feminizam05

OD FEMINIZMA DO SATANIZMA

Zašto feminizam u sebi obavezno sadrži mnoge antihrišćanske, pa i satanističke elemente

Žena je biće izdaje. I, premda se velika većina žena, pa i muškaraca s tim neće saglasiti, to neće umanjiti činjenicu da je prosečno sujetna žena, kakva i sama jesam, biće sklono izdaji. Upravo negiranjem te odlike ženske prirode, ona potvrđuje samu sebe. Mada njena izdaja neće imati kosmičke razmere, poput one Evine, nesvesna potreba da uništava svoj mikrokosmos, tako što će pokušavati da uništi ili bar podrije autoritet „svog“ muškarca, prisutna je u gotovo svakoj ženi.

Prilika ženu čini izdajnikom, baš kao što prilika čini lopova, ali to ne znači da žena samo čeka svoj trenutak izdaje. Ona tog aspekta svoje ličnosti i nije svesna. Štaviše, uverena je da je sve drugo, samo to ne i bila bi spremna da položi svoj život da bi to dokazala.

Famozna ženska solidarnost je mit. Ona ne postoji niti je ikad postojala. Kada žene sebi biraju prijateljice, kada se udružuju u ženska društva i organizacije i, uopšte, kada su solidarne zarad nekog cilja ili međusobne podrške, one to jednim delom svog bića čine zato što duboko u sebi osećaju svoj izdajnički kapacitet. Logika čopora pomaže im da taj arhetipski usud lakše podnose.

Međutim, te „obične“ žene, nesvesne „borkinje“ za nepostojeću jednakost, ipak su tema za poseban tekst. Ovde govorimo o onim „neobahanatkinjama“ koje, poput posednutih tebanskih žena koje je opisao Euripid, golim rukama kidaju meso s kostiju muškaraca i mažu se njihovom krvlju. Takve su, na primer, radikalne feministkinje – žene koje su od svoje sujete napravile religiju.

Ni one nisu svesne svog izdajničkog potencijala, ali je njihov problem znatno složeniji: za njih je izdaja svestan i nameran izbor.

Iza legitimnog pravnog termina „ravnopravnost polova“ često se krije ideja o jednakosti polova, ali ne u smislu nesporne pripadnosti čovečanstvu, nego u smislu borbe za dominaciju, koja je u osnovi inspirisana socijalnim evolucionizmom. U toj borbi, rod prestaje da bude prirodno svojstvo i postaje sredstvo socijalne ekskluzije (poput rase) i sukoba.

GOSPODARICE PAKLA
Čitav spektar aktivnosti na političkom, socijalnom, ekonomskom, kulturološkom i institucionalnom nivou, pored borbe protiv „nasilja“ i „seksizma“, za svoj glavni cilj imaju oslobađanje žene od njene tradicionalne uloge supruge i majke. Ravnopravnosti polova nema ako je društvo nepravedno prema ženi, pa nije neobično što je nepravda, oličena kroz stepen prava ugroženih i manjinskih grupa, omiljena tema aktivista za ženska, ali i sva druga ljudska prava. Društvo koje je pravedno prema onim svojim grupama koje tvrde da trpe najveću nepravdu, najviši je ideal kome ovi borci i borkinje teže. Da je to pravilo koje ima svoj istorijski kontinuitet i praktičnu potvrdu, može se jasno videti na primerima Francuske ili Oktobarske revolucije: milioni nevinih žrtvovani su u bitci za pravednije društvo upravo zarad „plemenitog“ cilja slobode i jednakosti.

Budući da je taj ideal vredan svake žrtve u feminističkom sistemu vrednosti, one najradikalnije među njima, bez ikakvih skrupula smatraće da je na „zlo“ potrebno, pa čak i neophodno, uzvratiti zlom. Opravdanje za prelazak na ekstremnije vidove aktivizma, one obrazlažu time da mirni načini borbe više nisu opcija, jer su se, kao takvi, pokazali neefikasnim. Vekovi „trpljenja nasilja i nepravde“ u društvu kojim neprikosnoveno vladaju muškarci, „svedoče“ o tome.

feminizam09Borba feministkinja protiv „muškog terora“, oličenog u mrskom im patrijarhatu, po svojoj suštini, najsličnija je borbi prvog palog anđela protiv Boga. Za feministkinju je muškarac ono što i Bog za Lucifera: nepravedni tlačitelj. Stoga se ona neće smiriti dok se ne osveti „uzroku svih problema“ za nepravdu koja joj je navodno učinjena. Drugim rečima, boriće se „sve dok pravda ne bude zadovoljena“.

