PROBLEM DAČIĆEVE INICIJATIVE ZA KOSMET (POGLED IZ HRVATSKE)

AUGUSTIN PALOKAJ Ako dođe do podele Kosmeta, ko će zadržati Republiku Srpsku i Hrvate...

AUGUSTIN PALOKAJ

Ako dođe do podele Kosmeta, ko će zadržati Republiku Srpsku i Hrvate u BiH, te Albance u Makedoniji i Crnoj Gori?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre nekoliko nedelja u Briselu, nakon sastanka s kosovskim kolegom Hašimom Tačijem, najavio je unutrašnji srpski dijalog o Kosovu i nameru da u odnosima sa Kosovom reše, kako se izrazio, nešto mnogo veće od tehničkih pitanja. Potom je u Beogradu, što u autorskim tekstovima, što u javnim nastupima ili intervjuima stranim medijima, dao izjave koje su protumačene kao spremnost za prihvatanje realnosti da je Kosovo nezavisna država i da bi Srbija i Srbi s tim trebalo da se pomire kako to pitanje ne bi ostavili kao teret budućim naraštajima. Nadovezali su se zatim na njegove ideje njegovi ministri Ivica Dačić i Rasim Ljajić.

Svi su izneli neke ideje, ali suština svih je da Srbija smatra da status Kosova nije rešen i da se sad mora konačno rešiti. Takav pristup greška je već u prvom koraku, jer Kosovo ima status i Kosovo je država, bez obzira na mane koje ima zbog komplikovanog sistema koji je čini nefunkcionalnom državom i veliki nivo povezanosti korupcije i organizovanog kriminala sa političkim strukturama, uz blagoslov Evropske unije, čija je najveća i najskuplja misija u istoriji Eulex doživela krah.

U Srbiji se može održati dijalog o tome kako vide odnose sa Kosovom, ali ne više o tome kakva bi Kosovo država treblo da bude i treba li uopšte da bude država. Niti se u Srbiji više može razgovarati o granicama Kosova osim ako se ne želi novi haos, pa i sukobi u celom regionu. Vreme za ideje i eksperimente o statusu Kosova prošlo je 2008. godine, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Iako se često govori da je to bilo „jednostrano proglašena nezavisnost“, pa se čak i u međunarodnoj zajednici koristi kraćenica UDI (Unilateral Declaration of Independence), to proglašenje bilo je najmanje jednostrano.

Po prirodi, sva su proglašenja nezavisnosti jednostrana, jer jedan entitet proglašava nezzavisnost za sebe, a ne neko drugi za taj entitet. A nezavisnost Kosova proglašena je u punoj koordinaciji s međunarodnom zajednicom, kao rezultat višegodišnjeg međunarodnog procesa i na osnovu međunarodnog predloga. U tom procesu isprobani su svi scenariji, od suštinske autonomije unutar tadašnje savezne države do podele i pune nezavisnosti. Tražilo se dogovoreno rješenje. U tom procesu učestvovale su i Srbija, i Rusija, i SAD, i Evropska unija.

PRESUDA MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE
Nezavisnost pod međunarodnim nadzorom proglašena je na osnovu sveobuhvatnog predloga o statusu Kosova, koji je u svojstvu posebnog izaslanika UN i kao šef šire međunarodne grupe, predložio bivši predsednik Finske, nobelovac i jedan od najboljih i najuspešnijih međunarodnih posrednika, Marti Ahtisari. I posle njegovog predloga, na inicijativu tadašnjeg predsednika Francuske Nikolasa Sarkozijja i ruskog predsjednika Vladimira Putina, održani su dodatni pregovori pod vođstvom Trojke sastavljene od predstavnika EU, SAD i Rusije.

I nakon tih dodatnih pokušaja ostalo se pri Ahtisarijevom predlogu. Ta opcija i proglašenje nezavisnosti Kosova, dobili su od Međunarodnog suda pravde u Hagu, i to na zahtev Srbije, potvrdu da ne krši međunarodno pravo, što baca u vodu sve argumente i Srbije i svih drugih koji se pozivaju na međunarodno pravo kad odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova.

Tadašnji predstavnik EU u tim pregovorima, njemački ambasador Volfgang Išinger, danas voditelj Minhenske konferencije o bezbednosti, posle je rekao da je predložena i opcija podele Kosova, ali da su je odbili i Albanci i Srbi. Na pitanje ko je i zašto to predložio kad se stalno govorilo da je podela apsolutno neprihvatljiva, on je odgovorio: „Predložio sam ja. Hteli smo zaista da dokažemo da nijedan kamen nije ostao neprevrnut u potrazi za obostrano prihvatljivim rešenjem, da ne bi kasnije neto rekao da nismo pokušali“. Naravno, priznao je da je bio prilično siguran da strane tu opciju neće prihvatiti.

Pošto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao faktore u Srbiji da daju ideje, jedan od najaktivnijih političara u toj državi, nekad bliski saradnik Slobodana Miloševića, Ivica Dačić, istupio je sa idejom o podeli Kosova. On nije koristio izraz „podjela“, ali je jasno šta je mislio, pogotovo ako se zna ko je to izrekao.

