FJODOR LUKJANOV
Nešto mora i da se uradi pre nego što odnosi rusko-američki odnosi padnu na rekordno niske grane
Ko je mogao da pomisli kako će simbol odnosa Rusije i SAD – dve nuklearne supersile, čiji su odnosi od vitalne važnosti za rešavanje mnogih akutnih sukoba širom sveta – postati diplomatske vile. Najiskusniji diplomate dve zemlje troše energiju, vreme i talenat na pitanje koje bi u drugim okolnostima bilo tehničko, ali se pretvorilo u principijelno. Nažalost, to je logično budući da odražava nivo do kojeg su se spustili rusko-američki odnosi do leta 2017. godine.
Priča o uspostavljanju kontrole i pokušajima njenog povratka ima svoje različite komponente – političke, pravne – ali je sve uglavnom podeljeno u „pojmove“. Odjednom sve postaje logično. Barak Obama nije bio baš najraspoloženiji pred kraj svog mandata, te je odlučio da konačno kaže šta stvarno misli o Vladimiru Putinu. Tako je istovremeno stvorio situaciju zbog koje je Tramp bio prinuđen da svoju politiku prema Rusiji započne skupljanjem leševa. Ruski predsednik u ponuđenu igru razbijaj-sve-što-vidiš nije ušao, a prećutao je i odgovor na masovno proterivanje osoblja ruske ambasade u SAD i konfiskaciju zgrada. Sa jedne strane, bio je to gest dobre volje; s druge, to je nešto u duhu Puškinovog Pucnja, odnosno nagoveštaj da odgovor nije otkazan, već da je odložen.
TRAMPOV TRGOVAČKI PRISTUP
Ispravnost takve kalkulacije može biti podložna raspravi. Da je Rusija na to reagovala odmah u decembru i simetrično, buke bi bilo mnogo, a incident bi do sada izgubio značaj. Perspektive takvih mera bile su dobre jer takav dogovor podložan promeni i mogao se poništiti. Da je Tramp rekao da za bezobrazluk Obame ne odgovara, sve dalje zavisilo bi od pregovora.
Trgovački pristup Trampa tom problemu opterećen je činjenicom da bi se sve to moglo pretvoriti u farsu pod teretom ogromnih međunarodnih pitanja. Ranije se Moskva nadala da će odnos sa novom administracijom biti kvalitetniji i da će se odvijati u pragmatičnom i konstruktivnom pravcu. Ispalo je drugačije. Da li je Tramp zaista želeo saradnju ili ne, sad to već nije ni važno. Unutrašnja politička borba u SAD i neproporcionalno velika uloga koju je Rusija zauzela u tom klinču su američko-ruske odnose pretvorili u pravu fikciju.
Pokušaji SAD da povrate ono što je Rusija dobila u konfliktu u Siriji i izjave u stilu „hajde da nam Rusi daju sad nešto zauzvrat“ pretvaraju se u nešto što podseća na dečji vrtić. Naravno, Rusija takođe ima svoje principe. Više se ne radi o diplomatskim vilama, već o tome da ne pristaje na ucene i „pljačku usred bela dana“, kako je to rekao ministar Lavrov. Kao što se često dešava, pitanje „čuvanja obraza“ pod parolom „da li me ti poštuješ?“ odavno je prevazišlu suštinu spora na obe strane. Ukoliko ne dođe do dogovora, najneprijatniji scenario biće da će ruski Silvio (ko je zaboravio, to je sam Puškin) morati da sprovede svoju odloženu odmazdu. Trampova administracija to neće smatrati odgovorom na svoje ranije korake, već novim napadom i najverovatnije će preduzeti svoje mere. Koliko je čovek sa iskustvom u trgovini nekretninama u stanju da proceni posledice svojih akcija u političkom prostoru, za sada nije baš jasno. U svakom slučaju, domino efekat se ne može isključiti, i izgleda da u Moskvi strahuju od toga – javna reakcija na poslednju epizodu sa vilama bila je prilično uzdržana i trpeljiva, dok bi se u nekom drugom slučaju mač vadio iz korica i za mnogo manje.
PROMENE NABOLjE SE NE OČEKUJU
Kako god da se ova epizoda završi, ukoliko, kako diplomate kažu, uspe da se „razveže čvor“, šteta je već učinjena. Njen smisao samo u odnosima između Moskve i Vašingtona. Ceo svet posmatra kako se dve najuticajne sile uvlače u jeftin spor, kome su se same prepustile. Međunarodnoj zajednici, a pre svega stalnim članicama Saveta bezbednosti UN, odavno dosta pretenzija velikih igrača. Iako povlašćene pravom da blokiraju sve što žele, te zemlje se više ne bave rešavanjem svetskih problema, već sopstvenim. Ovakva percpecija nije sasvim tačna, mnogi sukobi u Savetu bezbednosti su konceptualnog, a ne samo sebičnog karaktera, ali tako, nažalost, izgleda. Ukoliko su se odnosi najmoćnijih zemalja sveli samo na prepirke, kakvo poštovanje one mogu da očekuju od ostalih?
Najtužnije je što se promene nabolje ne očekuju. Intenzitet međusobnog nepoverenja i iritiranja veoma je visok, čak i kad pokušaju da ih sakriju, kao što sad čini Rusija kako ne bi dozvolila potpuni kolaps. A, iskreno gledajući, trgovački pristup, kojem pribegava Trampova administracija, opterećen je činjenicom da bi se sve to moglo pretvoriti u farsu pod teretom ogromnih međunarodnih pitanja.
Daj bože, da se pitanje vila na kraju reši. Ne zarad državnog prestiža, kojem su svi neumorno posvećeni, već samo zarad zaposlenih u ruskim diplomatskim misijama i, što je najbitnije, njihovih porodica, koje su prinuđene da provedu leto u Njujorku i Vašingtonu u jeku monstruoznih vrućina. A nešto mora i da se uradi pre nego što odnosi padnu na rekordno niske grane.
Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
