BIROKRATIZAM I SMRT

MILE MILOŠEVIĆ Ubistvo u Rakovici samo je egzaktan primer kako izgleda kontakt između birokratije...

MILE MILOŠEVIĆ

Ubistvo u Rakovici samo je egzaktan primer kako izgleda kontakt između birokratije i života

Iako na ovogodišnjim izborima u zemljama Evrope jenjavaju nacionalni pokreti, uspešno svedeni na populizam i opštu folklorno degenerisanu dobit za malog čoveka, pred nama se otvara pozno saznanje tipično za evropske države. Da su sve one bile uspešnije kao nacionalne države nego kao globalni regioni svetskog društva. I da će se po mnogo čemu takav trend zadržati budući da je BRIKS još 2016. pretekao G-7 po udelu u svetskoj ekonommiji. Globalni Zapad, kao svetsko društvo, bez suštinskog je odgovora, strahujući od neizbežnog gubitka primata kao tek budućih 9-11 odsto svetske populacije, svesne da se prednost topi.

Dok oni vode svoje buduće ratove, mi, sami sa sobom, vodimo svoje prošle. Koje ćemo neizostavno izgubiti budući da među sablastima nema pobednika. Poslednjih 30 godina protiče u istoriskom rasapu i međuljudskom uništavanju srpskog naroda i nacije, do konačnog propadanja u kome neprijatelj zauzima sve od narativa, struktura i funkcija što mi ne možemo držati (institucionalno). Na kraju zauzima i sam prostor i život, jer ga među nama nema suštinski na izvoran način da se živi, već imitativno, koliko god to ne odgovaralo stvarnoj slici stvari.

Niko zapravo ne mari kako ljudi u Srbiji žive. O tome se samo birokratski i pro forme iznova raspreda. Bez ikakve buduće slike, pogotovo bez pokretača pred očima, osim brisleskog birokratskog raja, kojeg treba imitirati. Kako oni jesu bezdimenzionalni, tako jedino mogu ponuditi životarenje, ravnodušni prema savremnosti i neodgovorni za buduće, u bunilu sa prošlim.

SVETE KRAVE
Ubistvo u Rakovici samo je egzaktan primer kako izgleda kontakt između birokratije i života. Tada se život samo birokratizuje u tupu površnu ravnodušnost birokratskih primača plata i provizija, koji samo traže još obezbeđenja, još kamera i još zakona i strožih kazni. Novi Beograd, pa odmah zatim i Rakovica – eto šta znači birokratska primena novih zakona. Birokrate i NVO govoriće kako se država nije dovoljno pripremila i zapretila, svodeći zahtevee na još jače policijske mere sile i nadzora, a onda kasnije verovatno i dda se sve to privatizuje. I tako su se zapravo svi upetljali u daleko dublje sile i smisao koji zahteva znanje života i za koje nije dovoljno urbano ili emotivno razumevanje života, još manje nove „igra teorijica“ mašinizovane birokratije ukalupljivanja.

Uostalom, NVO nije nikakav glas naroda, nego samo birokratska ekstenzija nedržavnim sredstvima. Da nije, pokazuje svako istraživanje javnosti i kvantitativno i kvalitativno – kako javnost za 99,9 odsto tih NVO i ne zna, a još je manje onih koji mogu navesti čemu su dobrom doprineli. Kako god, kreću se oko nule. Tako oni jesu primer pro forme  birokratizma i ničeg više, pa, kad nam navedu kako je 700 (!?) NVO na poslu EU integracija, očigledno je reč samo o parazitima birokratskih kanala i nikakvim stvarnim učesnicima u društveno-političkoj areni. Ne treba ni podsećati da svakako nikad nisu bili zastupnici građana, koji za njih i ne znaju, kao što ni države, barrem ne svoje. To što tu i tamo za poneku saznaju mediji, očito ne znači da i društvo i njegova javnost mare za iste. To njima izgleda nije ni važno, budući da, makar one sa najboljim fondovima, pripadaju svetim kravama globalne anglosaksonske birokratizacije.

Foto: Snimak ekrana/Jutjub

To što je urbani život u osnovi visoko kanalisan, svakako predstavlja pretnju razvoju one birokratije koja bi da isključivo ukalupljuje. Zapravo slepa za suštinu – tek orjentisana pro forme, je potpuno zbunjena pred životom. Takav je odnos birokratije i života, posebno ako još čovek čoveku nije preko puta, nego čovek naspram radnog vremena bez bilo kakvog odnosa prema znanju života i kulturi znanja. Suština urbanog života u megalopolisima svela se na samo emotivno razumevanje, bez najmanje uvažavanja znanja života. I tu se, umesto kulture znanja, tržišno orijentiše znanje na industriju kulture, koja bi trebalo da spreči svaki vid dosade. U takvim uslovima i brak biva privid „turističkog aražmana“, a deca samo još puka prepreka dobrom raspoloženju. Uostalom, izgleda da u gradove ljude i dovodi želja za razonodom, kao što birokratija tek može konačno da pro forme realizuje „igre teorijica“, koje bi trebalo da očuvaju privid dobrog raspoloženja i njegovih razloga, umesto orijentacije ka znanju života i dobrom životu. A onda čak i samo obrazovanje pogoduje potrošnji dobrog raspoloženja.

ETO, OTKUDA „DUBOKA DRŽAVA“
Zašto bi onda trebalo da nas začudi opadanje nataliteta na Zapadu i pored svog blagostanja ako je skopčano sa boljim raspoloženjem u desekularizaciji i modernizaciji kao preostalim merilom života, bez obzira što ih to pretvara u degenerisana „društva smrti“. Kakvo je i epohalno stanje u Srbiji, koje ni najmanje ne mari ni za jedan oblik kulture znanja niti se više osim folklorno ne mari za znanje života.

eusrbija000Zašto su toliko narasle moć birokratije i njena paradigma nego kao „duboka država“ i sredstvo očuvanja svog „zapadnog carstva“ i svetskog društva. To što uvek isto pokazuju u susretu sa životom, pre nije nego što jeste sposobnost da se bavi suštinom dok se isključivo bavi sobom. U Srbiji to se javlja kao transmisija koja održava jugoslovenstvo, ne dopuštajući da država ponovo slobodno predstvlja Srbiju kao budućnost umesto uvezivanja u globalnu briselsku birokratiju. Zato birokratija razume EU, ali ne Srbiju, jer svaka se birokratija sa drugom birokratijom razume. I nijednu nije briga kako žive ljudi u Srbiji. Tako se pokazje sva beda birokratizma i bahatost u događajima kao što su rakovički i novobeogradski, umesto stida i odgovornosti, koji se uvek očekuje od drugih ali ne iod same birokratije. Nama Srbima oduvek je birokratija bila pre granična i loša nego što je bila dobra i čuvar vrednosti.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

Politika
Pratite nas na YouTube-u