AL KAIDA MEĐU ALBANCIMA

ANjA FILIMONOVA Paralelno sa SAD i NATO, Albanija je od 1990. godine počela sa...

ANjA FILIMONOVA

Paralelno sa SAD i NATO, Albanija je od 1990. godine počela sa uspostavljanjem veza sa islamskim zemljama i organizacijama

„Albansko pitanje“ na Balkanu predstavlja jedinstven problem. Njegova unikatnost ima tri konstante: konfliktni potencijal koji se kreće u dijapazonu od visokog do kritičnog; vekovnu „albansku iredentu“, koja se, po sadržini i formi, ne menja, a kojoj je dodeljena snažna srbofobija i ključna uloga spoljnog faktora – Turske i Austro-Ugarske, a u novije doba i SAD. „Albanska iredenta“ postoji još od stvaranja Prve Prizrenske lige (od juna 1878), kada je usvojen program stvaranja Velike Albanije. Ona je uvek bila protiv Srba. Tako je bilo sve donedavno – do vojne agresije NATO, koja je otvorila put Saudijskoj Arabiji i salafizmu (vehabizmu). Specifični doprinos genezi nacionalnog identiteta kosovskih Albanaca dali su Saudijci, unoseći u nju nazadni i razorni segment islamskog ekstremizma. „Albanska iredenta“ sada ima izrazito vehabijski karakter i više nije usmerena samo protiv Srba već i protiv Albanaca – onih koji ne dele vrednosti učenja Muhameda ibn Abd al Vehaba.

Srpska civilizacija je nastala na Kosovu i Metohiji, to je mesto neiscrpnog duhovno-istorijskog nasleđa srpskog naroda. KiM povezuje najvažnije kopnene saobraćajne arterije na Balkanu i nije slučajno što je baš ova teritorija bila nukleus za nastanak srpske srednjovekovne države. (Nije slučajno ni to što su SAD srpsku pokrajinu izabrale za izgradnju Bondstila – svoje najveće vojne baze). Porta je tokom 500 godina vladavine Osmanskog carstva na Balkanu iz gradova KiM iseljavala Srbe, a naseljavala Albance. Oružanom agresijom NATO na SRJ (1999) i činjenicom da je aktuelna srpska vlast potpisala Briselski sporazum sa Prištinom (2013) završen je „austro-ugarski i turski posao“: formirana je albanska nacija, Albanci su raseljeni i na druge balkanske prostore i tako znatno ojačani. Briselski sporazum likvidirao je policiju, sudstvo, civilnu zaštitu i sve druge državne organe i ustanove Republike Srbije na celoj teritoriji pokrajine i tako predao vlast Prištini. Na celokupnoj teritoriji KiM, osim na severu pokrajine, Srbi su saterani u nekoliko getoizovanih enklava u kojima su svakodnevno izloženi poniženjima i zastrašivanjima. Srbi, osim na severu, ne žive u gradovima, ostalo ih je samo po selima. Albanci ih na svaki način teraju da prodaju zemlju. Spektar pritisaka i delovanja na Srbe počinje impozantnim ponudama (što ne treba zanemarivati jer narkomafija ima neograničene finansijske mogućnosti, sa kojima na kraj može da izađe samo država koja misli o svojoj budućnosti) i završava fizičkim likvidacijama. Nije teško pretpostaviti da „Kosovska policija“ Srbe neće braniti od svojih. Zato su Srbi prisiljeni da napuštaju vekovna ognjišta i tako kidaju poslednje niti veza Srbije i Kosova. Sever Kosova sa svoje četiri opštine (severna Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan) držao se kao neosvojiva tvrđava sve do Briselskog sporazuma. Upravo zahvaljujući tom sporazumu, on je bio inkorporiran u ustavno-pravni poredak prištinskih vlasti. Otad su svi Srbi sa KiM primorani da žive i rade po zakonima i u institucijama „Republike Kosovo“, štaviše, oni su primorani da uzimaju dokumenta „Republike Kosovo“. Međutim, najveću pažnju privlači činjenica da pod direktnim pritiskom aktuelnih srpskih vlasti oni moraju da učestvuju i na izborima „Republike Kosovo“.

