DMITRI K. SAJMS
Svaka odgovorna američka administracija bi trebalo da nastoji da normalizuje odnose sa Moskvom
Popravljanje opasno nestabilnih američko-ruskih odnosa biće veoma teško ali je važno za američku nacionalnu bezbednost. Trenutna uzajamna netrpeljivost preti da izazove eksplozivnu konfrontaciju koja bi mogla da uništi američku (i rusku) civilizaciju kakve poznajemo. Osim toga, Rusija može – bez ekstremno rizičnih poteza – naneti mnogo više štete američkim nacionalnim interesima i vrednostima nego što to čini danas. Zbog toga bi SAD trebalo da potraže prostor za normalizaciju svojih veza sa Rusijom. Vašington tome treba da pristupi bez iluzija sa pozicije snage.
Amerika i Rusija su danas suparnice sa različitim pristupima ključnim međunarodnim pitanjima, različitim sistemima upravljanja i u mnogim aspektima različitim vrednostima. Obe zemlje nailaze na unutrašnje prepreke u nastojanju da uspostave bolje odnose, što se posebno odnosi na SAD, gde Kongres, mejnstrim mediji i veliki deo američke javnosti na Rusiju Vladimira Putina gleda kao na zlokobnog neprijatelja nalik Iraku Sadama Huseina, ako ne i Hitlerovoj Nemačkoj. Za razliku od Kine, Rusija ima ograničenu ekonomsu interakciju sa Amerikom, i zbog toga mali broj Amerikanaca vidi praktičnu korist od veza sa Moskvom.
Predsednik Putin ima mnogo veću slobodu u oblikovanju spoljne politike svoje zemlje, uključujući preduzimanje napora da se sa Vašingtonom krene iz početka. Ipak, u periodu ekonomskih poteškoća i ruskih predsedničkih izbora, koji će se održati 2018. godine, Putin neće želeti da ispadne slab na spoljne pritiske.
KAKO MOSKVA MOŽE DA UZVRATI
Istovremeno, Vašington i Moskva neprekidno proučavaju kako njihov međusobni odnos utiče -na njima bliske partnerske zemlje. Rusija, na primer, ne može da zanemari kako će Kina i Iran reagovati ukoliko procene da Rusija izlazi u susret SAD u vezi sa Severnom Korejom, Sirijom i drugim pitanjima – posebno ako bi fleksibilnost Moskve kompromitovala njihove interese.
Ipak, neuspeh u zaustavljanju spirale pogoršanja američko-ruskih odnosa predstavlja pravu opasnost. Najdramatičniji – iako najmanje izgledan – scenario je vojna konfrontacija koja bi dovela do nekontrolisane eskalacije i potencijalno globalne katastrofe. Mnogi odbacuju taj rizik, navodeći da ni SAD ni Rusija ne žele da izvrše samoubistvo i da će pokazati uzdržanost. Međutim, pretpostavka da će se druga strana povući u poslednjem trenutku dovela je do Prvog svetskog rata. Istina je da niko ne zna šta bi moglo da se dogodi ako američki i ruski avioni počnu da pucaju jedni na druge ili ako američke krstareće rakete pogode ruske baze u Siriji. Rusija bi mogla uzvratiti asimetrično, možda u istočnoj Ukrajini, a borbe bi mogle da eskaliraju na način koji bi aktivirao garancije člana 5 NATO sporazuma. Dok je Obamina administracija možda smatrala da je nuklearno oružje u tolikoj meri strašno da ima malo praktične koristi, ruska vojna doktrina korišćenje taktičkog nuklearnog oružja eksplicitno pominje kao jednu od mogućih opcija ukoliko se Rusija nađe pod ozbiljnim napadom. Kuda bi to vodilo?
