FOREIGN AFFAIRS: HRVATSKA, RUSIJA I BALKANSKA VELIKA IGRA

DAGMAR SKRPEC Moć Hrvatske da kontrološe ruske regionalne ambicije će dobrim delom zavisiti od...

DAGMAR SKRPEC

Moć Hrvatske da kontrološe ruske regionalne ambicije će dobrim delom zavisiti od ishoda stranačkih izbora u HDZ ove jeseni

Nakon što se u aprilu podelila hrvatska vladajuća koalicija, izgledalo je kao da bi zemlja mogla doživeti ponavljanje političke krize od prošlog leta, kad je premijer Tihomir Orešković svrgnut tako što mu je izglasano nepoverenje. Ali Hrvatska je u junu izbegla tu zamku. Premijer Andrej Plenković formirao je novu parlamentarnu većinu, sprečavajući nestabilnost najmlađe članice EU.

Ovo jedva izboreno izbegavanje političkog haosa velikim delom je prošlo neprimećeno iako stabilnost Hrvatske ili njen nedostatak ima dalekosežne implikacije za SAD i Evropu. Ona može poremetiti balans ionako klimave EU i uticati na pogoršanje situacije na Balkanu, koju karakterišu ekonomski problemi, politička korupcija i rastućio nacionalizam. Najvažnije od svega, umerena Hrvatska vlada je trenutno najjači saveznik Zapada u borbi protiv ruske ekspanzije u regionu.

HRVATSKI NIZ POBEDA
Pre samo godinu dana delovalo je da se Hrvatska kreće prema onoj vrsti političke disfunkcionalnosti koja je njene balkanske komšije izložila ruskom uticaju. Zastoj između korumpiranih partija levice i desnice doveo je zemlju na ivicu haosa. U junu 2016. Ekonomist je Hrvatsku nazvao „ekonomski i politički izgubenim slučajem“ i izrazio sumnju da li će zemlja, sa svojim nekompetentnim političarima koji su se tada međusobno optuživali za fašizam i komunizam, uspeti da pronađe svoj „pobednički put“.

Međutim, na izborima prošlog septembra Hrvati su izglasali nepoverenje vodećim političarima glavne desne i leve partije – Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i Socijaldemokratske partije (SDP). Nova centristička partija – Most – osvojila je 13 mesta u parlamentu i potom ušla u koaliciju sa HDZ. Uz skupštinsku većinu koju je imala sa Mostom, HDZ je, predvođena Plenkovićem, uspela da se okrene od nacionalističke i ultrakonzervativne baze, umeravajući retoriku i fokusirajući se na ekonomski napredak i vođenje manje agresivne spoljne politike prema balkanskim susedima. Na primer, nakon izbora su splasnule tenzije sa Srbijom i odblokirani njeni pregovori o učlanjenju u EU. Plenkovićeva vlada je takođe usvojila politiku nemešanja po pitanju bosanskih Hrvata, sa kojima su hrvatski nacionalisti u prošlosti formirali jake veze. Pored toga, Hrvatska je vodeći zagovornik jedinstva u EU, uprkos teritorijalnom sporu sa Slovenijom povodom Piranskog zaliva.

Ipak, majski potresi u vladi su izgleda doveli u pitanje progresivni put Hrvatske. Nakon kontroverznog spasavanja Agrokora, domaće prehrambene kompanije koja je prevelika da bi propala, ministri Mosta su razbili vladajuću koaliciju, otvarajući mogućnost za prevremene izbore koji bi mogli ukloniti umerene sa čela HDZ. Kako bi izbegao ovaj scenario, Plenković je formirao iznenađujuću, još više centrističku koaliciju sa liberalnom Hrvatskom narodnom strankom.

davorivostirIako je Plenković preživeo izazov svom liderstvu, nisu obezbeđeni ni njegova pozicija ni pravac kojim ide stranka. Glavna pretnja dolazi od stranačke desnice. Konzervativni članovi HDZ su iz protesta napustili stranku i formirali novu, a unutar samog HDZ bivši ministar spoljnih poslova Davor Ivo Štir signalizuje svoju nameru da ospori Plenkovićevo liderstvo na stranačkim izborima ove jeseni. Ovi događaji otvaraju pitanje da li umereni hrvatski političari mogu da odnesu pobedu i zadrže zemlju na progresivnom kursu. Zasad premijer ima čvrstu poziciju, ali, da bi ostao za kormilom, moraće da nadmudri nekoliko protivnika.