Istorijski gledano, Albancima je religija pre bila faktor podela nego objedinjavanja. Albanci su ispovedali islam, pravoslavlje i katolicizam. Islamizacija albanskog stanovništva počela je nakon uspostavljanja vlasti otomanske Porte u prvoj polovini XVI veka i trajala je tokom celokupne osmanske vladavine. Početkom HH veka u Albaniji je bio gotovo jednak broj hrišćana i muslimana: 47 odsto katolika i pravoslavnih i 53 odsto muslimana. U Albaniji je 2010. godine bilo 63 odsto muslimanskog stanovništva, dok je hrišćana bilo 31, a ateista pet odsto. Nakon svega, u ovom momentu, negde oko 70 odsto albanskih Muslimana u Albaniji pripada sunitskom islamu, dok su ostali bektaši (pripadnici šiitske sekte). Religiozne razlike među Albancima pojačane su jezičkim razlozima: severni dijalekt kod Gega (koji su razvijeniji u političkom i ekonomskom smislu) veoma se razlikuje od južne varijante kod Toski. Istorijski, linije komunikacija između Albanaca „severnjaka“ i Albanaca „južnjaka“ bile su ozbiljno poremećene. Albanska država je odlukom velikih sila bila stvorena 1912. godine, a stvaranje jedinstvenog književnog jezika, na osnovu dijalekta Gega, ostvareno je tek 1972. godine, nakon što je u Tirani bio održan svenacionalni kongres filologa. Sledeća linija podele leži u usko lokalnoj klanovskoj svesti, koja se bazira na patrijarhalnim i konzervativnim normama. Iz opšte mase naglo se izdvaja malobrojni, ali zato obrazovaniji sloj pretežno gradskog hrišćanskog (katoličkog i pravoslavnog) stanovništva. Dakle, Albance dele religiozne, jezičke, socio-kulturne, ekonomske i lokalne razlike.

kosovoislamistiU ovom trenutku muslimani u albanskom društvu Kosova odnose prevagu (90 odsto stanovništva čine muslimani, dok ostalih 10 odsto čine katolici, pravoslavni, protestanti i judeji). Albanci katolici uglavnom žive u Đakovici – Đakovački klan ima dobre odnose sa albanskom dijasporom, posebno onom u SAD. Međutim, i oni se plaše da će pre ili kasnije doći vreme kada će islamski ekstremisti „udariti i nas Albance koji smo druge vere“ [1]. Do početka HH veka bili su sprečavani svi pokušaji politizacije islama. Za vreme socijalističke Jugoslavije prva faza „religiozne renesanse“ odnosi se na period od 1970 do 1980 godine, kad je sufijski islam na Kosovu stvorio sistem derviških redova (Bashkësiae Rradhëve Dervishe Islame Alijje – BRDIA) sa centrom u Prizrenu. Sufizam je specifični oblik albanskog islama i važna komponenta etničke svesti. Derviši su bili ozbiljan kulturno-religijski faktor, oni su 1984. godine okupljali 50.000 ljudi, da bi 1998. broj njihovih članova bio povećan do sto hiljada [2]. Albanski šejhovi su uvek bili opozicija Islamskom Rijasetu Jugoslavije, u kome su dominirali bosanski muslimani.

