RODžER SKRUTON: LEVI MISLIOCI UNIŠTILI SU INTELEKTUALNI ŽIVOT

Konzervativna misao je teška, ona se ne sastoji od modernih slogana ili poruka nade...

Konzervativna misao je teška, ona se ne sastoji od modernih slogana ili poruka nade i marširanja u budućnost sa šakom u vazduhu

Rodžer Skruton, vodeći konzervativni filozof kojeg ponekad karakterišu kao „noćnu moru britanskih levih intelektualaca“, ne plaši se da bude nepomodan u svojim stajalištima, bilo da se radi o estetici, polnom moralu ili političkoj misli. Prenosimo njegov intervju za časopis Spiked (razgovor vodio Mik Hjum), u kom se osvrće na uticaj levice na univerzitetima, konformizam, na to kako je postao konzervativac i šta konzervativizam za njega uopšte znači. Takođe, otkriva šta misli da levi intelektualci zapravo zagovaraju, izražava zabrinutost zbog sukoba zapadne civilizacije i islamista i objašnjava kako vidi homoseksualnost. Iako svi njegovi stavovi nisu spojivi sa katolicizmom (na primer, njegovo viđenje homoseksualne polne želje), smatramo da će našim čitaocima ovaj tekst biti vrlo koristan za upućivanje u aktuelne intelektualne i kulturalne trendove.

Živimo u vremenu intelektualnog konformizma, kad se izražavanje uvredljivih mišljenja smatra najgorim mogućim prekršajem. Akademski krugovi proglašeni su „sigurnim prostorom”, odakle se eliminišu „neugodne” ideje, a zbog korištenja pogrešne reči mogu vas optužiti za „mikroagresiju”. Morate se izvinjavati čim neko zapreti prstom.

Rodžera Skrutona očito niko nije obavestio o tome. U našem razgovoru konzervativni filozof je mirno, ali bez izvinjavanja izneo iskrena i oštra mišljenja o temama od Slavoja Žižeka do Džeremija Korbina, od zabranjivanja hidžaba do islamističkog terorizma, od homoseksualnosti do lova na lisice. Što god mislili o njegovim stavovima, trebalo bi da se složimo sa njegovom averzijom prema „radikalnom cenzurisanju svega što uznemiruje” i insistiranjem da se o kontroverznim stvarima „treba raspravljati”, a ne stalno ih “gurati pod tepih”.

LEVICA I AKADEMSKE TVRĐAVE
Sad mu je 71 godina, ali Skruton je noćna mora britanskih levih intelektualaca više od 30 godina. U svojoj novoj knjizi Budale, varalice i perjanice: mislioci nove levice (Fools, Frauds and Firebrands: Thinkers of the New Left) propisno ih je izribao. Radi se o izuzetnom delu čiji autor, kako stoji u uvodu, „ne bira reči”, nego „provocira”. Na nešto manje od 300 stranica Skruton secira grupu prošlih i sadašnjih zvezda radikalne zapadne inteligencije, poput Erika Hobsbauma i E. P. Tompsona u Britaniji, J. K. Galbrajta i Ronalda Dvorkina u SAD, Jirgena Habermasa, Luisa Altizera, Žaka Lakana i Žila Deleza u ostatku Evrope. Prošireno i ažurirano izdanje njegove kontroverzne knjige Mislioci nove levice (Thinkers of the New Left, 1985) dobilo je novo poglavlje Kraken se budi i bavi se „ludačkim čaranjem” Alana Badjua i nešto novijom zvezdom akademske levice Slovencem Žižekom.

badjuzizekIz pomalo izmučenog izraza na njegovom licu naslućuje se da nisam prvi koji ga pita zašto je napisao knjigu o grupi većinom pokojnih ili gotovo zaboravljenih intelektualaca i kulturi za koju priznaje da „sada preživljava uglavnom u svojim akademskim utvrdama”. „Možda se čoveku na ulici čine opskurnim intelektualcima, ali oni i dalje dominiraju silabusima humanističkih znanosti”, objašnjava. „Ako studirate engleski ili francuski jezik, muzikologiju ili nešto slično, morate pročitati gomilu Lakana i Deleza. Uzmite Delezovu knjigu Hiljadu platoa (A Thousand Plateaus) – engleski prevod izašao je pre koju godinu, ali već je štampano 11 izdanja. Radi se o ogromnoj posve nečitljivoj knjizi čiji je autor i ne zna da piše na francuskom”.