Ostavljajući po strani nuklearnu apokalipsu, odustajanje od diplomatije sa Moskvom – jer se tako legitimiše neprijatna vlada i nagrađuje njeno loše ponašanje – moglo bi ruske zvaničnike da navede na zaključak kako imaju malo toga da izgube i da moraju da pruže otpor i oslabe nepopravljivo neprijateljsku Ameriku. Mešanje u izbore 2016. moglo bi da bude mačiji kašalj u poređenju sa napadima na infrastrukturu, finansijski sistem i druge temelje američkog društva koji su osetljivi na sajber napade. Razorna odmazda SAD slabo bi pomogla milionima pogođenih Amerikanaca i ne bi ohrabrila one koji su prošli neoštećeno prilikom prvog napada. Isto tako, postoji razlika između neuspeha u pomaganju SAD da spreče proliferaciju nuklearnog oružja u Severnoj Koreji i ostatku sveta – što je slučaj danas – i aktivne pomoći Pjongjangu i drugim američkim neprijateljima da razviju ove mogućnosti. Moskva bi mogla da naoruža i podrži Hezbolah, Hamas i Talibane. Ako se ruski lideri osete sateranim u ćošak, mogli bi čak da razmotre i sporazum sa Islamskom državom i drugim organizacijama protiv kojih se danas bore.
Na kraju, Rusija bi mogla da uloži duplo veće napore u svoje narastajuće političko usklađivanje sa Kinom. Između Rusije i Kine postoji veliko međusobno nepoverenje, a Kina je mnogo jača država po mnogim merilima. Iako su i Rusija i Kina zainteresovane za normalne odnosa sa SAD i nisu sklone da odu predaleko na način koji bi mogao dovesti do ozbiljnog konflikta, obe zemlje su zastrašene i iritirane ponašanjem Vašingtona. Vojno i ekonomski se međusobno približavaju i sve više usklađuju spoljnu politiku. Moskvu i Peking brine američko opkoljavanje i (posebno) širenje protivraketnog sistema koji ugrožava njihove mogućnosti uzvratnog udara. U najmanju ruku, što odnosi između SAD i Rusije budu lošiji, to će sve jača Kina moći više da računa na rusku podršku u bilo kom nesporazumu sa SAD. Ohrabrivanje Kine na ovaj način ne može koristiti američkim nacionalnim interesima.
NOVI PRISTUP RUSIJI
Kako bi to izbegla, svaka odgovorna američka administracija bi trebalo da nastoji da normalizuje odnose sa Moskvom. Cilj ne bi trebalo da bude saveznički ili prijateljski odnos, jer tako nešto nije moguće ili preporučljivo. Vašington bi trebalo da se koncentriše na pronalaženje uskog prostora za dijalog kako bi se izbeglo nenamerno vojno sukobljavanje, efikasno upravljalo razlikama i ponekad delovalo zajednički tamo gde se interesi i prioriteti poklapaju.
Sleđenje takvog pristupa zahteva jasno objašnjenje američkih nacionalnih interesa u meri koju Kongres i javnost mogu da razumeju. To će takođe iziskivati održivu i disciplinovanu pažnju predsednika i usaglašene napore da se imenuju i zadrže zvaničnici koji su posvećeni ovom pristupu i sposobni da ga provode. Dobra hemija među dvojicom predsednika je važna, ali ona bi trebalo da bude alat, a ne osnov američke politike.
Prepreke traženju novog pristupa Rusiji su toliko brojne i velike da bi mnogi mogli smatrati da pokušaji u tom pravcu nisu najpametiniji način da predsednik Tramp iskoristi svoje vreme, energiju i ograničeni politički kapital. Ipak, ukoliko se stvari opasno pogoršaju, američko-ruski odnosi bi mogli da se okončaju u nuklearnom sukobu. Bilo bi ironično da Amerika uradi toliko mnogo kako bi izbegla imaginarni pečurkasti oblak u Iraku i da potom ignoriše daleko veću opasnost oličenu u kolapsu odnosa sa Rusijom.
Prvi i najvažniji zadatak svake američke administracije je da obezbedi uslove za preživljavanje i bezbednost američkom narodu. To je razlog što nijedna odgovorna administracija ne može da izbegne nastojanje da ostvari stabilnije odnose sa Rusijom. To je razlog što je svaka nova administracija od kraja Hladnog rata pokušala baš to da učini. Bez obzira koliko se napori u tom pravcu mogli činiti beskorisnim, SAD ne mogu priuštiti da u odnosima sa Moskvom odbace diplomatiju. Neuspeh u tome nosi rizik od raspirivanja krajnje destruktivnog samoispunjujućeg proročanstva, koje bi moglo da ugrozi američku nacionalnu bebednost, kao i američke spoljnopolitičke ciljeve širom sveta.
Dmitri K. Sajms je izdavač i generalni direktor „Nacionalnog interesa“ („The National Interest“) i predsednik Centra za nacionalni interes
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
