PROŽIMANjA I SUKOBI CIVILIZACIJA NA POČETKU 21. VEKA

PREDRAG PROKOPIĆ Linija razdvajanja u godinama pred nama biće dobro i zlo, a ne...

PREDRAG PROKOPIĆ

Linija razdvajanja u godinama pred nama biće dobro i zlo, a ne ideologije, religije, civilizacije, Istok i Zapad…

Vreme u kome živimo može se nazvati vremenom dvostrukih aršina u svakom smislu. Prvo i osnovno, to je vreme u kome jedna ista pravila ne važe za sve nominalno izjednačene subjekte u međunarodnom poretku. Taj poredak je kako pravni, tako i politički i ekonomski, odnosno privredni. Drugo, to je „vreme mira“, a zapravo se nikada više nije ratovalo. Trenutno se puca na više kontinenata nego što je to bio slučaj u Prvom svetskom ratu, dok se istovremeno isturaju mir i stabilnost kao vrhovne vrednosti koje bi valjalo odbraniti. Valjda bi ih prostom logikom trebalo obnoviti. I, treće, ali nikako zanemarljivo, ovo je vreme koje preti da izrodi kataklizmu ili ratnog ili klimatskog karaktera, a svetski lideri nikada nisu bili opušteniji, ležerniji, može se čak reći i bahatiji.

Koren ovog sveobuhvatnog problema leži mnogo dublje nego što se naizgled čini. Naime, sve dodirne tačke različitih civilizacija na početku ovoga veka, bile one pozitivne ili negativne, imaju svoj oslonac u turbulentnom kraju prethodnog stoleća i konačne pobede kapitalizma nad komunizmom, odnosno Zapada nad Istokom (iako sam uverenja da je ovakva geografska polarizacija pogrešna i da može dovesti ljude u zabludu povodom mnogih pitanja, ipak je najrasprostranjenija i kao takva mora biti pomenuta).

Godina je 1989, pada Berlinski zid. U periodu koji sledi odzvanjaju posledice tog pada. Raspada se Sovjetski Savez, ujedinjuje se Nemačka. Na tabli se takođe pomeraju i znatno slabije figure, gde definitivno postoji jedan ozbiljan primer kako se u tom trenutku trebalo ponašati (Čehoslovačka), i drugi, koji se ispostavio kao ozbiljna greška sa trajnim i tragičnim posledicama (Jugoslavija). Usledilo je drastično proširenje NATO, tranzicija istočnoevropskih zemalja, i stanje takozvanog Pax Americana, koje je neretko naplaćivano krvlju. Ono što je posebno interesantno u kontekstu naše teme je upravo to da srž te, tada nove, jedine svetske sile, i suverena novouspostavljenog unipolarnog sveta predstavljaju upravo dojučerašnji sovjetski sateliti i komunisti. Borba se zapravo vodi na lini spajanja, na granici, i zato je kontrola Centralne Evrope uvek bila prioritet za svaku superdržavu koja pretenduje na mesto broj jedan među silama.

NIJE UVEK „KRIVA“ RELIGIJA
Nije nimalo čudno to što Kina poslednjih godina radi to što radi u privrednom i ekonomskom smislu, ulažući ogromna sredstva u industrijsku i saobraćajnu infrastrukturu Istočne i Centralne Evrope. „Savremeni svet je postao toliko dinamičan da se gotovo svake decenije menjaju prioriteti i principi na kojima počivaju aktivnosti najuticajnijih globalnih aktera“. [1] Svedoci smo kako su se do pre samo deset godina ratovi u svetu pokretali zbog navodnih kršenja ljudskih prava, dok danas glavni povod predstavljaju energetska bezbednost i njeni potencijali.

Nesporno je da će ovi principi i povodi nastaviti da se menjaju i transformišu, posebno ako uzmemo u obzir tehnološki napredak i svojevrsnu revoluciju koju upravo sada proživljavamo. Veoma je interesantan i fenomen masovnih migracija koji je usledio nakon kraha ratne politike Zapada na Bliskom istoku. Tu možemo konstatovati zatvaranje jednog istorijskog ciklusa kolonizacije sveta kao takvog. Naime, Evropljani su bili ti koji su kolonizovali i naselili tri kontinenta (Severnu i Južnu Ameriku, kao i Australiju), a danas, samo par stotina godina kasnije, imamo trend naseljavanja Evrope od onih koji su, slobodno se može reći, najviše ispaštali pod režimom Pax Americana, a to su ljudi arapskog, turkijskog, persijskog i paštunskog porekla.

Valja napomenuti da je ovaj fenomen uzročno-posledične prirode, da je još uvek u trajanju, i da predstavlja najozbiljniju tačku prožimanja civilizacija danas. Pokazaće se na koji način i da li će uopšte ovi ljudi uspeti da se integrišu vrednosno i sistemski u Evropu kakva jeste danas ili će se ova tačka prožimanja pretvoriti u tačku sukoba. „Govoreći o počecima integracije Evropske zajednice, Žan Mone, jedan od očeva Evrope, rekao je da bi, kada bi iznova pokretao evrointegraciju, umesto od ekonomije, sledeći put započeo od kulture. Ovim je Mone verovatno mislio na značaj koji osećanje pripadnosti jednoj kulturi i međukulturna zavisnost imaju za stanje političke svesti, procese međunarodne integracije i razvoj neke vrste nadnacionalnog identiteta.“ [2] Upravo je taj identitet glavna kost u grlu ljudima koji dolaze iz pretežno muslimanskih zemalja.