„Ali takve su knjige i dalje osnova silabusa na humanističkim fakultetima američkih i engleskih univerziteta. Zašto? Jedini razlog je to što se radi o levičarskim delima. Tamo nema prevodive i lucidne proze, ali upravo su zato te knjige oklop oko prastarih predrasuda prema moći i autoritetu, stari bezoblični programi koje je nemoguće oblikovati”.

GENERACIJA RADIKALA KOJA JE DALA JEDNOG KONZERVATIVCA
Skrutonu je važno da brani akademsku slobodu od sila konformizma. „Moj život počeo je na univerzitetu. Tamo sam odrastao i volim svoj predmet filozofiju, volim celu ideju akademskog i naučničkog života, to da postoji jedno izdvojeno mesto gdje ljudi traže istinu i prenose to ljudima koji su voljni učiti. A konformizam je sasvim uništio intelektualni život.” Smatra da su levičari glavni krivci za ono što bismo mogli nazvati zatvaranjem univerzitetskog uma iako je „sasvim drugo pitanje jesu li oni uzrokovali to zatvaranje ili su njegov proizvod”.

Skrutonova izražena averzija prema „francuskim šezdesetosmaškim guruima i njihovoj prozi prepunoj žargona” vuče korene iz studentske pobune u Parizu 1968. Tada se pojavila generacija radikalnih mislilaca i pomogla da bar jedan mladi Englez postane konzervativac. „Bio sam u Parizu i besnio zbog sve gluposti koju sam tamo video. Bio sam normalan mladi Englez, vaspitan u porodici laburista, i, ukoliko sam imao bilo kakve stavove, oni su bili donekle levičarski”. Njegov otac bio je mladi radnik iz Mančestera koji je postao učitelj i sa porodicom se preselio na jug, gde je Skruton pohađao Kraljevsku klasičnu gimnaziju High Wycombe, svirao bas-gitaru i slušao Bitlse pre nego što su ga izbacili ubrzo pošto je dobio stipendiju za Kembridž. „Na mene su kao tinejdžera dosta uticali T. S. Eliot i F. R. Luis, koji su kulturu postavili u središte svoje vizije. Razumeli su tu kulturu na način koji bi danas opisali kao elitistički, kao inicijaciju u nešto više od nivoa na kome se čovek nalazi. Mislio sam da je kultura naše civilizacije nešto po sebi vredno. I dalje tako mislim. Mislio sam i da je ona nešto što je vredno razumevanja i čuvanja. To me je usmeravalo prema konzervativizmu. Ali, kad sam ’68. bio u Parizu, postao sam ogorčen na totalno neznanje ljudi koji su mi pokušavali reći da je ta revolucija nešto važno. Nisam s njima mogao raspravljati o stvari koja mi je stvarno važna – kulturi. Njima je to bilo buržujstvo. Ta me je reč stvarno nervirala. Shvatio sam: da, naravno da postoji buržoazija. Vi ste buržoazija, vi ugojeni, razmaženi studenti iz srednje klase, koje je zanimalo jedino da bacaju kamenje na ljude iz radničke klase u policijskim uniformama“.

Neki bi mogli posumnjati da ova nova knjiga služi rešavanju starih zamerki. Prva verzija Mislilaca nove levice bila je, Skruton sada smatra, „katastrofa”, ključni trenutak u njegovom izbacivanju iz uglednih akademskih krugova. „Nikad nisam mogao zamisliti da će me napadati takvom žestinom. Moja prethodna knjiga Značenje konzervativizma tome je utabala put – to je bila iskrena i provokativna knjiga, i već sam tada u akademskim krugovima bio persona non grata. Po meni, napad na ljude na čijim je opusima bio utemeljen ceo novi silabus njima nije bio samo uvreda. Bilo je nužno pokazati da se radi o proizvodu uskog neprosvećenog uma. To im je postao lajtmotiv i bilo je dosta teško nositi se s tim, no na kraju je bilo i zabavno. Čovek ne može stalno da brine o tome šta drugi govore o njemu”.

