DAJANA DžONSTON
Nova poslanička većina neće zastupati ideje, programe ili lokalne zajednice, već prosto da zastupa… Emanuela Makrona
Francuski parlamentarni izbori usledili su ubrzo nakon predsedničkih. Taj momentum je bukvalno odredio parlamentarnu većinu. Zbog toga je uzeto zdravo za gotovo da će glasači predsedniku Emanuelu Makronu obezbediti poslušan parlament za njegov petogodišnji mandat.
Ali ovi izbori su bili posebni. Pobeda Makronove partije Republika u pokretu (La République En Marche, REM) je zbog mnogo razloga nešto novo. Ne samo da je REM osvojila apsolutnu većinu sa 350 od 577 mesta u Nacionalnom parlamentu; njihova pobeda nanela je možda i fatalni udarac dvema tradicionalno vladajućim partijama – Republikanskoj i Socijalističkoj.
Bivši predsednik Republikanske stranke i njegovi saveznici sa preko 130 mesta završili su na drugom mestu, na taj način postavši vodeća opoziciona partija. Ali, budući da je Makron uspešno na vodeće pozicije svoje vlade privukao dva republikanska političara – Eduarda Filipa na poziciju premijera i Bruna le Mera kao ministra ekonomije – čak i aktuelnom lideru republikanaca Fransoi Bajrou teško je da objasni čemu će to oni da se protive. Kako mogu biti „desna opozicija“ vladi koja namerava da sruši Zakon o radu, ostavljajući radnike na milost i nemilost poslodavaca, izvrši deregulaciju ekonomije, privatizaciju, i da promoviše evropsku militarizaciju?
Pozicija socijalista još je nezgodnija. Uprkos čvrstom istorijskom uporištu širom zemlje, osvojili su samo 29 mesta (što im u koaliciji sa manjim partijama obezbeđuje ukupno 45 poslaničkih mesta). Poražena je većina istaknutih članova Olandove vlade koji su se usudili da se kandiduju. Tesna pobeda bivšeg premijera Manuela Valsa u gradu gde je bio gradonačelnik žestoko se osporava uz optužbe za prevaru od strane besnih građana.
I UBEDLjIVO I NEUBEDLjIVO
Po pitanju opozicionog delovanja, socijalisti su u još goroj poziciji od republikanaca. Makron je bio omiljeni savetnik socijalističkog predsednika Fransoe Olanda i ministar ekonomije u njegovoj vladi, a vodeći socijalisti su ga gurali da bi održali vlastitu kapitulaciju pred visokim kapitalom. Budući da su se mnogi od vodećih zvaničnika Socijalističke partije pridružili Makronu ili ga podržali, ostatak partije nije siguran da li da ga podrži – odnosno kako to da ne uradi. Vlada apsolutna konfuzija.
Rezultat toga je da su kanibalizovanjem dve diskreditovane vladajuće partije i dodatkom velikog kontingenta političkih amatera (opisanih kao predstavnici „civilnog društva“), Makron i njegov haotični tim uspeli da stvore novu vrstu jednopartijske države. Nova poslanička većina u skupštini nije tamo da zastupa ideje, programe ili lokalne zajednice, već prosto da zastupa… Emanuela Makrona. Kako sada stvari izgledaju, šta god on da uradi, biće odobreno u parlamentu.
Makronova pobeda i jeste i nije ubedljiva. Oboreni su svi rekordi u apstinenciji: prvi put za više od sto godina većina birača je odlučila da se kloni birališta u prvoj rundi parlamentarnih izbora, a u drugoj je apstinencija otišla na 57 odsto. Za njegovu ubedljivu pobedu zaslužno je manje od 20 odsto registrovanih birača.
Nema sumnje da ovaj izborni rezultat pokazuje odbacivanje tradicionalnih partija, političara, na neki način čak i odbacivanje izbornog političkog sistema. Ovo je predvidljiv rezultat takozvane „moći tržišta“ koja oduzima moć biračima. Političke elite su kapitulirale pred finansijskim kapitalom, prvenstveno posredstvom Evropske unije, gde se kreira ekonomska politika koja se nameće državama članicama. Budući predstavljen kao „nov“, Makron je prosto odlučniji od svojih prethodnika da provodi ekonomsku politiku EU, za račun velikih banki, a nauštrb svih ostalih. Mnogi koji su za njega glasali opredelili su se fatalistički, po principu uplate loto listića, vodeći se logikom „dajmo mu šansu“.