* * *

Pokušaj CIA i britanskih obaveštajnih službi da radikalizuju muslimane, koji imaju geopolitičke ciljeve, tokom organizacije državnog udara u Iranu 1953. godine i svrgavanja premijera Mosadika (u operaciji Ajaks), bio je preteča formiranja terorističkih organizacija. Povod za svrgavanje premijera Irana bila je nacionalizacija naftnih kompanija i rešenost Teherana da se oslobodi kolonijalne zavisnosti, što je nanosilo direktnu štetu Velikoj Britaniji, SAD i transnacionalnim kompanijama. Bilo je neophodno da se uspostavi kontrola nad iranskom naftom, u momentu kada je započinjao korejski rat. CIA i britanske obaveštajne službe primenile su poznate tehnologije „obojenih revolucija“: kontrolisani mediji izvodili su iznenadne antivladine propagandističke akcije, organizovali su kvazinarodne demonstracije, provokacije, pripremali terorističke grupe, uništavali privredu i vršili pritisak na parlament. Uvlačenjem ultradesničarskih mula u operaciju Ajaks bilo je osnovno sredstvo za realizaciju državnog udara. Ajaks je bio snažan dokaz da suverene zemlje moraju bezuslovno da kapituliraju kad stanu na put interesa SAD. CIA i britanske specijalne službe su deo muslimana banalno manipulisale i iskoristile. Indikativno je što je, kao direktna posledica državnog udara, počela politika vesternizacije države i osnivanja tajne policije SAVAK – „iranskog gestapoa“.

Islamske terorističke organizacije i islamske države koje su finansirale terorizam nisu jedinstveno funkcionisale do početka rata u Avganistanu i učešća SSSR u njemu (1979-1989). Strateški prelom počeo je ratom u Avganistanu i uključivanjem SSSR u sam rat i formiranjem talibanskog pokreta. Tada se rat u islamskim fundamentalističkim krugovima doživljavao kao „sveti rat“, a u Avganistan su počeli da pristižu bojovnici iz različitih islamskih zemalja, posebno iz Saudijske Arabije, Irana, Sirije, Jemena, Sudana i Tunisa. SAD su počele da organizuju i obučavaju mudžahedine. Islamskim bojovnicima komandovao je Makatab Al-Khidamat ili MAK – Services-Office, na čijem čelu su bili Osama bin Laden i Abdulah Azam, koje su podržavale obavještajne službe Irana, Pakistana, Sudana i Sirije. Makatab al Kidamat je koordinirao finansijsku pomoć koju su slale razne islamske organizacije, regrutovao borce širom islamskog sveta i slao na obuku u kampove koji su postojali u Pakistanu i Avganistanu, koordinirao aktivnosti sa CIA i pronalazio nove izvore prihoda. Iz avganistanskog rata islamski terorizam je izašao financijski, kadrovski, tehnički i organizaciono jači.

Američki predsednik Džimi Karter potpisao je 3. jula 1979. godine prvu direktivu o pružanju tajne pomoći oponentima prosovjetskog režima u Kabulu. U znamenitom intervjuu iz 1998. godine Zbignjev Bžežinski, savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost, priznaje da je „ova tajna operacija bila izvanredna ideja. Njen ishod bilo je uvlačenje Rusa u avganistansku klopku… Dobili smo mogućnost da SSSR uvučemo u njegov Vijetnamski rat…, rat koji je demoralisao sve i na kraju uništio Sovjetsku imperiju“ [3]. Otad je islamski džihad postao instrument za globalne operacije koje provodi CIA.

Trebalo bi da zapamtimo najvažnije: projekat „islamski džihad“ preko avganistanskog rata doveo je do uništenja ne samo prosovjetske vlade u Kabulu već i samog SSSR. Sličnost je više nego očigledna, albanski salafitski segment u saradnji sa muslimanskim segmentom u BiH stvara jedinstvenu „zelenu transverzalu“, u kojoj nema i nikada neće biti ni mesta ni mogućnosti za povratak Rusije na Balkan.

bzezinskikarterNaglo uzdizanje Talibana bilo je povezano sa aktivnostima pakistanskih specijalnih službi koje su pružale logističku pomoć avganistanskim ustanicima, dok su finansijski tokovi išli iz Saudijske Arabije. Otkako je 1996. godine zauzet Kabul i uspostavljen režim Gulbudina Hekmatjara i njegove partije Hezb-e-Islami, veze Talibana i Al Kaide su osnažene: Al Kaida je slala hiljade bojovnika iz Pakistana, arapskih zemalja i Centralne Azije. Islamska vlada sačuvala je kontrolu nad kampovima za obuku na teritoriji Avganistana, a obučene vehabije su potom slate u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i na Balkan [4]. Avganistan i Pakistan su više od 90 odsto proizvedenog heroina usmeravali na regionalna tržišta. Albanija i Kosovo su se našli u centru Balkanske rute koja povezuje „zlatni polumesec“ (Avganistan i Pakistan) sa tržištima Evrope [5].