POTREBA ZA MODERNIZACIJOM
Stabilnost hrvatske vlade je dosta važna za ostatak Evrope. Pod Plenkovićem, Hrvatska je uzorno vođena i odbila je onu vrstu nacionalizma koja je u porastu duž istočnih granica EU, naročito u Mađarskoj i Poljskoj. Plenkovićeva vlada ostala je smirena i zagovarala proširenje EU u svetlu francuskih i nemačkih poziva za „Evropom u više brzina“, što je ideja o članstvu na različitim nivoima, koja se delimično pojavila kao odgovor na ekonomsku krizu EU a delom zbog tenzija sa Mađarskom i Poljskom oko migracione politike. Opasna putanja razilaženja unutar EU, uz izazove koje predstavljaju Bregzit, terorizam i ruska pretnja, znači da je Evropi – ako želi da preživi – potreban momentum od strane umerenih vlada koje zagovaraju jedinstvo.

Međutim, važnija od takve uloge u EU je uloga politički umerene Hrvatske u stabilizaciji Balkana. Povlačenje demokratije u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, poput Srbije i Makedonije, učinilo je region podložnim ruskom uticaju. Ruski predsednik Vladimir Putin je u potpunosti iskoristio nacionalne podele i socioekonomske slabosti kako bi oživeo tradicionalnu rusku sferu uticaja na Balkanu. Glavni cilj Kremlja na Balkanu je da balkanske zemlje drži dalje od zapadnih institucija, odnosno NATO i EU. Drugi cilj je da kontroliše regionalne energetske izvore kako bi balkanske zemlje učinio u potpunosti zavisnim od Rusije.

Balkan je naročito važan u kontekstu pokušaja Istočne Evrope da ostvari veću energetsku nezavisnost. Dok Poljska i Ukrajina grade sopstvene regionalne gasne čvorove, Putin odgovara gasovodom kroz teritoriju bivših jugoslovenskih republika. Godine 2016. Rusija je samostalno finansirala kompletiranje dela gasovoda u Makedoniji vrednog 75 miliona dolara. U Bosni Rusija planira da zaobiđe centralnu vlast i izgradi gasnu cev u autonomnoj – većinski srpskoj – Republici Srpskoj.

Putin koristi taktiku zavadi pa vladaj da ostvari svoje ciljeve. U Makedoniji i Crnoj Gori Rusija je podsticala etničko nasilje, što je obe zemlje dovelo na ivicu građanskog rata. Gardijan je u junu preneo da su ruski agenti „bili umešani u gotovo deset godina dugo širenje propagande i izazivanje nesloge u Makedoniji“, delimično i podrškom politike iza kojeg stoji vlada i koja se vodi u mafijaškom stilu i ohrabrivanjem nasilja prema albanskoj manjini. U Crnoj Gori, takođe, podele između Crnogoraca i etničkih Srba zemlju su učinile podložnom ruskom uplitanju. Oktobra 2016. dvojica ruskih agenata navodno su pokušali da ubiju crnogorskog predsednika Mila Đukanovića u pokušaju puča koji bi ojačao proruski orijentisanu srpsku opoziciju i sprečio članstvo Crne Gore u NATO.

djukanovicsad11Đukanović je preživeo i Crna Gora je ovog juna postala NATO članica, ali situacija u zemlji je ostala nestabilna. Debate o ruskoj ulozi i pokušaju puča samo su produbile javno nepoverenje u crnogorske institucije i dodatno podelile zemlju duž etničkih linija. U Bosni, Putinova finansijska podrška Republici Srpskoj ohrabrila je njenog predsednika Milorada Dodika da radi na otcepljenju. To bi bio opasan presedan promene granica u Jugoistočnoj Evropi i oživljavanje balkanskih konflikata iz 90-tih.

