BELA KUĆA I TUKIDIDOVA ZAMKA

MAJKL KROULI Važna pouka Peleoponeskog rata može se primeniti u današnjem krhkom svetu Trampova...

MAJKL KROULI

Važna pouka Peleoponeskog rata može se primeniti u današnjem krhkom svetu

Trampova Bela kuća nije poznata kao okupljalište intelektualaca Ajvi lige. Međutim, prošlog meseca harvardski akademik došao je u kompleks Bele kuće zbog neobičnog razloga. Grejem Alison (na slici ispod), spoljnopolitički savetnik koji je služio u eri Regana i Klintona, posetio je Savet za nacionalnu bezbednost (NSC), gde je upoznao grupu funkcionera sa jednim od istorijski najviše izučavanih konflikata – brutalnim ratom koji se vodio pre gotovo 2.500 godina, čije pouke još uvek odzvanjaju čak i u administraciji predsednika koji nije ljubitelj čitanja.

Tema je bila američko rivalstvo sa Kinom sagledano kroz optiku antičke Grčke. Sedamdesetsedmogodišnji Alison nedavno je napisao knjigu baziranu na spisima Tukidida, antičkog istoričara poznatog po epskoj hronici o Peleoponeskom ratu između grčkih država Atine i Sparte. Alison prenosi Tukididov zaključak o razlozima sukoba dve sile: „Rat je bio neizbežan zbog jačanja Atine i straha koji je to izazivalo u Sparti“. Alison u svojoj knjizi upozorava da bi ista dinamika mogla ovovekovnu rastuću imperiju Kinu da uvuče u rat sa SAD, koji nijedna od sila ne želi da vodi. On to naziva „Tukididovom zamkom“, a to pitanje proganja i neke veoma važne ljude u Trampovoj administraciji, posebno sada, kad kineski zvaničnici u sredu stižu na „diplomatski i bezbednosni dijalog“ između Vašingtona i Pekinga, organizovan velikim delom da bi se izbegao sukob između dve najjače svetske sile.

Možda deluje zanimljivo što će antička Grčka baciti senku na sastanak dve grupe diplomata i generala iz Amerike i Azije. Većina Amerikanaca verovatno ne razlikuje Tukidida i Mefistofelesa. Ali grčki pisac je neka vrsta poluboga za teoretičare međunarodnih odnosa i vojne istoričare, poštovan zbog svoje elegantne hronike jednog od najvažnijih ratova u istoriji i vanvremenskih uvida u prirodu politike i ratovanja. Profesor istorije sa Univerziteta Jejl Donald Kejgan Tukididova pisanja naziva „izvorom mudrosti o ponašanju ljudskih bića kad se nađu pod ogromnim pritiscima izazvanim ratovima, kugom i građanskim sukobima“.

MEKMASTER, MATIS, BENON
Tukidida naročito vole dve najuticajnije figure Trampovog spoljnopolitičkog tima. Savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster nazvao je Tukididovove radove „ključnim“ vojnim spisima, podučavao studente o njima i citirao ih u govorima i kolumnama. Ministar odbrane Džejms Matis takođe napamet zna Tukididova dela: „Ako ga pitate: ‘U redu, a šta znaš o Melijskom dijalogu’, on može tačno da vam kaže o čemu se radi“, navodi Alison, referišući na jedan posebno poznat pasus. Kad je bivši ministar odbrane Vilijam Koen upoznao Matisa na konfirmacionom saslušanju (confirmation hearing), rekao je da je on „jedina osoba koja, kada čuje izraz „Tukididova zamka“, ne mora ići na Vikipediju da proveri šta to znači“.

To ne važi za Trampovu Belu kuću, gde u kabinetu glavnog stratega Stiva Benona nalazimo još jednog ljubitelja Peleoponeskog rata. Ljubitelj istorije koga fasciniraju veliki konflikti, nekada je čak koristio reč „Sparta“ kao kompjutersku šifru. („Pričao je mnogo o Sparti“, ističe za Dejli bist režiserka i njegova bivša holivudska koleginica Džulija Džones. Neimenovani bivši kolega prisetio se Benonovih njujorških „dugačkih tirada“ o Peleoponeskim ratovima.)

grejemalisonU avgustu 2016. u članku nekada njegovog Brajtbart njuza, Benon je povezao konzervativno medijsko rivalstvo između Brajtbarta i Foks njuza sa Peleoponeskim ratom, poredeći Brajtbart sa disciplinovanom ratničkom državom Spartom, koja izaziva dekadentni atinski Foks. Bivši portparol NSC Majkl Anton proučava klasike i poseduje dve kopije Tukididovog čuvenog dela. („Ključno pitanje za mene je da li čitaš Hobsove prevode“, navodi on. „Ako si čitao te prevode, imaš moje poštovanje“.