* * *

Nakon raspada komunističkog sistema u Albaniji, ova zemlja je postala objekt nad kojim su SAD, NATO i islamske zemlje primenjivale silu. SAD su obnovile odnose sa ovom zemljom nakon 52 godine prekida. Novi predsednik Sali Beriša otišao je u posetu SAD u martu 1991. godine, da bi u junu iste godine usledila uzvratna poseta američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Istovremeno, najviše vojno rukovodstvo Albanije uspostavilo je liniju vojne saradnje sa SAD: 1992. godine Vašington stvara Grupu za vojne veze sa Albanijom i pristupa opremanju njene armije. Međutim, nije se radilo samo o naoružavanju albanske armije. Od 1998. godine američke specijalne službe (pre svega DIA), britanske SAS i MI6, američke i britanske privatne vojne kompanije i nemačka BND započinju sa obukom, naoružavanjem i borbenom upotrebom tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (skraćenica na albanskom UČK), i to uz pomoć džihadista iz Al Kaide. Sve ovo je činjeno isključivo radi destabilizacije Srbije i Balkana.

Prvi osetni znaci da na Balkanu borave „Avganistanski mudžahedini“ (a u suštini bojovnici iz raznih bliskoistočnih zemalja) povezani sa Al Kaidom, primećeni su 1992. godine, ubrzo nakon početka rata u BiH. Muslimanska vlada u Sarajevu izdala je hiljade pasoša mudžahedinima, od kojih su mnogi posle rata odlučili da ostanu na „brdovitom Balkanu“. Otad je postepeno počela da se stvara mreža za isporuku avganistanskog opijuma preko Turske i Kosova u Centralnu Evropu. Zatim je započela i druga faza: Al Kaida je počela sa pružanjem podrške UČK i njenom „makedonskom ogranku“ – Oslobodilačkoj nacionalnoj armiji (ONA). Članovi UČK, pored ostalog, prolazili su terorističku i diverzantsku obuku u avganistanskim kampovima, a poznato je da su avganistanske Arape tokom rata u Avganistanu obučavali američki instruktori.

Paralelno sa SAD i NATO, koji su bili zainteresovani da tragaju za islamskim saveznicima, Albanija je od 1990. godine počela sa uspostavljanjem veza sa islamskim zemljama i organizacijama. U fokusu njenog interesovanja bili su neiscrpni fondovi islamskih zemalja, koje su opet sa svoje strane u njoj videle pogodan prostor za prodor na Balkan. Albanija je postala član mnogih svetskih islamskih organizacija: Organizacije islamske konferencije (parlament nije ratifikovao odluku); Islamske razvojne banke (ova banka je pored ostalog dodeljivala stipendije mladim Albancima za studiranje u islamskim zemljama); 1994. bila je osnovana Arapsko-albanska islamska banka (njen najveći akcionar bio je Osama bin Laden. Banka je davala subvencije za izgradnju džamija, stipendije omladini za školovanje u islamskim zemljama, ali, ono što je najvažnije, plaćala je i širenje vehabijske propagande).

Pranje novca je sastavni atribut rada islamskih finansijskih i drugih organizacija. Tirana je postepeno prerasla u islamsku finansijsku i logističku bazu. Pojavila se „krovna organizacija“ Islamic Charity Project International, koja okuplja desetine drugih organizacija „milosrdno-humanitarnog karaktera“, kao što su Muwafaq Foundation saudijskog tajkuna Jasina Al Kadija i International Islamic Relief Organization (IIRO), za koju se osnovano sumnjalo da direktno podržava Berišu. Osama bin Laden je lično finansirao organizaciju Al Haramain. Muslim Forum of Albania, s jedne strane, uglavnom se deklarisao kao „organizacija civilnog društva“ koja se bavi pitanjima zaštite ljudskih prava, dok je, sa druge strane, vodio skrivenu ekstremističku političku delatnost.