Foto: Ministarstvo spoljnih poslova

„I zato ću lično prilikom dijaloga o Kosovu, sa predsednikom Srbije još jednom da proverim mogućnost onog za šta sam se godinama zalagao. Razgraničenja, ili kako god da se zove. Šta je srpsko, šta je albansko. U dogovoru Srba i Albanaca to je jedino moguće trajno kompromisno rješenje, uz poseban status za naše crkve i manastire. I uz zajednicu srpskih opština na jugu Kosova“, napisao je Dačić u autorskom tekstu u Blicu.

Nije prvi put da Dačić govori o nekakvom „pravednom razgraničenju“. Već dugo on govori da „Srbi neće prihvatiti vlast Prištine kao što Albanci nisu prihvatili vlast Beograda“. I u Briselu, nakon rundi dijaloga s Kosovom, Dačić je govorio o tome da „nikad neće albanski sudija suditi Srbima“ ili „nikad čizma albanskog policajca neće kročiti na sjever Mitrovice“ – i tako dalje.

OTVARANjE PANDORINE KUTIJE
Još od vremena Slobodana Miloševića srpski političari znali su da Kosovo ne može biti deo Srbije. Zato su stalno radili na realizaciji rezervne varijante, a to je podela Kosova. Dijalog u Briselu i naivnost predstavnika EU i Kosova Beograd je iskoristio za jačanje svoje uloge na Kosovu. Učinio je to koristeći upravo neke mogućnosti koje daju kosovski Ustav i Ahtisaarijev predlog, a da taj predlog i taj Ustav nisu priznali. Danas se bez dozvole Beograda ne može formirati vlada Kosova, ne može se menjati Ustav Kosova. Upravo prema predlogu Ahtisaarija, u kosovski Ustav ugrađena je dvostruka dvotrećinska većina za njegovu primenu. Za takvu promenu trebalo bi obezbediti dve trećine glasova u Skupštini i dve trećine od 20 glasova garantovnih za predstavnike manjina. Od tog 10 imaju Srbi. Dakle, bez podrške najmanje četiri glasa predstavnika kosovskih Srba, Ustav se ne može promeniti. U ovom trenutku predstavnici kosovskih Srba u Skupštini slušaju Beograd i kad kažu „naša vlada“, ne misle na onu u Prištini, nego na onu u Beogradu.

Srbija će teško dobiti podršku međunarodne zajednice za podelu Kosova iako bi možda među Albancima našli sagovornike za to, koristeći ucene prema Kosovu i blokirajući svaki mogući napredak. Prihvatanjem te ideje međunarodna zajednica odustala bi od prvog načela na koje se pozivala pri traženju rešenja za status Kosova. Prvi članak opštih načela predloga o sveobuhvatnom rešenju statusa Kosova, koji je nakon dugog procesa predložio nobelovac Marti Ahtisari, počinje time da bi Kosovo trebalo da bude „multietničko društvo“. Isti dokument ne dopušta ni podelu Kosova ni mogućnost spajanja Kosova sa nekom drugom državom ili delom teritorije neke druge države.

Podelom Kosova otvorila bi se Pandorina kutija u regionu. Ko bi onda mogao da zadrži Republiku Srpsku u BiH, Albance u Makedoniji i Crnoj Gori, Hrvate u BiH? Šta bi bilo sa Srbima koji bi ostali na Kosovu (a takvih je više južno nego severno od reke Ibar). Što bi bilo s pravoslavnim crkvama na Kosovu, od kojih većina ne bi bila u zamišljenom Dačićevu delu Kosova koji bi pripao Srbiji? Ko bi imao pravo onda da traži od Kosova da pristane na ono na šta je pristalo prema sadašnjem Ustavu, na poseban status tih verskih objekata i na to da su oni deo Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu?

Danas nisu problem „odnosi između naroda“, kako to govore Vučić i Dačić, nego odnos Srbije prema Kosovu. Da nije u pitanju spor oko statusa Kosova, odnosi između Albanaca i Srba, ne bi bili ništa lošiji ili bolji nego između Srba i Bošnjaka ili Hrvata i Srba. Na Kosovu već duže vreme nema ozbiljnih etnički motivisanih incidenata, što je čudo za državu gde slabo funkcionišu pravosuđe i vladavina prava. I, kad bude nekih tenzija, uglavnom su oni državno sponzorisani, kao što je bila provokacija sa „ruskim vozom“, koji je vlada Srbije pokušala da uputi na sever Mitrovice bez odobrenja kosovskih vlasti. Srbi danas uglavnom bez ozbiljnijih problema (izuzmemo li životne egzistencijalne probleme, sa kojima se suočavaju i Albanci) sarađuju sa Albancima na većem delu Kosova osim na severu, koji je praktično pod kontrolom Beograda.

dacic
Foto: Ministarstvo spoljnih poslova

Albanci najviše kupuju u prodavnicama na Kosovu upravo robu iz Srbije, a i Srbi u sve većem broju idu na godišnji odmor u Albaniju. Kad bi zavisilo od ljudi i kad se politika ne bi umiješala, normalizacija bi se dogodila odavno. A ideje o podeli samo će dodatno pogoršati situaciju, i to ne samo na Kosovu, nego i šire.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana

 

Jutarnji

Politika
Pratite nas na YouTube-u