To je mnogo grčke istorije za bilo koju administraciju, a kamoli za onu koju predvodi aktuelni vrhovni Tviter zapovednik. „Većina ljudi u Vašingtonu gotovo da nema istorijsku memoriju ili utemeljenje“, navodi Alison. „Matis čita mnogo knjiga, Mekmaster može citirati više ključnih rečenica iz knjiga od svih ljudi koje poznajem, a Benon o istoriji čita u ogromnim količinama. Stoga smatram da je ovo neobična konfiguracija“. Alison je Antonu takođe ostavio kopiju svoje knjige Predodređeni za rat: Mogu li Amerika i Kina izbeći Tukididovu zamku, koja sada stoji u njegovom kabinetu u zapadnom delu Bele kuće. Druga kopija je otišla Metjuu Potingeru, direktoru za Aziju u Savetu za nacionalnu bezbednost, koji je prošlog meseca uputio poziv Alisonu da njegovim kolegama održi govor.

Što se tiče samog predsednika Donalda Trampa, nema dokaza da se on ikad interesovao za grčkog istoričara, rođenog gotovo 500 godina pre Isusa Hrista. (Nije da Tramp ima bilo šta protiv Grčke: „Volim Grke. Oh, koliko ih volim“, rekao je u martu na obeležavanju grčkog Dana nezavisnosti. „Ne zaboravite, ja dolazim iz Njujorka – sve što vidim tamo su Grci, ima ih svuda.“)

MELIJSKI DIJALOG
Ali Tramp možda odobrava uticaj starog grčkog intelektualca na njegove visoke stratege. Tukidid se smatra ocem „realističke“ škole međunarodnih odnosa, koja smatra da se zemlje ponašaju pragmatično, u skladu sa sopstvenim interesima, bez mnogo osvrtanja na ideologiju, vrednosti ili moral. „On je osnivač realpolitike“, navodi Alison. To se vidi u čuvenom Melijskom dijalogu, seriji pregovora o predaji iz kojih se može izvući hladni zaključak da „ispravno“ i „pogrešno“ gube vrednost pred sirovom snagom. „U stvarnom svetu, jaki čine šta žele, a slabi trpe šta moraju“; zaključuje atinski ambasador u trampovskoj izjavi dva i po milenijuma pre Donaldove ere.

Konzervativni vojni istoričar i ekspert za Tukidida Viktor Dejvis Henson, koji u različitoj meri poznaje Mekmastera, Matisa i Benona, ističe da oni važnu pouku Peleoponeskog rata mogu primeniti u današnjem krhkom svetu: „Smatram da njihovo poznavanje Tukidida može da ih podseti na to da svet deluje u skladu sa percepcijom sopstvenih interesa, a ne nužno idealistički, kao što se navodi u Generalnoj povelji UN, poručuje Hanson. „To ne znači da su cinični, jednako kao što nisu ni naivni“.

Proteklih meseci Matis i Mekmaster su javno citirali Tukididovu dijagnozu o tri faktora koji utiču da države ulaze u sukobe. „Narodi se danas bore iz istih razloga koje je Tukidid ustanovio pre 2.500 godina: strah, čast i interesi“, napisao je Mekmaster u julu 2013. u kolumni za Njujork tajms, provlačeći vojne izazove današnjice kroz istorijsku perspektivu. Matis je takođe priznao univerzalnu moć „straha, časti i interesa“ tokom konfirmacionog saslušanja (podstičući senatora iz Mejna Angusa Kinga da kaže kako je taj citat sačuvao u telefonu.)

peloponeskiratMatis je odgovorio na još jedno senatorsko donekle zbunjeno pitanje o značenju Tukididove zamke, koje je ranije tokom saslušanja potegao Koen. Marinski general nije se saglasio sa teorijom da su SAD i Kina na kursu koji vodi u sukob. Ali jeste rekao da ćemo „morati da upravljamo nadmetanjem između nas i Kine“ i da će SAD morati da „zadrže veoma snažnu vojsku kako bi naše diplomate prema rastućim silama uvek nastupale sa pozicije snage.