Ovde dolazimo i do konkretnih predstavnika. U Albaniju je sa „prvim talasom“ vehabija iz Al Kaide došao i jordanski ekstremista Abdul Latif Saleh. On i još 40 drugih ekstremista, dobijaju 1992. godine albansko državljanstvo na osnovu specijalne naredbe Salija Beriše. Saleh je u Albaniji preko Muwafaq Foundation i Al Haramain finansirao tajne ćelije pokreta „egipatski džihad“. Drugi „poznati džihadista“ bio je Mohamed Al Zavahiri, mlađi brat budućeg šefa Al Kaide Ajmana Al Zavahirija. Muhamed je tada imao zadatak da „pruži legalnu zaštitu egipatskom džihadu“.

ahmadsalamamabruk„Egipatski džihadisti“ su veoma mnogo koristili Albaniju za svoje aktivnosti: Shavki Salama Attiya, bivši instruktor u kampovima za obuku Al Kaide, pobegao je iz Sudana u Albaniju; ključni igrač „egipatskog džihada“ Mohamed Ahmed Salama Mabrouk (na slici iznad) takođe se skrivao u Albaniji; Hassan Mustafa Osama Nasr (Abu Omar), čovek sa prebogatim terorističkim iskustvom, član je ekstremističke grupe koja je preuzela odgovornost za ubistvo egipatskog predsednika Anvara el Sadata (1981), posle toga se bavio obukom mudžahedina avganistanskog džihada u pakistanskim kampovima za obuku, „radio“ je u Tirani kao pripadnik jedne od humanitarnih organizacija. Berišina desna ruka Baškim Gazidede (na slici ispod), šef albanske obaveštajne službe (albanska skraćenica ŠIK), obavljao je dvostruku ulogu: pomogao je CIA da kontroliše aktivnosti vodećih terorista (bin Ladena i Al Zavahirija), a, s obzirom da je ubeđeni islamista (za razliku od Beriše, koji to nije), podržavao je težnje stranih islamskih grupa. Gazidede je sarađivao sa „šefom obaveštajne službe Kosova“ Džavitom Halitijem i Abdul Latif Salahom. Salah je pratio Bin Ladena na njegovim putovanjima po Turskoj, Albaniji i Kosovu, da bi se zatim vratio u Albaniju da izgradi terorističku bazu [6]. Vehabije su po Albaniji nelegalno izgradile 140 džamija, uglavnom na severnu zemlje, a najveći deo je finansirala King Fahd Foundation iz Saudijske Arabije.

Tako se vehabijski pokret infiltrirao na Balkan. Sve je počelo od Albanije, zemlje koja nije ni proarapska, ali ni ekstremno islamistička. U Albaniji je započeta izgradnja paralelne vehabijske finansijske, obrazovne i religijske infrastrukture sa perspektivom da zemlju pretvori u „distributivno čvorište“ za širenje vehabizma. Međutim, do 1999. godine, praktično do okončanja oružane agresije NATO na SRJ, objedinjujući faktor svih „Albanaca jedne nacije i tri religije“ bila je UČK, kojoj je u borbi protiv Srba bila potrebna podrška svih Albanaca, i to bez izuzetka. Na Kosovu je konačno zatvoreno pitanje NATO bombardovanja, etničkog čišćenja Srba i albansko nacionalno pitanje koje su forsirale Turska, Austro-Ugarska, nacistička Nemačka i NATO, da bi moglo biti otvoreno religiozno pitanje za šta su i igru uvedeni Saudijska Arabija i vehabije.

