TRAMPOVO TROLOVANjE [1]

DMITRI ORLOV Sastojci Trampove javne ličnosti su: dve trećine Amerikanaca ne veruje masovnim medijima;...

DMITRI ORLOV

Sastojci Trampove javne ličnosti su: dve trećine Amerikanaca ne veruje masovnim medijima; više od polovine ne veruje ekspertima

Prošle nedelje dogodio se izuzetan sastanak – prvi susret Trampa i Putina – i bilo bi nemarno kad to ne bih komentarisao. Gledajući snimke sastanka (nekoliko fragmenata napravljenih u kratkom vremenskom periodu kad je novinarima bilo omogućeno da nagrnu u sobu, gurajući se i ćuškajući), zaključio sam da su njih dvojica prilično dobro povezani i da su jedan u drugom pronašli simpatičnog i inteligentnog sagovornika. Mnogima je to bilo čudno jer Putina često vide kao nedokučivog šifrovanog tipa, a Trampa kao haotičnog i brbljivog lakrdijaša. Na neki način su u pravu, ali samo površinski.

Ta površina, u Putinovom i Trampovom slučaju, sastoji se od pažljivo kreirane javne persone, izbrušene praksom i dizajnerskom repeticijom. Taj dizajn je za svakog od njih kreiran u skladu sa specifičnostima Rusije i SAD – na šta ljudi u tim zemljama reaguju pozitivno, šta očekuju i za šta su sposobni. Pitanje specifičnosti njihove javne ličnosti i onog što je na nju uticalo zanimljivo je na svoj način. Ali ono što je stvarno važno je pitanje šta se krije iza toga.

U Rusiji je slika Trampa i Putina kako se rukuju, ćaskaju i smeju se izmamila veliki uzdah olakšanja. Razlog tome je što Rusi smatraju da su ova dva čoveka članovi svojevrsne globalne bombaške jedinice – njihov zadatak je da spreče da planeta eksplodira, a, da bi to uradili, moraju biti u stanju da efikasno međusobno razgovaraju. To što su to do sada sprečavalde različite sile u SAD obično se posmatra kao simptom kolektivnog ludila koje je obuhvatilo tu zemlju. Zato je slika njih dvojice kako sastankom konačno probijaju led doživljena kao dobar znak. Siguran sam da je većina Amerikanaca slično reagovala uprkos tome što su mnogi od njih manipulacijom navedeni u dvostruku toksičnu emotivnu zamku mržnje prema Trampu i Putinu.

VIZIJA JAKOG LIDERA
Putinova javna ličnost uslovljena je potrebom da bude viđen kao jak lider. Rusi uglavnom ne mare previše za kontrolu i podelu grana vlasti, znajući da je njihova zemlja tokom svoje hiljadugodišnje istorije imala dobre periode kad je njom kormilarila čvrsta ruka (Petar Veliki, Katarina Velika, Staljin, Putin), a propadala svaki put kad se ta ruka pokazala slabom (Car Boris, Nikolaj II, Gorbačov, Jeljcin). Zato Putin čini sve što je neophodno da održi kult ruskog vladara: u dobroj je fizičkoj formi, hladan je, staložen, pribran i neverovatno dobro informisan o širokom spektru tema. Izražava se u dobro formiranim paragrafima i rečenicama koje nije uvek moguće pravilno prevesti na engleski, zbog čega je većini Amerikanaca teško da ga prate. Mnogi Rusi mrze svoju vladu, posebno lokalne lidere, koje često video kao sebične, neefikasne ili korumpirane. Ali vole Putina i podržavaju njegove napore da dopre do njih i popravi stvari.

Trampova javna ličnost uslovljena je potrebom da bude viđen kao autsajder u dvoobalnoj američkoj eliti koja kontroliše dvopartijski politički duopol, vladine agencije, međunarodne korporacije, univerzitete, istraživačke i medicinske centre i – na kraju, ali ne i najmanje važno – „tradicionalne“ masovne medije, poput štampe i kablovskih televizijskih kanala. Sve njih karakteriše zajednička tendencija da se narodu obraćaju sa visine, što je navelo većinu stanovništva SAD osim šačice velikih gradova poput Njujorka i San Franciska da ignorišu ljude koji sebe smatraju važnim, što je dodatno ojačalo ionako snažni antiintelektualni sentiment koji je u SAD zabeležen još i pre našeg vremena.

trampnatoStoga Putinov pristup koji se sastoji u odgovaranju na svako promišljeno, ljubazno i pažljivo postavljeno pitanje jednostavnim ali dobro sročenim verbalnim esejom prosto ne bi upalio u SAD; delovao bi strano i neobjašnjivo, poput šifre. Zapravo zbog toga je američkim medijima toliko lako da demonizuju Putina – uz malo manipulacije u njegov lik mogu projektovati sve ono što Amerikanci mrze kod svojih elita, obaviti ga velom licemerja i histerično zahtevati da se povinuje njihovim duplim standardima.