DRŽANjE TVRĐAVE
Hrvatska je sada sa svojom ekonomskom i kulturnom težinom lider jugoistočne Evrope, a njena politika ima veliki uticaj na regionalnu dinamiku. Ponašanje Zagreba je važno naročito za susednu Bosnu, gde u reakciji na zahteve bosanskih Srba bosanski Hrvati pozivaju na uspostavljanje svog autonomnog entiteta. Iako bosanski Hrvati od Zagreba očekuju pomoć, Plenkovićeva vlada im ne izlazi ususret. Zauzvrat, hrvatska politika nemešanja drži Srbiju na odstojanju. Ali, ako se politika zemlje još jednom polarizuje, tvrdokorni konzervativci bi mogli da ožive podršku Hrvatske bosanskim Hrvatima – koji imaju pravo glasa na izborima u Hrvatskoj i obično podržavaju nacionaliste.

Takođe, nova antiruska spoljna politika Zagreba region udaljava od Kremlja. Ranije ove godine Hrvatska je pokrenula Jadransku trilateralnu inicijativu, zajedno sa Albanijom i Crnom Gorom. To je regionalna asocijacija koja ima za cilj učvršćivanje saradnje između tri zemlje. Govoreći na konferecniji Atlantskog veća u Vašingtonu ovog proleća, ministri spoljnih poslova tri države su poručili da im je glavni prioritet bezbednost i sprečavanje ruskog ulaska u region, kao i pomaganje Albaniji i Crnoj Gori da postanu članice EU.

Što se tiče globalne ruske igre, Hrvatska je tu zauzela još agresivniju poziciju. Godine 2016. vlada je organizovala radnu grupu sa ciljem da sa Ukrajinom podeli iskustvo Krajine – kratkotrajne otpadniče republike hrvatskih Srba koja se formirala 90-tih – kako bi joj pomogla da eventualno reintegriše Krim, Donjeck i Lugansk. Osim toga, Hrvatska je sa Ukrajinom ušla u diskusiju o mogućnosti gasovoda koji bi povezao Hrvatsku, Mađarsku i Ukrajinu.

plenkovicporosenkoSnadbevanje hrvatske energentima i glavni privredni sektori, baš kao i u slučaju komšijskih zemalja, nedavno su postali predmet interesovanja ruskih državnih kompanija. Moskva nastoji da izgradi gasovod u Slavoniji i preuzme Agrokor i energetskog giganta INA. Ali, iako su centralnoevropske zemlje poput Slovenije podlegle ruskim poslovnim predlozima i usvojile prorusku spoljnu politiku, nova hrvatska vlada ostala je snažan saveznik kampanje Zapada da se odupre ruskoj ekspanziji na Balkanu. Plenković je, na primer, odbacio ruski uticaj gradnjom terminala za prirodni tečni gas u severnom Jadranu sa ciljem sprečavanja energetske zavisnosti EU od Rusije, a odbio je i ponudu ruskih banki da otkupe dug Agrokora – koji je jednom trećinom u njihovom vlasništvu – u zamenu za kapital u kompaniji. Hrvatski lider je svestan da bi predaja kontrole najveće državne kompanije Rusima ugrozila regionalnu bezbednost.

RASPODELA MOĆI
Mogućnost Hrvatske da kontrološe ruske regionalne ambicije će dobrim delom zavisiti od aktuelne vlade i ishoda stranačkih izbora u HDZ ove jeseni. Gubitak vlasti umerenih bi, bez sumnje, bio loša vest za region i Zapad. Ali, ako Plenković uspe da ostane na čelu svoje partije, umereni imaju dobru šansu da Hrvatsku usmere napred.

kolindatrampIpak, važno je zapamtiti da dugoročni napredak Hrvatske ne može osigurati jedna administracija, koliko god bila umerena, već on mora biti plod dinamičnog i višestranog političkog sistema. Za razliku od balkanskih komšija, gde se politička moć uglavnom nalazi u rukama jedne osobe, u Hrvatskoj je ona prenesena, odnosno raspodeljena između Plenkovića, konzervativnih članova HDZ, predsednice i parlamentarne opozicije. Ironično, haos koji je okončan uzletom novih političara doveo je do bolje raspodele moći, a kao posledica toga usledila je umerenija politika i smanjenje ranjivosti zemlje na ruski uticaj. Hrvatska je dokaz da je zapadna podrška jakim političkim sistemima, a ne individualcima, najbolji garant stabilnosti Balkana.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

 

Foreign Affairs

Svet
Pratite nas na YouTube-u