* * *

Posle oružane agresije NATO na SRJ teritorija KiM formalno je prešla pod upravu UN (aktuelna i obavezujuća rezolucija SB UN 1244 potvrđuje da je KiM sastavni deo Republike Srbije) iako je tačnije reći da je ono pod KFOR/NATO okupacijom. Ovde bi trebalo istaći da je potpisivanjem Briselskog sporazuma aktuelna srpska vlast jednostrano izvela Srbiju iz režima dejstva Rezolucije 1244 (U Srbiji ne bi trebalo nikoga da brine šta čine separatističke grupe koje ne poseduju međunarodno-pravni subjektivitet. Zemlja treba da proglasi da je deo njene teritorije pod okupacijom sve dok se ne steknu povoljni uslovi za povratak ustavno-pravnog poretka).

Globalistička SAD/NATO elita agresojom NATO protiv Srba izvela je privatni megaeksperiment i odobrila proveru pre svega zabranjenog oružja koje je ostavilo masovne i dugoročne posledice. Posle agresije megaeksperiment je nastavljen. Trenutno su novonastale zemlje sa bivšeg jugoslovenskog prostora poligon za etno-inženjering u uslovima izgradnje „neokolonija balkanskog tipa“: stvaranja novih nacija (kao npr. Bošnjaka i Crnogoraca), mobilizaciju društva na osnovu obnove nacizma (kod Hrvata), učvršćivanje rezultata etno-inženjeringa još od vremena Otomanske Porte i Austro-Ugarske (kod Albanaca). Međutim, sve novonastale države, bez obzira na njihovu lojalnost/nelojalnost Zapadu, karakteriše krajnji stepen odsustva suvereniteta (ni jedna od ovih zemalja nije suverena država), velike materijalne nevolje stanovništva, dok nivo korupcije i kriminala prelazi svaku meru (katastrofalna situacija sa kadrovima u državnim strukturama, prepodaja funkcija, smanjen nivo rada državnih organa sve do njihovog pretvaranja u čist dekor). Izuzetak predstavlja samo jedna država – Republika Srpska. Dakle, Zapad u ovom momentu realizuje veoma važnu fazu „promene svesti“, i to u odnosu na sve narode na jugu Balkana.

baskimgazidedeNa osnovu podataka albanske i zapadne strane, na KiM trenutno živi oko 1,8 miliona Albanaca, dok podaci srpske strane (Srba sa severa KiM) govore da Albanaca nema više od 1,2 miliona, a Srba je oko 130 hiljada. Proameričko raspoloženje na Balkanu najviše je prisutno kod Albanaca. Međutim, oni su takođe objekt posebnog eksperimenta u oblasti etničkog identiteta koji se uslovno može nazvati „od albanizma do vehabizma“, a tokom njegove realizacije ostvaruje se na prvi pogled neostvariva misija. Ovde bi trebalo istaći da je albansko društvo u srpskoj autonomnoj pokrajini imalo sekularni karakter. Oružana agresija NATO protiv SRJ 1999. godine, mobilisala je i konsolidovala Albance na nacionalnoj, ali ne na religioznoj osnovi. Stekao se utisak da je završeno stvaranje „nezavisne države“ i da će Albance u „Republici Kosovo“ (na zemlji otetoj od Srba) čekati „zlatni vek prosperiteta“ pod nesalomivom zaštitom Zapada.