1968parizTa gužva iz 80-tih bila je početak kraja njegove univerzitetske karijere u Britaniji, gde je bio profesor estetike na koledžu Birkbeck. Otišao je u Istočnu Evropu da ohrabri intelektualne disidente da se bore protiv staljinističkog režima, a nakon rušenja Berlinskog zida i pada sovjetskog bloka primio je najviši češki orden za civile. Privremeno se preselio u Ameriku i tamo je bio profesor filozofije na Bostonskom univerzitetu. Danas je opet u Engleskoj kao gostujući profesor filozofije na Oksfordu, i bori se protiv dominacije nove levice u akademskom i intelektualnom životu.

Na kraju knjige Skruton se pita zašto je ta nereprezentativna grupa levih intelektualaca postigla takav uspeh, te izlaže neke razloge. Kako sam istakao, on ne smatra da je jedan od razloga manjak konzervativnih intelektualaca, sa izuzetkom moga sugovornika.

„Slažem se da postoji manjak konzervativne misli. Delom je to učinak dominacije levice. Ako u kontekstu univerziteta istupite kao konzervativac, naći ćete se na margini. Ali moje objašnjenje je da je konzervativna misao teška. Ona se ne sastoji od modernih slogana ili poruka nade i marširanja u budućnost sa šakom u vazduhu i svih ostalih stvari koje automatski nađu sledbenike. Sastoji se od pomnjivog, skeptičnog promišljanja o uopšte gotovo nemogućoj činjenici ljudske egzistencije”.

„NIHILISTIČKA VIZIJA“ NOVE LEVICE
U knjizi Fools, Frauds and Firebrands Skruton napada levu ideju misli za cilj, „politike sa ciljem”. Kao kontrast, on kaže: „Konzervativci su, po svojoj naravi, ljudi koji nastoje da odbrane i održe egzistenciju bez cilja”. Jednostavno, zadržati stvari onakvima kakve jesu? „Mi svi očito želimo da menjamo stvari, ali prepoznajući da je ljudski život cilj sam po sebi, a ne sredstvo kojim se sam život zamenjuje nečim drugim. A braniti institucije i kompromise vrlo je složeno i nije uzbudljivo, ali je svejedno istina”.

Prema Skrutonu, prividna privrženost levih intelektualaca višem cilju samo prikriva ono što oni zapravo zagovaraju: „Ništa”. On piše da, „kad je u delima Lakana, Deleza i Altizera mašina besmislenosti počela izbacivati svoje nedokučive rečenice, od kojih se moglo razumeti samo da im je meta kapitalizam, izgledalo je kao da je Ništa konačno pronašlo svoj glas”. U novije vreme, „Žižekovo blebetanje i Badjuovi nonsensi” postoje samo „da bi promovisali jedan i apsolutan cilj”, koji „ne dopušta kompromis” i „nudi spas svima koji ih promovišu”. Ime toga cilja? „Odgovor se nalazi na svakoj stranici tih glupavih napisa: Ništa”.

Šta je onda sa tim Ništa? „Moje mišljenje je”, kaže Skruton, „da se ispod svega toga nalazi jedna nihilistička vizija pod maskom kretanja prema prosvetljenoj budućnosti, ali ona nikad ne zastaje da opiše kakvo će to društvo biti. Samo se gubi u negativnosti o postojećim stvarima – institucionalnim odnosima poput braka – ali nikad se ne pita jesu li te postojeće stvari zapravo deo onog što ljudska bića jesu. Kod Žižeka je stalno prisutna pretpostavka da postoji pravo da se te stvari odbace jer stoje na putu nečem drugom, a ispostavlja se da je to drugo –  Ništa”.

Složili smo se da se ne slažemo o njegovoj ideji da postoji užasan levi kontinuum od Francuske revolucije do danas (a ja sam ljubitelj prošlih revolucija, ali i istorijski materijalista koji veruje u gledanje na stvari u njihovim specifičnim kontekstima). Kako bilo, u svojoj knjizi ipak priznaje da se u levičarskom mišljenju nešto promenilo: „Oslobođenje i društvena pravda su birokratizirani”.

„Šta god mi mislili o revolucijama”, kaže, „izvorni slogan Francuske revolucije  – sloboda, jednakost, bratstvo – bio je samo slogan, i nikome nije palo na pamet da se zapita jesu li sloboda i jednakost u praksi kompatibilne. Istorijska zbivanja koja su usledila ilustracija su tog sukoba”.

