KUDA VODE PREGOVORI O KOSOVU?

DEJAN MIKAVICA Ako je smisao pregovora izbegavanje nekog sledećeg rata, to je put da...

DEJAN MIKAVICA

Ako je smisao pregovora izbegavanje nekog sledećeg rata, to je put da se rat – neminovan, jer će Srbiji biti nametnut – ubrza

Koliko je pogrešnih, ishitrenih i nepromišljenih političkih postupaka postalo deo srpske političke istorije u prethodnih pet vekova, od propasti poslednje države srpskog naroda (1459)? Nije ih bilo previše iako se takav zaključak čini neočekivanim. Posle pada Despotovine pod tursku vlast, Srbi nisu imali izbora već da pokušaju u sporazumu da ugarskim vladarima i austrijskim carevima postanu deo odbrane hrišćanskog sveta. I uglavnom su ratovali i ginuli na austrijskoj i mađarskoj strani, branili se od unijaćenja i pokatoličavanja kako su mogli i znali. Ratovali su za Habzburge po celoj Evropi jer su jedino svojom hrabrošću, pobedom nad neprijateljem i bespogovornom lojalnošću mogli računati na održanje svog privilegijalnog statusa graničara seljaka. Nisu prihvatali kmetski status, nisu plaćali desetak Rimokatoličkoj crkvi, održavali su nadu da će uspeti, makar uz podršku bečkog ili ruskog dvora, obnoviti državnost, proterati primitivne, divlje i svirepe zavojevače, obnoviti kulturni uspon, koji je prekinut turskim prodiranjem u Evropu.

Nisu imali državu, ali su imali svetovne i crkvene predstavnike, imali su Crkvu, očuvali tradiciju srednjovekovne Nemanjićke slave u nacionalnim programima i vizijama, pisanim i usmenim, nastojali da viteškom hrabrošću uspostave ponovo Despotovinu na čelu sa poslednjim srpskim despotom Pavlom Bakićem (1537) ili čak nešto ranije Carevinu Jovana Nenada. I u sledećem veku istaknuti pojedinci pisali su programe, stihove, crtali mape srpskih zemalja, izrađivali bakroreze i druga umetnička dela, prikazivali u svojim hronikama, istoriografskim spisima – od grofa Đorđa Brankovića, preko Žefarovića, Orfelina, Dositeja, Tekelije, svojih patrijaraha Arsenija, Isaije do Stratimirovića i Rajačića… – gde su bile granice srpskih zemalja, na kojim prostorima su postojale srpske srednjovekovne države i kako obnoviti srpsku državnost u novije doba, u kontekstu evropske građanske revolucije i nacionalnog preporoda. Borbom protiv neprijatelja, ratovanjem sa savezničkim državama. I svi su znali da najminimalnije granice srpske države podrazumevaju Kosmet, delove Makedonije odnosno Staru Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, značajan deo Dalmacije (do reke Cetine, čak i po Konstantinu Porfirogenitu), Crnu Goru i Srbiju, deo Banata.

NIŠKA DEKLARACIJA OTVORILA JE PANDORINU KUTIJU
U skladu sa okolnostima, pokušavali su da državu izgrade u Vojvodini, odnosno južnoj Ugarskoj, u Crnoj Gori, u Srbiji, i da srpske kneževine oslobode i prisajedine Bosnu i Hercegovinu kao srpske zemlje. Ratovali su kad je trebalo i moralo i postepeno se približavali tom cilju, posebno u kontekstu poslednjeg austro-turskog rata okončanog 1791. i u toku Velike istočne krize.