Kori Šaki, bivši zvaničnik Stejt departmenta iz Huverove institucije (Univerzitet Stenford) u eri Džordža V. Buša koji je zajedno sa Matisom napisao knjigu objavljenu 2016. godine, pričao je sa njim o Tukididu, čija istorija, kako navodi, šefu Pentagona daje „dubinsko razumevanje kako demokratska društva mogu sama sebe da dovedu do gluposti i uništenja kao što je učinila Atina (rastuća sila). Za njega to ilustruje opasnost od preduzimanja akcije bez prethodne pažljive analize mogućih posledica“.

KINEZI I ALISONOVA TEORIJA
Američki vojni sukob sa Kinom bio bi globalna katastrofa. Iako smatra da je takav sukob sasvim moguć, Alison ne misli da je neizbežan. Njegova knjiga identifikuje 16 istorijskih studija slučaja u kojima su se ostvarene sile, poput Sparte (ili SAD), konfrontirale sa brzo rastućim rivalima, poput Atine (ili Kine). U 12 slučajeva došlo je do rata, četiri su rešena mirno. Alison se nada da će čitaoci – uključujući zvaničnike Trampove administracije – izvući pouke iz ova četiri primera. „Pišem ovu istoriju kako bih pomogao ljudima da ne prave greške“, navodi on.

Alisonova teorija, prvi put predstavljena 2015, privukla je pažnju i samih Kineza. Tokom posete Sijetlu prošlog septembra, kineski predsednik Si Đinping osvrnuo se na mračnu perspektivu kolizionog kursa, rekavši da „u svetu nema nikakve takozvane Tukididove zamke“, dodajući da velike zemlje „iznova i iznova ponavljaju strateške greške, čime same sebi postavljaju zamke tog tipa“.

Ako je Tramp zaista suočen sa istorijskom zamkom, ostaje nejasno kako bi mogao da je izbegne. Viši Trampovi zvaničnici žale se da su SAD podržavale rast Kine, nadajući se da će integracija u zapadni ekonomski sistem izmeniti njene komunističke vrednosti. To se nije dogodilo. Ali sada nije jasno na koji način bi Tramp mogao pokušati da preokrene trend. Nije ispunio svoja provokativna obećanja iz kampanje o proglašenju Kine valutnim manipulatorom i uvođenju ogromne takse na njene proizvode. Umesto toga, izgradio je bliske odnose sa Sijem, koji su se do sada fokusirali na kineski pritisak na Severnu Koreju.

Neki kineski eksperti navode da Alisonova teorija ima implikacije kojih će se Tramp rado pridržavati. „Ako ste zabrinuti zbog Tukididove zamke, onda ćete pokušati da usvojite niz političkih mera koje smanjuju rizik konfrontacije, sa krajnjim ciljem da se umiri Kina“, kaže Eva Mediros, bivši NSC direktor za Aziju u Obaminoj administraciji. „To je veoma različito od rigidno realističkog pogleda na svet, posebno ljudi poput Benona“. (U njegovom članku iz 2016. o rivalstvu Foks njuza i Brajtbarta Benon piše da bi Tukidid „upozorio“ direktore Foksa da će njihovo odbijanje da Brajtbart shvate ozbiljnije „samo ubzrazi Foksov pad“.)

Trampova strategija još uvek je u fazi razrade. U utorak je tvitnuo da kineska pomoć oko Severne Koreje „nije upalila“. „Barem znam da je Kina pokušala.“ Nije objasnio kakve će biti posledice iako će to verovatno biti tema razgovora Matisa i državnog sekretara Reksa Tilersona sa kineskim diplomatama i vojnim zvaničnicima u Vašingtonu ove nedelje.

Tokom tih razgovora Tukidid možda neće biti pominjan. Alisonova teorija samo je jedan od načina da se primene uvidi grčkog istoričara. Kako primećuje Šaki, postoje i drugi – uključujući lekcije koje se više fokusiraju na unutrašnje pretnje, nego na spoljne neprijatelje države.

trampsi„Više od svega, Tukididova istorija je priča o uništenju vibrantne republike zbog političkog nejedinstva“, navodi on. „O tome ministar Matis često govori i zbog toga bi trebalo da bude zabrinut svaki Amerikanac“.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Politico

Svet
Pratite nas na YouTube-u