„Ali ti veliki ideali, za koje su se ljudi uistinu borili i umirali, pod pritiskom politike 20. stoljeća postali su birokratski procesi, koji stalno izjednačavaju, stalno donose male zakone da obezbede da niko nikog ne diskriminiše, da se niko ne ističe i ne uči nešto što ga stavlja u višu kategoriju od drugih. Sloboda je takođe birokratizovana u smislu da više ne predstavlja slobodu ljudi da se oslobode, da rade ono što stvarno žele. Zamišljena je kao oblik osnaživanja – država vam to daje u obliku jamstava ili privilegija koje možete imati, na primer, kao homoseksualac, žena ili etnička manjina. Tako su ta oba ideala prestali da budu ideali i postali su vlasništvo države, koja ih raspoređuje među ljudima prema tome kakva je već trenutna moda”.

korbinmladPre nekih 15 godina, kad sam pisao recenziju njegove knjige Elegija za Englesku (England: An Elegy), pomenuo sam da bi Skruton mogao biti izgubljeni vođa britanske levice jer deli neke od njihovih konzervativnih, nostalgičnih nacionalnih predrasuda, koje je elokventnije izražavao. Sada se, naravno, Laburistička stranka okrenula drukčijem tradicionalisti, državnom socijalisti Džeremiju Korbinu. Ne iznenađuje da Skruton ne obožava Korbina niti „idiotizam” dozvoljavanja aktivistima da biraju stranačke vođe. „Nije ga izabrala parlamentarna stranka, nego ljudi koji imaju luksuz da uokolo šire svoja mišljenja bez odgovornosti da za njih odgovaraju. Korbin predstavlja idiotizam direktne demokratije i kulture zameranja koja to iskorištava”.

KAKO BITI KONZERVATIVAC
Kakvo je onda stanje na desnici? Skrutonova prethodna knjiga je Kako biti konzervativac (How to be a Conservative, 2014). Danas se čini da je većini torijevaca teško uprkos pobedi na opštim izborima u maju prošle godine. „Izborni rezultati otkrili su veoma važnu istinu”, insistira Skruton. „Mediji, akademski krugovi i svi ostali zapravo pokušavaju konzervativni pokret prikazati zlim, sebičnim, svim uobičajenim karikaturama. Izbori su pokazali da ljudi duboko u sebi znaju da to nije istina”.

Samo malo. Ko to misli da su rezultati izbora izliv iskrenog entuzijazma za konzervativce? „Ne, naravno, nema više entuzijazma za konzervativni pokret. Iako sam naišao na nešto entuzijazma među mladima – imam ja svojih sledbenika, verovali ili ne. Konzervativna stranka greši što me ignoriše. Godinama sam se trudio da iskažem stvari jezikom koji bi konzervativci mogli da koriste kad bi im se samo dalo da razmišljaju, ali ne da im se“. Prolaze li pojedinci poput Kamerona i Ozborna njegov test konzervativnosti? „Pa da, oni po svojim instinktima, sigurno jesu konzervativci. Ouborn je inteligentan čovek, kao i Kameron. Ali recimo da ne shvataju najbolje kompleksna sociološka i filozofska viđenja koja bih ja volio da imaju”.

Sociološka i filozofska vizija koju Skruton preferiše za konzervativizam uključuje moralni kodeks, kao i tržišnu ekonomiju. „Pitanje održavanja ozbiljnog moralnog poretka uz dozvoljavanje ekonomske slobode mučilo je ljude od početka istorije, i uvek je kod konzervativnih mislilaca bilo napetosti, još od Edmunda Berka. Tradicionalni način pomirivanja te dve stvari bila je religija, koja je pojedine stvari uklanjala sa tržišta. Seks je uklonjen sa tržišta i pretvoren u religioznu ceremoniju, kao i odnosi roditelja i dece, obrazovanje itd. Mislim da je to velika dobrobit koju je religija vekovima omogućavala ljudima. Oduzmete li to, ne znamo šta će se tačno dogoditi”.