Već do tada su srpski politički prvaci sastavili u različitim periodima nacionalne programe, od kojih je najpoznatiji Načertanije. Ni do rata 1914 u ostvarenju državotvorne doktrine nije bilo većih propusta, stečeno je međunarodno priznanje državne nezavisnosti (1878),vođeni su pobednički ratovi (1912-1913), Kraljevina Srbija je napredovala, a greške u vođenju politike su se dešavale, veće ili manje, kao što je bilo ubistvo vožda Karađorđa, delimično prihvatanje savezništva sa hrvatskim ilircima, vođenje rata protiv Bugara (1885), ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića…, ali pogubnih, nepopravljivih grešaka i propusta nije bilo – sve do Niške deklaracije (1914). Od tada se granice Srbije i srpske države konstruišu na različite, neobjašnjive i nezapamćene načine, bez primera sa kojima se ta i takva politika može uopšte porediti. Otvorena je Pandorina kutija, zaslugom masona, Engleza, srpskih intelektualaca i vladajuće dinastije… Jugoslovenstvo, kroatofilstvo, bolećivost prema Šiptarima, odricanje od državnog naziva, tradicije, načertanijske ideologije prethodilo je jačanju republikansko-socijalističkog pokreta, bezbožnog, antihrišćanskog, antipravoslavnog i protivmonarhističkog raspoloženja. Tada su već greške i katastrofalni propusti učestali, a predstava o granicama srpske države žrtvovana je zarad sloge sa drugim narodima, koji su upravo istorijske granice srpskih zemalja nastojali da promene u svoju korist.

niskadeklaracijaNarod koji se odriče državnog prava i razloga, teritorije i istorijskog pamćenja gubi neophodne pretpostavke opstanka. Tako je bilo oduvek i tako će ostati. Ako pitate danas Albance ili Hrvate gde su vaše granice, pravite najveći mogući zločin prema sopstvenom narodu. Ako njih pitate šta hoće, reći će vam da hoće sve i sve će vam oduzeti. Kakve veze ima brojnost Šiptara na Kosmetu sa državnim pravom Srbije na Kosmet? Zašto je brojnost Šiptara argument u pregovorima ako je ona nastala kao rezultat nasilja, svirepih zločina i progona? Ako ni srpske opštine ne mogu da se formiraju na Kosmetu, šta onda može? Šiptara je, zahvaljujući zločinačkoj politici koju su vodili na Kosmetu, milion, dva miliona, dvadeset miliona…? Koliko ih ima i kakve to ima veze?

TO SE TAKO NE RADI
Nikakve ukoliko postoji Srbija kao ozbiljna, jaka, institucionalno usavršena i patriotskim nacionalizmom nadahnuta zemlja. Kakve veze ima to što svaki Srbin ne zna naziv svakog mesta na Kosovu sa odbranom državnog suvereniteta? Pa zar Orban ili svaki drugi Mađar zna ime svakog seoceta u Mađarskoj? I, ako ga ne zna, zar to znači da bi trebalo da ga se odrekne? Takvu političku logiku ne poznaje istorija čovečanstva. Šiptara na Kosmetu može biti i 200 miliona, i opet sa njima ne treba voditi razgovore o državnom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Besmisleno je. Ili, još jednostavnije, to se tako ne radi. Zamislite da Izrael pregovara sa Arapima o svom državnom pravu i svojim teritorijama. To bi bilo nečuveno.

Ni jedno za Srbe bitno pitanje nije rešeno: ni povratak prognanih Srba na Kosmet, ni sudbina nestalih, ni kaznene mere protiv šiptarskih zlikovaca i ubica, čak ni pitanje srpskih opština. A već bi trebalo rešavati pitanje srpskog prava na kosmetsku zemlju koju su Šiptarima, kao da je njihova, doneli NATO bombaderi. Koliko Srba ima na Kosovu, više se tačno i ne zna, ali znam da je Miletić u Austrougarskoj znao reći: „Dok postoji i jedan Srbin, on je narod!“ To je govorio u Austrougarskoj. A danas je to nepoželjno govoriti i u Srbiji.

Katarina Steljić/Centar za međunarodnu javnu politiku
Foto: Katarina Steljić/Novi Standard

Najzad, ako je smisao pregovora sa Šiptarima izbegavanje nekog sledećeg rata, tek ih u tom slučaju ne bi trebalo počinjati ako je tema teritorija i teritorijalni integritet. To će biti pogubnija greška od Niške i Krfske deklaracije. To je samo put da se rat, ionako neminovan, jer će Srbiji biti sigurno nametnut, ubrza i učini potpuno izvesnim. Vreme lova i otimanja srpskih teritorija nastaviće se još brže i nemilosrdnije. I to bez ikakvih mogućnosti da se ubuduće greška ispravi i posledice eventualne pogubne odluke prevaziđu, nadoknade ili uklone.

Politika
Pratite nas na YouTube-u