rusijasirija14Ali, da nije uvek religija ta koja predstavlja tačku „sukoba“, jasno možemo videti na primeru Rusije, koja je većinski hrišćanska, i Kine, koja je zvanično ateistička država iako je istorijska kolevka barem nekoliko istočnjačkih religija. Problem koji Zapad, oličen u NATO, ima sa ove dve zemlje je drugačije prirode. Naime, i Kina i Rusija su prešle težak put da bi došle do sada već de facto izjednačenog statusa sa SAD u svetskoj areni. Rusiji je trebalo više od 20 godina od kolapsa SSSR da ponovo postane svetska sila, dok se Kina u visine vinula na leđima neverovatnog ekonomskog rasta iako je i dalje zvanično komunistička zemlja. SAD su ipak uspevale da zadrže primat u svetu, i to mudro održavajući korektne političke i tesne privredne odnose sa Kinom, dok su sablju oštrili najviše na Rusiji.

IDEJE KOJE NAS SPAJAJU
S obzirom da je došlo do izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da će tako i ostati. Neki od njegovih prvih koraka ne ukazuju na to. On se već uspeo zavaditi sa Kinom oko nekih ključnih pitanja kao što je Tajvan, dok sa Rusijom obećava prisnije odnose. Na koji će se način situacija razviti, ostaje da se vidi. Naročito je bitno napomenuti dva trenutno najveća svetska žarišta gde se sudaraju interesi SAD i Rusije, a to su Ukrajina i Sirija. Ako dublje pogledamo, možemo konstatovati da učešće Rusije u sirijskom ratu zapravo predstavlja direktan odgovor Americi na rušenje Ukrajine samo godinu dana ranije. Smatram da će ruska intervencija u Siriji ostati zapamćena u istoriji, zato što je ona prvi vojni angažman ove zemlje van svoje sfere regionalnih interesa od raspada SSSR. Drugim rečima, Rusija je u septembru 2015. godine ponovo postala svetska sila. Još jedan potez Rusije ide u prilog ovoj tezi, a to je aneksija Krima početkom 2014. godine. Iako je to najuža regionalna scena za Rusiju, i uprkos tome što je takav potez većinski podržan od stanovništva samog poluostrva, ovakav -manevar dugo nije prošao vojno nekažnjeno u međunarodnim odnosima (Rusija, sa druge strane, trpi ekonomske sankcije).

Ono što je u predvečerje Drugog svetskog rata bila Španija danas je Sirija. Poligon na kome suprotstavljene sile vode nemilosrdan rat preko svojih ispostava (tzv. proksija). Na tom podneblju prisutna je i za sada omnipotentna Islamska država, brutalna teroristička organizacija koja je vremenom uspela da preraste baš u to – državu, sa sve glavnim gradom, stajaćom vojskom i privrednim i fiskalnim sistemom. Ostaje prilično -zagonetno na koji način ova organizacija uspeva da i dalje postoji i deluje u Siriji, ali i u Iraku, kada trpi stravične vazdušne udare i od Rusije, ali i od koalicije predvođene SAD. Takvo stanje na terenu daje za pravo na osnovanu sumnju da nisu baš svi podjednako iskreni i istrajni u borbi sa terorizmom.

Da li se tako ponaša civilizacija kojoj želimo da pripadamo? Da li je opravdano, zbog partikularnih lukrativnih interesa, sarađivati sa likvidatorima koji ljudima seku glave i nabijaju ih na kolac u 21. veku? Po Hantingtonu, civilizacija je „široka grupacija ljudi koja je definisana na osnovu nekakvog zajedničkog imenioca – jezika, istorije, religije, običaja ili institucija – ali i na osnovu individualnog samoopredeljenja“ [3]

S obzirom da imamo pojedine države koje dobrovoljno sarađuju sa jednom ovakvom anti-civilizacijom kakva jeste ISIS, a da sa njom dele i neke od navedenih Hantingtonovih vrednosti, dok se istovremeno predstavljaju kao normalne demokratske države (ne sve), i svakako civilizovanim delom čovečanstva, daje li nam to za pravo da ih stavimo u isti koš sa koljačima ili ne? Odgovor na ovo pitanje će biti linija razdvajanja u godinama koje su pred nama, i to na dobro i zlo. A ne na ideologije, religije, civilizacije, Istok i Zapad, sever i jug, boje kože ili jezik kojim govorimo.

sirijahriscani04Mi smo kao planeta ionako došli do tačke globalnog prožimanja posle koje nema više nazad. Danas svako u bilo kom trenutku može da zna šta radi neko na drugom kraju sveta, čak iako je taj neko druge boje kože, veroispovesti, ne zna njegov jezik i odgajan je u potpuno drugom kulturološkom miljeu. Zato je važno da se ljudi okupe oko ideje humanosti, solidarnosti i dobrote, jer nas izgleda samo to spaja. A opet, te ideje mogu biti veće od svih drugih sitnih prepreka koje će nas, ako im podlegnemo, sigurno uništiti.

_________
Uputnice:

[1] Dr Dragan Đukanović, Savremeni međunarodni izazovi, Institut za međunarodnu politiku i privredu, 2008.

[2] Duško Lopandić, Evropski identitet kao deo nacionalnog identiteta, 2004.

[3] Martin Griffiths, Terry O’Callaghan, Steven C. Roach, International relations – the key concepts, 2008.

Svet
Pratite nas na YouTube-u