Što se tiče Trampove javne ličnosti, njeni ključni sastojci su sledeći: dve trećine Amerikanaca ne veruje masovnim medijima; više od polovine njih ne veruje ekspertima, već više vole da sebi pune glavu raznim senzacionalnim idejama; bukvalno niko od njih ne veruje političarima ili vladinim zvaničnicima; Amerikanci su gotovo po pravilu rastrojeni, smoreni i željni zabave u vidu neke vrste gladijatorskog spektakla, po mogućnosti sa nekom kapljicom krvi. Trampovo iskustvo domaćina u rijaliti šou emisijama savršeno pasuje takvom raspoloženju javnosti. Njegovi potezi protivnike teraju na reakciju, a ljudi širom zemlje na taj način vide da omražene dvoobalne elite mrze Trampa, zbog čega se oni instinktivno stavljaju na njegovu stranu.

KAD TROL POSTANE TROLOVAN
U suštini Trampova javna strategija je da troluje narod (trolovanje je moderni termin, obično vezan za aktivnost na društvenim mrežama koja se svodi na pokušaj da se izmami što veća reakcija; prim. prev.). Pošto trolovanje mnogo zabavlja Amerikance, on tako ubire poene kod velikog broja ljudi. Popularne trolerske taktike uključuju i poricanje realnosti globalnog zagrevanja, što je Tramp okrenuo u svoju korist. Dosta je zabavno tvrditi da su ljudi koji podržavaju teorije o nekontrolisanim klimatskim promenama „samo gomila naučnika“ i da su, „poslednji put kad sam ih slušao, predviđali novo ledeno doba, a evo sada menjaju teoriju“. Potom se zavalite u fotelju i gledate besne reakcije, poručujući: „Zvučiš isto kao oni ‘eksperti‘, osim što si besan“.

Sagovornika takođe lako možete dovesti od ljutog do zbunjenog stanja isticanjem nekih očiglednosti: da nijedan od dosadašnjih klimatskih ugovora – Kjoto, Kopenhagen i Pariz – nije ni zaustavio, a kamoli smanjio, emisiju ugljenika i da je rađenje iste stvari uz očekivanje različitih rezultata definicija ludila. Nije važan stav nauke o klimatskim promenama; u političkom domenu radi se o džinovskoj međunarodnoj prevari.

Još jedna visoko problematična tema je teorija evolucije. Otvarajući gambit, prvo naglasi da se radi samo o „teoriji“. „Ne znamo da li je Isus jahao dinosauruse, ali, ako jeste, to bi bilo epski“. Pa šta ako je to „fizički nemoguće“? Isus je Sin Božiji, a Bog je večan, tako da tvoja geološka vremenska linija ne pije vodu.“ Zapitaj se da li tvoj – sad već ljuti – sagovornik ima dušu i da li je ona večna? Da li je evoluirala ili ju je neko stvorio? Kako bi večne stvari uopšte mogle da evoluiraju? Potom pređi na završni udarac: čak i naučnici priznaju da je ljudska revolucija zaustavljena; ako bismo hteli da se ona nastavi, morali bismo da prestanemo sa izvođenjem carskog reza, dozvolimo da prerano rođene i bolesne bebe umru i obustavimo abortuse i veštačku oplodnju. Da li si i dalje evolucionista ili si antievolucionista? Ako voliš evoluciju, zar ne želiš da evoluiraš?

I potom, šlag na tortu: mi ne evoluiramo, već dišemo. Konkretno, mi smo selektivno odgojene psihopate – zaražene velikim korporacijama i vladinom birokratijom, sa gomilom novca koji trošmo na svoju decu, od kojih je polovina nasledila psihopatske gene, sa gomilom političkih veza koje im obezbeđuju povoljne ishode. Ako veruješ u evoluciju, zar ne misliš da bi bilo bolje pustiti je da ide svojim tokom? Ili su ti psihopate draže od evolucije?

putintramp06Jedan od problema sa trolovanjem ljudi je u tome što neki odluče da vam uzvrate, a Trampa definitivno troluju. Ipak, postoje načini da se borite protiv trolova.

Nastaviće se

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Russia Insider

Svet
Pratite nas na YouTube-u