TRAGEDIJA EVROPSKE PORODICE

TEODOR RUZVELT MALOK Zbog čega konkretno u Evropi i na Zapadu izumire porodica? Novoizabrani...

TEODOR RUZVELT MALOK

Zbog čega konkretno u Evropi i na Zapadu izumire porodica?

Novoizabrani franucski predsednik Emanuel Makron nema decu; nemačka kancelarka Angela Merkel nema decu; britanska premijerka Tereza Mej nema decu; italijanski premijer Paolo Đentiloni nema decu; holandski premijer Mark Rute, kao i švedski (Stefan Leven), luksemburški (Gzavije Betel) i škotski (Nikola Stardžon) premijeri takođe nemaju decu.

Lista se nastavlja… Letonski predsednik Rajmonds Vejonis nema decu, kao ni litvanska predsednica Dalja Gribuskajte i rumunski predsednik Klaus Verner Johanis. Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, takođe nema decu niti porodicu.

Dakle, otvoreno rečeno: nesrazmerno veliki broj ljudi koji donose ozbiljne odluke o evropskoj budućnosti ne moraju da brinu kako će se to u budućnosti odraziti na interese njihovih braće i sestara, dece ili unuka. Oni nisu deo porodice i u potpunosti su fokusirani na jednu dominantnu i svemoćnu socijalnu jedinicu kojoj iskazuju poštovanje i posvećuju svu svoju pažnju – državu.

Demografija izgleda problematično. Stopa nataliteta autohtonih Evropljana je trenutno između 0,2 i 1,1 odsto. Evropa se ne reprodukuje i, ako se ovi trendovi nastave, prestaće da postoji.

Kad se uzme u obzir kombinacija sve starije populacije, veoma niskih stopa nataliteta i nemogućnost finansiranja sopstvenih bogatih beneficija – postavlja se pitanje šta će ostati od Evrope?

PORODICA PRETNjA ZA DRŽAVU
Zbog čega konkretno u Evropi i na Zapadu izumire porodica? U zapadnom svetu tradicionalna porodica nastavlja da se kruni i urušava – svako ko brani tradiciju (300.000 godina nezabeležene usmene i savremene pisane istorije) podvrgnut je ismevanju i odbačen, dok se, odričući se nade, u očaju povlačimo pred budućnošću bez porodice i pratećih vrednosti. Podizanje glasa za porodicu gotovo da nema odjeka kod birača, a neko ko to radi u najboljem slučaju deluje nostalgično, u najgorem retrogradno.

Radi li se tu i o nečem većem? Da, pad porodice podriva i samu civilizaciju. Već u 30-tim Kristofer Dovson, katolički istoričar sa Oksforda, u svom delu Patrijarhalna porodica u istoriji žali se da je, kad je u pitanju porodica, dugoročni pad još od perioda renesanse došao do tačke bez povratka. Svojom dalekovidošću nagovestio je ono što se danas činjenično potvrđuje.

Ali zašto su preovlađujući statizam [1] i globalistička politička kultura tako neprijateljski nastrojeni prema porodici?

porodica0Kriza porodice nije prosto rezultat promenjenih seksualnih običaja ili feminističke ideologije (premda joj i to doprinosi). Ona ima deleko dublje korene.

Porodica je izgubila svoj društveni značaj jer predstavlja pretnju za državu [2]. Kao prva i osnovna ćelija života, porodica je prethodila državi i uvek balansirala svoje interese.

Međutim, u prethodnih 50 godina, država blagostanja uradila je sve što je mogla da porodicu rasturi. Deleći porodice, ohrabrujući razvode, podržavajući abortuse, prinudno oduzimajući očinstvo i gradeći zavisnost (od države; prim. prev.), država nije samo nemo posmatrala smrt porodične strukture – bila je aktivan i primarni uzročnik njenih neprilika.

Rečima jednog stručnjaka, „Država je postala gospodar porodice. Posledica je to da je porodica sada izvršilac, rob i službenica države.“

Utisak je da svaka nova generacija doprinosi daljem sakaćenju porodice. Atomizovana i akulturizovana, porodica, tamo gde još uvek uopšte postoji, više nije prepoznatljiva. Bili smo svedoci opšte politizacije dečje pobune, naročito u Evropi.

Nacije više nisu kolektivi njihovih mnogočlanih porodica, već su pretvorene u centralizovani Vavilon, poznat kao Brisel, sindikalizovano funkcionalnu državu nad državama.