Zaista, Makron je kandidovao sebe, kao „mladu, energičnu i optimističnu“ ličnost u dobu pesimizma, a ne program. A izbori su pokazali da su ličnosti važnije od partija ili programa. Dve najharizmatičnije ličnosti francuske politike Marin le Pen i Žan-Luk Melanšon, nakon dobrih rezultata na predsedničkim izborima, glatko su u prijateljskim okruzima (on u Marseju, ona na industrijskom severu) izabrani u narodnu skupštinu, ali njihovi birači nisu požurili na biračka mesta da podrže njihove partije. Melanšonova partija osvojila je samo 17 mesta, što im sa desetoricom komunista obezbeđuje 27 poslanika.
DOK SE LEVICA I DESNICA SVAĐAJU…
Što se tiče Marin le Pen, njen Nacionalni front osvojio je samo osam mesta, četiri na tradicionalno socijalističkom severu (uključujući i Marin) i četiri na jugu (uključujući Marininog supruga Luja Aliota), koji tradicionalno naginje ka desnici. To je refleksija ideološke podele unutar partije. U okrugu grada Kale, pobednički lider Nacionalnog fronta bio je bivši regionalni lider Komunističke partije Žoze Edvard, koji dolazi iz porodice rudara i antinacističkih boraca. Intelektualni lider levičarskih tendencija Florijan Filipo,nije izabran, ali planira da poradi na stvaranju šireg „suverenističkog“ pokreta, koji će se suprotstaviti Makronovoj želji da Francusku bespovratno integriše u zapadne globalne ekonomske i vojne strukture.
Ukratko, predsednik Emanuel Makron namerava da iskoristi svoju do sada nezabeleženu jednopartijsku moć da smanji moć Francuske, tako što će pojačati njenu privrženost globalizaciji. Ali koliko moći on stvarno ima, ili je samo instrument drugih moćnika?
Njegov najmoćniji guru Žak Atali ima običaj da sam sebe bestidno hvali, ali, kad kaže da je „veoma ponosan“ što je lansirao Makronovu brilijantnu karijeru, govori istinu. Što se tiče predsednika koji će naslediti Makrona, Atali tvrdi da zna „ko je ona“.
Ali ko god da budu on ili ona, Atalijeva poenta je da istinska moć više ne leži u rukama političara, već finansijskih institucija. Predsednik republike ima mnogo manje moći nego što ljudi misle, rekao je na skorašnjem televizijskom panelu. Jedan od razloga je evro, zahvaljujući kojem je, kako on tvrdi, „dobar deo ekonomske politike srećom postao evropski. Decentralizacija, velike investicije i velika infrastruktura više nisu u rukama države. Globalizacija i tržište su dobili odrešene ruke. Postoji veliki broj stvari za koje se smatralo da o njima odlučuje vlada, ali sada više nije tako“.
Predsednici „više nemaju stvarnu moć nad društvom“.
Što se tiče izlaska iz kandži evropskih diktata, Atali se hvali da su oni koji su, poput njega, imali udela u pisanju prvih verzija ugovora EU, „obezbedili da izlazak više ne bude moguć“.
„Tržište će se proširiti na sektore kojim do sada nije imalo pristup, poput zdravstva, obrazovanja, sudova, policije, spoljne politike…“ Rezultat će biti dominantno tržište će dovesti do sve veće koncentracije bogastva, rastuće nejednakosti, apsolutnog prioriteta kratkoročnog, tiranije novca i sadašnjeg trenutka, cinično priznaje Atali.
U pozadini visoke stope apstinencije i potrage za pokrajinskim liderima leži prilično realističan osećaj nemoći. Od kad su socijalisti i republikanci zaraženi makronizmom, ozbiljna parlamentarna opozicija je redukovana na malu partije koju vodu Melanšon i još uvek malu partiju Marin le Pen. Melanšon ima orativne veštine da bude vodeći glas opozicije unutar ili čak izvan parlamenta. Marin još uvek komanduje jakom ličnom lojalnošću. Ali, sve dok njih dvoje ne uspevaju da pronađu zajednički jezik, Makronova mašinerija će igrati na kartu njihovih razlika da ih marginalizuje kao „ekstremnu desnicu“ i „ekstremnu levicu“. A francuska demokratija će ostati razvlašćena od strane globalne uprave. Izraz jednopartijska država je barem tačan opis te realnosti.
Dajana Džonston je autor knjige „Kraljica haosa: Promašene avanture Hilari Klinton“
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
