne snage, a ne mitskih 4-5 odsto, koje navodi američka vlada.

Kako komentarišete pozicije SAD po pitanju međuarapskih i međuislamskih konflikata?
— Vašingtonu odgovaraju konflikti kako bi mogao da se služi strategijom „zavadi pa vladaj“. Kao što je Dik Čejni rekao pred Londonskim naftnim institutom septembra 1999, dok je bio generalni direktor najveće svetske kompanije za naftne usluge (Halibarton), naftom bogate bliskoistočne države su „mesto gde leži krajnja nagrada“. Američka politika svodila se na suzbijanje kontrole koju imaju arapske nacionalne monarhije i pretnji od rastućeg bogastva arapskih nezavisnih naftnih fondova, koji su pretili da će se udaljiti od dolara.

Primer toga je 2010. godina, kada je na inicijativu libijskog Gadafija, Ben Alija iz Tunisa i egipatskog Mubaraka planirano stvaranje arapskog zlatnog dinara i zahtev da se njihove naftne isporuke plaćaju u zlatnim dinarima, a ne američkim dolarima, što bi bilo seme panarapske banke. To bi označilo kraj dolara, ključnog stuba američke hegemonije. Procureli mejlovi tadašnje državene sekretarke Hilari Klinton i njenog privatnog savetnika za Libiju Sida Blumentala potvrđuju da je ovo bio razlog što je Vašington požurio da svrgne tu trojicu vladara – Bin Alija, Mubaraka i Gadafija – u takozvanom Arapskom proleću.

Prema vašem mišljenju, kakav je novi svetski poredak nakon nedavnih napada Islamske države u Londonu i Iranu?
— Ne bih govorio o novom svetskom poretku nakon nedavnih napada u Londonu i Teheranu. Mi smo pre u sredini procesa dezintegracije starog poretka; poretka u kojem je tokom prethodnih dve stotine godina, od britanske pobede u Vaterlou, dominirala prvo Britanska Imperija, a nakon 1945. anglo-američko sindikalno carstvo zasnovano na mekoj moći, kontroli NATO, MMF i Svetske banke i nedodirljivoj ili gotovo nedodirljivoj vojnoj moći.

Taj poredak je danas bankrotirao. Pad američke moći po mojoj proceni počeo je avgusta 1971, kada je predsednik Nikson pocepao svečane obaveze SAD iz bretonvudskog sporazuma i ukinuo zlatni standard. Tada je finansijska moć Volstrita izvela tihi puč, transformišući SAD kakve sam poznavao kao mladić iz 50-tih i 60-tih iz manje-više funkcionalne demokratske republike u oligarhiju, u kojoj novac kontroliše sve, od predsednika poput Obame ili Trampa do konresmena koji odlučuju o zakonima. To je veoma opasno stanje stvari za Amerikance i čitav svet.

Možda nikad nećemo saznati ko je stajao iza napada u Londonu i Teheranu, ali velika senka sumnje mora biti na Vašingtonu, Mosadu ili njihovom saudijskom proksiju kada govorimo o Teheranu.

Traženje utočišta u terorizmu kako bi se ostvarili nacionalni interesi bilo koje države nije znak fundamentalne snage, već patetične slabosti. Danas je naš svet usred najdublje paradigmatske promene – zaista tektonskog geopolitičkog pomeranja od sistema u kojem je jedna država diktirala celom svetu, tj. američke verzije globalizacije i Novog svetskog poretka, kako ga je stari Dejvid Rokfeler ponosno nazivao. Taj sistem je možda umro sa njim i njegovim dugogodišnjim savetnikom Bžežinskim.

kinasamit201702Sada evroazijske države grade novi svet ogromnim investicijama u ekonomski rast, infrastrukturu, povezivanje brzim železnicama i nove dubokovodne luke, čime se povezuju narodi Evroazije od Pekinga do Moskve i od Bremena ili Roterdama do Teherana, a možda i Istanbula i šire. Duže od dve decenije Amerika je celom svetu nudila spoljnu politiku ratova i uništenja svih pretnji njenoj moći, njenoj opadajućoj hegemoniji. Sada svet prvi put u nekoliko vekova ima šansu da izgradi i razvije civilizaciju u istinski pozitivnom smeru. Na nama je odluka kojim putem ćemo krenuti.

F. Vilijam Endgal je savetnik za strateške rizike i predavač. Diplomirao je politikologiju na Univerzitetu Prinston i autor je bestselera na temu nafte i geopolitike

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

New Estern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u