Poput „junaka“ Izgubljenog raja, ona će radije biti gospodarica u svom paklu tako što će prezreti muškarce, neće se udati ili roditi decu pre nego da bude „sluškinja“ muža u okviru porodice. Nešto drugačiju varijantu kreiranja i obožavanja sopstvenog pakla možemo sresti i kod žena koje ni društvo, a ni one same ne percipira kao feministkinje. To su „obične“, udate žene u „običnim“, „normalnim“ porodicama, koje možda svake nedelje i praznika odlaze na liturgiju i ne propuštaju ni jedan post, ali od svojih muževa uporno i sa slašću prave tzv. papučare, ne propuštajući nijednu priliku da ih omalovaže. One u muškarcima vide mašine za pravljenje dece ili dobavljače namirnica, a zapravo nužno zlo, na koje ih je „naterao“ nepodnošljivi pritisak sredine i sopstvene, pogrešne predstave o moralu.

ZAŠTO SU PUSI RAJOT SKRNAVILI CRKVU
U tom smislu nikoga ne bi trebalo da čudi zašto radikalne feministkinje, poput članica ruskog pank benda Pusi rajot, nasilno upadaju u bogomolje da bi tamo održale svoje performanse, lome krstove ili skrnave Hristov lik (jer ipak, Isus je isto „muškarac“, biće čiji je autoritet neprihvatljiv ovim novim poklonicama demonske boginje Hekate – one koja je oslobađala demonsku komponentu ženske prirode). Sve to one čine izgovarajući se „umetničkom slobodom“ kao legitimnim sredstvom za izražavanje političkog stava. Različiti pokušaji suprotstavljanja ovakvim akcijama od strane države, crkve ili tzv. desničarskih organizacija, potom se u medijima predstavljaju kao „gušenje slobode govora“, „represija“ ili „cenzura“.

S druge strane, u okviru bitke protiv „verskog fundamentalizma“, feministkinje vode borbu za pravo žena na legalan pobačaj. Kao glavni protivnik u toj borbi označena je upravo crkva, jer borkinje smatraju da je njen uticaj na državu presudan po tom, kao i mnogim drugim pitanjima, ali i nedopustiv u 21. veku.

Ukoliko bi feministički pokreti, umesto ciljeva za koje se zalažu, imenovali ono što se isprečilo ostvarenju tih ciljeva, bilo bi jednostavno pogoditi ko bi se sve našao na listi neprijatelja (jer kako drugačije nazvati one koji nisu prijatelji?). Interesantno je da bi to bio spisak kakav bi napravio i prvi pali anđeo kada bismo pustili mašti na volju. Na njemu su muškarci, pre svega kao nosioci odgovornosti, a zatim muževi, očevi i čuvari tj. branioci porodice, doma i države. Tu je i crkva, koja u tradicionalnoj podeli muško-ženskih uloga i odgovornosti delom vidi i potvrdu sistema vrednosti koji zastupa i na kom počiva. I na kraju, ali ne i najmanje važno, tu je Bog, kao „uzrok svih problema“ – vrhovni autoritet, pokrovitelj i tvorac svega prethodno navedenog, ako već ne u bukvalnom, ono makar u simboličkom smislu.

pussyriotIz svega navedenog može se zaključiti da feminizam, pored mnogih drugih „izama“, u sebi sadrži mnoge antihrišćanske, pa i satanističke elemente. Ta ideja u određenoj meri izneta je i u Fon Trirovom Antihristu, koji otvara još još jednu ništa manje značajnu temu, a to je pitanje muškarčeve odgovornosti za ono što se desilo u Raju, kao i skidanja vela sa onog zaista demonskog i veštičjeg, što ostaje podlo skriveno u ženskoj prirodi, od prvorodnog greha do danas. Nova religija taj greh afirmiše kao vrlinu i bori se da ga nametne kao poželjni sistem globalnih vrednosti, novu svetu doktrinu, rođenu na đubrištu sekularizma i evolucionizma.

Pratite nas na YouTube-u