Ipak, zaštita i prosperitet Albanaca nisu i ne mogu biti interes stranog faktora. Albanci su objekt na koji se dejstvuje sa određenim geopolitičkim i potpuno agresivnim ciljevima. Posle završetka NATO bombardovanja na Kosovu su se pojavili predstavnici Saudijske Arabije, zalivskih zemalja i Turske. Njih posebno interesuje sfera religijskog života Albanaca. Ovaj jedinstveni i tradicionalni model islama izložen je napadima. Plodno tle za prodor salafita otvorio je put za raskol društva koje je prešlo liniju sopstvenog albanizma. U političkom životu „Republike Kosova“ izdvojili su se tokovi od kojih se prvi orijentišu na svealbansko ujedinjenje (spajanje Albanije i Kosova) i „dekosovizaciju“. Dok je drugi ujedinio „ekskluzivce“ – u prvom redu pristalice „kosovskog identiteta“, pa tek onda albanskog. Međutim, ispostavilo se da „ekskluzivci“ nemaju postojanu osnovu pod nogama, jer Albanci nemaju istorijske korene na KiM. Zbog toga „politički projekat RK“ visi u vazduhu – ideja da se stanovništvo unifikuje na osnovu pojednostavljene sekularne nacionalne ideologije putem „sveopšte albanizacije“ ostavlja pukotinu u religijskom segmentu nacionalne svesti. „Albanizam“ kao nerešeni unutrašnji idejni konflikt stvorio je vakuum, ograničenost i konfuziju kod mlade generacije. Religiozni identitet je neodvojiv deo nacionalne svesti balkanskih naroda, što važi i za Albanace, koji su prilično kasno – tek u HH veku – nastali kao nacija, i to pre svega naporima Bečkog dvora [7]. Početkom HHI veka vakuum popunjava islam, i to ekstremni.

Ova faza počela je 1999. godine. Tada je sveukupna situacija bila haotična, organi upravljanja praktično nisu ni postojali, dok je humanitarna situcija poprimala katastrofalne razmere. U albanskom društvu su cirkulisale različite, ali često i protivrečne ideje. Rasulo i neizvesnost postali su plodno tle za pojavu humanitarnih organizacija, sa jasno izraženim religioznim karakterom. UNMIK administracija i međunarodna zajednica, isto kao i obaveštajne strukture, uglavnom su držale u fokusu finansijske tokove iako uopšte nije postojala kontrola rada „novih humanitaraca“.

„Lokalnu liniju“ činila je Islamska zajednica Kosova (IZK, Bashkesia Islame e Kosoves, BIK) koja postoji od 11. decembra 1993. godine, kada je sabor islamskih duhovnih vođa objavio da izlazi iz jugoslovenskog Rijaseta. IZK je nakon 1999. godine pristupila institucionalnoj, infrastrukturnoj i socijalnoj rekonstrukciji. Do rata IZK registrovala je 560 džamija, od kojih je 218 tokom rata bilo srušeno. Nakon rata srušene džamije bile su obnovljene i sagrađene nove. Trenutno je IZK pojačala svoju socijalnu ulogu i politički uticaj u društvu tako što je obnovila administrativni sistem upravljanja. Lidera IZK (muftiju) bira skupština koja ima 27 članova, IZK okuplja 28 lokalnih saveta i upravlja sa oko 800 džamija.

Tradicionalni islam je postao smetnja. Postepeno je nastajao izopačeni međunarodni trijumvirat: interesi kosovskih kriminalno-klanovskih struktura podudarali su se sa interesima transnacionalnih islamskih faktora (zemalja i organizacija) i „međunarodne zajednice“. Lokalni imami su počeli da primaju pretnje da ne ometaju rad stranih islamista i radikalizaciju muslimanskog stanovništva.

omarbakrimuhamedU tom periodu, u prvi plan su izbile saudijske organizacije Saudi Red Crescent Society i International Islamic Fond Bin Ladena i glavnog sponzora UČK šejha Omara Bakri Muhameda (na slici iznad), kao i druge „nevladine organizacije humanitarnog karaktera“; Zajednički Komitet Saudijske Arabije za pomoć Kosovu i Čečeniji (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) koji je bio glavni sponzor vehabizma na Kosovu, Međunarodna islamska organizacija za pružanje vanredne pomoći (International Islamic Relief Organization, IIRO), fondovi Al-Haramain i Al-Waqf al-Islami. Za sve ove organizacije zna se da su pružale podršku terorističkoj aktivnosti i u drugim zemaljama kao na primer Albaniji i Makedoniji. Za to vreme „humanitarne organizacije“ u seoskim sredinama nudile su Albancima pomoć za izgradnju kuća, vodovoda, bolnica i škola, ali samo pod jednim uslovom, da u selu bude izgrađena džamija. Humanitarna pomoć jasno je uslovljena prihvatanjem ideologije vehabizma. Fokus nacionalno-političkog i religioznog diskursa „Republike Kosovo“ prešao je na stranu dva osnovna faktora: UČK i Al Kaide.

