Da li je pitanje Kosova moguće rešiti po ugledu na dogovor dve Nemačke iz 1972? Jeste, tvrdi Verner Vajdenfeld, jedan od najboljih poznavalaca Balkana u Nemačkoj
DV: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je pokrenuo „unutrašnji“ dijalog o Kosovu. Mnogi smatraju da on tako pokušava da sa čitavom nacijom podeli odgovornost za faktičko priznanje Kosova. Ali čuju se i predlozi. Tako se opet govori o modelu sporazuma između Zapadne Nemačke (BRD) i Istočne Nemačke (DDR) iz 1972. godine. Je li to dobar model?
Verner Vajdenfeld: Radi se o sledećem: situacija je takva da verovatno nijedan od učesnika u konfliktu ne želi da kompletno popusti. To je tako bilo u slučaju BRD i DDR: dva različita stava; niko ne želi da učini neki temeljni ustupak, ali postoji interes da se postigne praktičan napredak. To je rešeno tako što su sklapani sporazumi i ugovori u kojima niko nije morao da učini neki temeljni ustupak. Dakle, strane u konfliktu su mogle da zadrže svoje osnovne pozicije. Ako hoćete da se praktične stvari poboljšaju, da se omoguće kontakti, ili da se uklone prepreke u putničkom saobraćaju – to je dobar model.
Sporazum između dve Nemačke je očuvao različite pristupe dve strane nacionalnom pitanju. Da li bi u slučaju Srbije i Kosova promena tog modela značila da i Beograd i Priština zadrže svoja gledišta kada je reč o statusu Kosova?
— Da. Tako je to regulisano i ugovorom između dve Nemačke: nezavisno od temeljnih pitanja kao što je nacionalno pitanje – sastali smo se da sklopimo ugovore o saradnji. Da u preambuli ondašnjeg sporazuma nije bilo odgovarajuće formulacije, sve bi bilo propalo, jer je tada opozicija bila protiv sklapanja takvog sporazuma sa DDR. Ali, kada kažemo: jeste, složni smo oko toga da u temeljnim pitanjima nismo složni – onda se to može.
Jedan drugi model me je impresionirao bar koliko i pomenuti sporazum, a to je Sporazum o Berlinu, koji je ljudima doneo veliko olakšanje. I on je sklopljen tako što su temeljna pitanja izuzeta iz odredbi. Sovjetski Savez je tada hteo da potpiše sporazum samo o Zapadnom Berlinu, jer je Istočni Berlin bio glavni grad DDR. Zapadne sile su smatrale da se može sklopiti samo sporazum o čitavom Berlinu, a ne o Zapadnom Berlinu. I šta su na kraju uradili? Napisali su: ovaj sporazum važi na „dotičnom području“. Dakle, nije definisano gde tačno važi. Sovjetski Savez je uvek mogao da kaže: u redu, odnosi se na Zapadni Berlin, a zapadne sile su mogle da kažu: u redu je, odnosi se na čitav Berlin. I tako je ljudima olakšan život, na primer, saobraćaj između Istočnog i Zapadnog Berlina radi međusobnih poseta.
Model iz 1972. je za Kosovo još 2007. predložio Volfgang Išinger, i tada je Beograd odlučno odbio taj predlog. Je li to bila greška? Kosovo je već 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost i danas ga većina država takvim i priznaje.
— Neću sada naknadno nikog da kritikujem, ali onaj ko je hteo da to izbegne, trebalo je da to učini onakvim regulativima. Ali sada je status quo drukčiji; morali bismo da razgovaramo o sadašnjem status-u quo.
Jedna od glavnih posledica Sporazuma iz 1972. jeste da su obe nemačke države postale članice UN. Kosovo, međutim, ne bi moglo da postane član UN dok ga ne prizna Srbija i možda posledično Rusija.
— Ne bih opterećivao čitavu stvar još i tom vrstom tereta. Ako zaista hoću napredak, onda ne treba da od takvih pitanja pravim jezgro sporazuma. I u slučaju sporazuma dve Nemačke je to pitanje bilo vrlo osetljivo i ja bih ga radije bio izostavio. Tako se to radi kada treba pozitivno usmeriti situaciju, znači temeljna pitanja se ne rešavaju na početku takvog procesa.
Glavešine u Briselu i Berlinu još nikad nisu rekle da Srbija mora da prizna Kosovo da bi pristupila EU. Njihov stav je da je za tako nešto dovoljan i sveobuhvatan sporazum o „normalizaciji odnosa“. Smatrate li da bi ti bilo dovoljno za Srbiju?
— Naravno! Ako dotle bude sklopljen sveobuhvatan sporazum o kooperaciji, niko neće postavljati dodatne prepreke.
Mislite da bi za EU bilo neproblematično to što bi u slučaju Srbije i Kosova u EU bio uvezen nerešen spor oko granica?
— To opet spada u pitanja koja se pri sklapanju takvih ugovora izuzimaju, kao što je to učinjeno pri sklapanju ugovora između dve Nemačke. Ili Sporazuma o Berlinu. Važno je to što svih šest država Zapadnog Balkana ima dobru perspektivu prijema u EU. One žele da jednog dana pristupe EU. No međusobno stalno stvaraju zategnutost, i ja bih to radije prestao da činim kada bih imao političku odgovornost i perspektivu pristupa EU.
Da, ali to je metoda da se ostane na vlasti – tako se osvajaju glasovi birača. No – da se vratimo temi – sada je srpski ministar spoljnih poslova Dačić podgrejao svoju staru ideju o podeli Kosova. Tako bi sever Kosova trebalo da bude deo Srbije, a čuje se i mogućnost da Kosovo zauzvrat dobije preševski region. Da li je takvo novo povlačenje granica realno?
— Jeste. Sve je to sadržaj takvih razgovora. Ja bih to tretirao kao predlog, kao konstruktivnu mogućnost da se učini korak napred, proučio bih svaki takav predlog, jer o svemu treba govoriti. Veliki je napredak već i samo vođenje razgovora tako da oni ne zapnu već na prvom temeljnom problemu. Najbolje bi bilo još i kada bi obe strane rekle da bi im dobro došao i neko treći kao moderator razgovora, a to bi mogla biti opunomoćenica EU za spoljne poslove.
Da, to već imamo, ali takozvani Briselski sporazum nije još sproveden.
— Njima bi trebalo dati novi zamah. Razgovore bi mogao da vodi, na primer, predsednik Saveta EU.
Samo 18 godina posle međunemačkog sporazuma, situacija u svetu se promenila toliko da je Nemačka mogla da se ponovo ujedini. Jesu li u narednim decenijama moguće tako velike promene da se i status Kosova promeni u jednom ili drugom pravcu?
— Naravno. Ako evropska integracija bude dalje napredovala zbog pritiska svetske politike, sila događaja će biti takva da će Kosovo ostati samo mala tema koja je njima jednostavno zahvaćena.
To zavisi i od snage SAD i Rusije.
— SAD su postale neuračunljive i ja ne bih previše polagao na njih, već na EU, ona je pod pritiskom da dela, jer ne može više da kaže: kad zagusti, stvar će već preuzeti Amerikanci.
* Prof. dr. Verner Vajdenfeld je profesor emeritus političkih sistema i evropskog ujedinjenja na univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu, direktor Centra za primenjena politička istraživanja i politički komentator u mnogim nemačkim medijima. Autor je brojnih knjiga i stručnjak za balkansku politiku. Od 1987 do 1999. je bio koordinator nemačke vlade za nemačko-američku saradnju.
Izvor Dojče vele, 02. 08. 2017.