NOVO PRVOSVEŠTENSTVO
G. K. Česterston je jednom zabeležio da je porodica kontrolor državne moći, i da bi njeno slabljenje dovelo do gubitka slobode. On je rešenje video u manjoj državi (misli se na manju ulogu države; prim. prev.) i sistemu pluralnih socijalnih doprinosa, koji se ne bi međusobno ometali.

Holandski antirevolucionarni premijer Abraham Kujper, koji je i sam imao veliku porodicu, nazvao je to sferom suvereniteta i smatrao da bi sve strukture društva – porodica, ekonomija, škole, zajednice – trebalo da budu u balansu, svaka suverena u svom domenu, a sve zajedno pod Bogom kao suverenom.

Danas je religija definitivno relativizovana i potpuno privatizovana (ne misli se na ekonomski, već na socijalni tip privatizacije; prim. prev.), ako se uopšte više i praktikuje u Evropi. Takozvane birokratske elite i „stručnjaci“ za državnu upravu i obrazovanje (novo prvosveštenstvo) određuju kompletnu politiku, uključujući i onu koja se tiče porodice. Kao rezultat toga, porodica je postala žrtva kulturnog rata.

Ne samo da je porodica napadnuta; ona je u procesu propisnog iskorenjivanja. Dovoljno je da ponovo pogledate brojke. Pre nekoliko decenija sociolog Piter Berger i njegova žena Brigita napisali su delo Rat protiv -porodice. U njemu se lamentuje nad „strašnom sumnjom da su rešenja koja preferiraju profesionalci u stvari možda deo problema“.

Drugim rečima, ne uzevši u obzir posredničku strukturu porodice, ubili smo bebu. Zaista, buržoaska porodica je pored ostalog izvor naklonosti – ili, ako smemo reći, vrlina – kao što su individualizam, privatnost, preduzetništvo, štedljivost, disciplina i prosperitet, koje su sinonimi za zapadne vrednosti i modernizaciju.

Kako da obnovimo našu kulturu suočeni sa izazovom tako otvorenog neprijateljstva? Rađanjem.

Voleti život znači shvatati i umnožavati dar života. Mesto gde se to događa je porodica. Aristotel je tvrdio da porodica predstavlja prirodu u svojoj najčistijoj manifestaciji. Rekao je: „Porodica je glavna ćelija celog ljudskog društva, osnovna zajednica ljudskih bića“.

porodicagradjanskaDanašnja Evropa treba da okrene glavu od zlatnog idola statizma, koji ubija porodicu, i prihvati mudriji skup normi svoje prošlosti – kada su njeni lideri visoko cenili vrednost ljudske porodice – pre nego što bude prekasno i zauvek nestane.

„LjUDI JEDINO BOGASTVO“
Amerika, iako napadnuta od istih snaga, još uvek nije u potpunosti podlegla. Njena stopa nataliteta sada je najniža u dugačkoj istoriji zemlje, sa samo 59 porođaja na 1000 žena. Ali tamo gde je Evropa ugušena, Amerika je tek ozbiljno oštećena i okrenuta u pogrešnom pravcu. Ne bi trebalo da kopira Evropu.

Reprodukcija izgleda više nije popularna. Ljudi čekaju ili u potpunosti odbijaju da imaju decu jer jure sopstvene karijere, a vide sve veće troškove dečjeg podizanja. Jedni nemaju vere u budućnost, dok drugi veruju u planetu i njeno okruženje više nego u ljudsku vrstu.

Nestaje odgovornosti za podizanje dece i izgradnju trajnih višegeneracijskih porodičnih stabala i sve je manje onih koji idu u tom pravcu.

Politički ekonomista Žan Boldin u 17. veku je tvrdio da su „ljudi jedino bogastvo“. Logika nalaže da nacije, posebno u Evropi, a zapravo i sama civilizacija, prvo treba brojčano da ojačaju.

porodicaseloBez porodicȃ, ontološki i fizički ut cedant in nihilum.

Teodor Ruzvelt Malok je naučnik, diplomata i strateg koji je napisao memoare „Davos, Aspen i Jejl: Život globalnog šerpasa iza elitne zavese“

_____________________
Napomene prevodioca:

[1] Statizam (termin nastao od reči state, što na engleskom znači država) je verovanje da država treba da kontroliše ekonomsku i socijalnu politiku, što u SAD zagovaraju liberali i pristalice Demokratske partije, dok se konzervativci i republikanci žestoko protive).

[2] Američki konzervazivci su, za razliku od evropskih, veliki su protivnici jačanja uloge države i centralizovanog odlučivanja.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

 

Breitbart

Svet
Pratite nas na YouTube-u