S obzirom da su interesi Saudijske Arabije univerzalni, na Kosovu je počela agresivna propaganda salafizma (vehabizma), čija je specifična karakteristika bila politizacija islama, netrpeljivost prema sekularizmu i religioznom pluralizmu. Generalni cilj bila je transformacija tradicionalnog albanskog islama i kulturnih odnosa u politički i ultrakonzervativni islam.

Prvi na nišanu našli su se sufijski redovi. Šest vekova staro otomansko nasleđe nije vredelo ni pola prebijene pare. Albanski politički lideri koji su bili preokupirani isključivo političkim „dokusurivanjem Srba“ tokom „briselskog procesa“ i svojim stavovima u Vašingtonu dobro su znali samo jedno: da je sasvim dovoljno da imaju verbalno jedinstvo i prozapadnu orijentaciju. U avgustu 2000. godine u Đakovici je, uz prećutnu saglasnost NATO, buldožerima srušena Otomanska biblioteka i Škola Kurana iz XVI veka. Autentični „otomanski islam“ vehabije tumače kao iritirajući faktor, dok na putu formiranja Kosova kao „transferne zone“ ne sme da postoji ništa što je „autentično“. Na raspolaganju im stoje svi metodi: od fizičkog nasilja do direktnog potkupljivanja. Ponovimo: u narkodržavi „Republika Kosova“ sa narko trgovinom i američkim fondovima, Saudijska Arabija nema probleme sa potkupljivanjem ljudi i organizacija. Zato niko nije ustao u zaštitu otomanskog nasleđa i derviša. Dejstva vehabija pokazuju da će Saudijci kao neprijatnu smetnju uništiti kulturno-istorijske i duhovne vrednosti Albanaca (realne i izmišljene, ali koje oni sami tumače kao autentične).

Kada je Zajednički Komitet Saudijske Arabije za pomoć na Kosovu i Čečeniji (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) počeo sa svojim radom, on je izdvojio 500.000 dolara za ubacivanje 388 vehabijskih misionara za indoktrinaciju lokalnog albanskog stanovništva. Grana ovog Komiteta – Islamski dobrotvorni fond (Islamic Endowment Foundation) – podržala je osnivanje 30 specijalizovanih škola za izučavanje Kurana u seoskim sredinama. Međutim, ovakvih škola je osnovano daleko više, negde oko sto.

saudikosovoUdarna prethodnica Saudijske Arabije je organizacija pod nazivom Al Waqf al Islami, koja se na Balkanu prvi put pojavila još 1989. godine. Al Waqf al Islami ima izražen ekstremno islamski karakter i radi pod okriljem Saudijskog komiteta za objedinjenu pomoć (Saudi Joint Relief Comittee, Komitet je krovna organizacija vehabijskih organizacija po čitavom svetu). Pored Saudijske Arabije, Al Waqf al Islami finansiraju još i Katar, Kuvajt i Bahrein. Radi pranja novca Al Waqf al Islami je formirao sopstvenu bankarsku mrežu u BiH, Albaniji i Sloveniji [8]. Ništa manje nije agresivna ni organizacija koja nosi naziv Al-Haramain. Nju su 2004. godine SAD proglasile za terorističku organizaciju. Nju pored već pomenutih zemalja finansiraju i Ujedinjeni Arapski Emirati.

__________
Napomene:

[1] vesti-online.com/Vesti/Srbija/637117/Imam-Krasnici-podsticao-na-terorizam

[2] What happened to Kosovo Albanians: The impact of religion on the ethnic identity in the state building-period // Kosovar Institute for Policy Research and Development. Policy Paper. No. 1/16 – June 2016.

[3] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[4] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[5] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[6] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007. R. 30-48.

[7] Teodora Toleva, Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije, 1896-1908. Beograd, 2016.

[8] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007. R. 61.

(Nastaviće se)

Fond strateške kulture

Politika
Pratite nas na YouTube-u