BRAK I HOMOSEKSUALCI
A šta sa modernizovanjem moralne politike koje je provela torijevska vlada, koju simbolizuje njen entuzijazam za legalizovanje istopolnih brakova? „Argumenti za nuđenje nečega grupi koja do tad nije imala privilegije imaju svoju težinu. Međutim, mnogo je važniji učinak koji to ima na instituciju braka. Moj stav je da nam tu treba ozbiljna antropologija. Morate shvatiti da obredi inicijacije nisu vlasništvo pojedinca, već cele zajednice. To su načini na koje zajednica definiše samu sebe i svoje obaveze prema sledećem naraštaju. Ne možete radikalno, metafizički menjati instituciju poput braka, a da ne bude dugotrajnih posledica, a čini se da niko ne želi da razgovara o njima”.

antigej09Pitanje za hrićanina poput Skrutona jeste, na primer, šta bi njegov brak i njegovi zaveti supruzi Sofi značili u svetlu tih promena. „A moj brak znači i moju decu, ne samo moju ženu, a ta su deca plod naše zajednice, i naše je postojanje na ovoj zemlji opravdano u njima. To se sada, naravno, ne može prekopirati na istopolne brakove”.

Iako se protivi bilo kakvoj diskriminaciji homoseksualaca, i dalje ima karakteristično nemoderne stavove. „I dalje mislim ono što sam rekao u svojoj knjizi Seksualna želja: filozofsko istraživanje (Sexual Desire: A Philosophical Investigation, 1986), ali danas je to mnogo opasnije govoriti. Moj je stav tada bio u prvom redu – zašto da to ne kažem, sad sam star čovek – homoseksualnost nije jednoobrazna stvarnost. Lezbijstvo je obično ženin pokušaj da nađe onu ljubav sa obavezivanjem koju od muškaraca ne može dobiti jer muškarci iskorišćavaju žene i idu dalje. Često se radi o reakciji na neko takvo razočaranje. A muška homoseksualnost, budući da je ne ograničava ženina potreba da natera muškarca da se skrasi, jako je promiskuitetna – statistike su strašne. Tu je i opsesija polnim organima, a ne samom vezom, ta usmerenost prema falicizmu, opsesija mladošću, sve slične stvari, koje znače da homoseksualna želja, naročito između muškaraca, kako ja to vidim, nije isto što i heteroseksualna želja iako se ne radi o perverziji. To ne znači da osuđujem ljude ili da bi ih trebalo diskriminirati. Ali ni nas, staromodne jadne heteroseksualce, koliko god da su naši interesi možda nebitni, ne bi se smelo lišiti tih institucija koje smo izgradili na našim oblicima samopožrtvovne ljubavi. Mislim da je apsolutno razumno reći to u četiri oka, ali reći to u javnosti više nije apsolutno razumno ni moguće”. Rodžere, shvatate li da to govorite u javnosti?, pokazujem na diktafon. „Da, da. Više me nije briga”.

SUKOB SA ISLAMIZMOM
Nešto za što Skrutona jeste briga je sukob između zapadne civilizacije i islamista, što su u prvi plan stavili masakri u Parizu. „Već 30 godina govorim da je integrisanje imigrantskih zajednica glavni zadatak i da bi učitelje trebalo podsticati da rade na tome. To je jako teško, ali moramo se potruditi. A nismo se potrudili. Upravo suprotno: kad bi neko to samo pomenuo, levičari bi ga optužili da je rasista“.

Skruton je to osetio na sopstvenoj koži u 80-tim, kad je u njegovom konzervativnom listu The Salisbury Review objavljen zloglasni članak školskog upravnika Reja Haniforda, u kome tvrdi da promocija multikulturalizma u školama i neinsistiranje da se govori engleski šteti deci iz svih zajednica. „To je uništilo moju karijeru u istoj meri kao i knjiga o novoj levici, ali sam i dalje pristalica ideje o integraciji”.

Skruton je prepametan da bi podržao neki idiotizam poput predloga Donalda Trampa za verski test kojim bi se svim muslimanima zabranio ulazak u SAD, ali on ima sopstveni predlog za test za muslimane u Ujedinjenom Kraljevstvu. „Muslimani se moraju suočiti sa činjenicom da se u Ujedinjenom Kraljevstvu ponašamo na određeni način: ne odnosimo se tako prema ženama, ne skrivamo lice u javnosti. Francuzi su to jako dobro rešili”. Misli li da bi zabrana pokrivanja poput one francuske bila dobra zamisao? „Dakako, jer smo mi društvo gde čovek gleda drugog u lice. To definiše naše međusobne odnose kroz ideju o ja-ti odnosu – preuzimam odgovornost, gledam te u oči”.

Neki od nas misle da problem nije toliko u tome da bi muslimane u Ujedinjenom Kraljevstvu trebalo naterati da prihvate određene britanske vrednosti, koliko u tome da šira britanska javnost odluči koje su te zajedničke vrednosti. Ako, na primer, stvarno verujemo u slobodu i toleranciju, sigurno bi bilo bolje kritikovati, pa čak i osuditi, nešto poput vela, nego tražiti od države da ga zabrani. „Možda, možda”, slaže se donekle Skruton, „ali mora biti rasprave. Sve se gura pod tepih, ni o čemu se ne raspravlja, a ovo što gledamo je neizbežna posledica”.

muslims in europe 2Što se tiče domaćeg fronta, gubitak vere u sopstvene vrednosti na Zapadu doveo je do brojnih napada na slobodu govora, o čemu smo izveštavali u ovom časopisu. To je Skrutona nedavno podstaklo da piše u odbranu prava da se uvredi, protiv „ljudi koji usavršavaju umetnost uvredljivosti pre nego što znaju šta će ih to zapravo uvrediti”. „Moramo se zauzeti ne samo za slobodu govora i za pojedinca nego i za sve što smo baštinili od prosvetiteljstva i od hrišćanstva. Zašto tome okrenuti leđa? Onome što je dalo Betovena, Džordž Eliot i Tolstoja, što bi trebalo da branimo? Ne želim da reagujem ograničavanjem slobode govora. Mislim da moramo ograničiti dosta javnog kretanja da bismo našli teroriste, i mnogo je teškoća, ali ne, ne smemo dozvoliti ono što oni žele. Mislim, zaista, što se tiče stvari poput karikatura Muhameda, njih bi trebalo objavljivati i o njihovoj navodnoj uvredljivosti raspravljati sa svima koji s time imaju problema. Onako kako sad stvari stoje, nemamo pojma oko čega se stvorila tolika gužva. Zar se od nas traži da poreknemo da se Kuran može protumačiti kao huškanje? Da je Muhamed bio ratnik? Da postoji nešto poput džihada, čija bismo meta mogli biti mi, nevernici? Cenzura zapravo podstiče muslimane da ne zauzimaju kritičan stav prema svojoj religiji, koji bi trebao svima nama, a njima ponajviše”.

No niko ne bi smeo da misli da je Skruton nekakav podivljali klasični liberal ili pristalica gledišta našeg časopisa na primat ljudske slobode. „Mislim da je poslušnost, ispravno shvaćena, ako ne najveća vrlina (to bi me činilo islamistom), onda ona vrlina koja je pretpostavljena svima ostalima: poslušnost zakonu, moralu, autoritetu, onima koji te vole i onima koji zavise od tebe. U tome se sastoji sloboda, kao što je Kant mudro razumeo”.

KO JE TU ZAPRAVO SNOB?
Jedna sloboda koja se često vezala uz Skrutona je sloboda lova na lisice sa psima. Ranije tog dana išao je u lov, gde je sledio trag koji je postavio čovek, a ne lisica, što je u skladu sa zakonom o zabrani lova na lisice. Na svojoj farmi u Wiltshireu, gde poslednjih 20 godina živi kao seoski džentlmen, ima pet konja. Svojoj ljubavi prema lovu i visokoj kulturi, u kombinaciji sa prezirom prema popularnim razonodama poput fudbala i televizije, može zahvaliti za optužbe za snobizam. To ga iritira gotovo kao da ste ga nazvali socijalistom. „Moje zanimanje za lov potiče iz ljubavi prema konjima i selu, a lovci su ovde uglavnom farmeri. Aristokrata gotovo i nema”. Misli da oni koji koriste termin „snob” kao uvredu „tako sami sebe optužuju za to što zapažaju”, gledajući na druge s visoka. Što se tiče kulturnog snobizma: „Morali bi mi zapretiti konclogorom da zavolim pop-kulturu, ali većina te kulture je sasvim očito smeće? Pomislite što bi rekao Džordž Orvel. I setite se da sam u svom romanu The Disappeared hvalio heavy metal”. Pazi, Rodžere, još bi te mogli nazvati head-banger-om.

Pre više od decenije postao sam prvi i verovatno poslednji stari libertarijanski marksista koji je sa porodicom posetio farmu Skrutonovih Sunday Hill, gde su se naše ćerkice igrale u polju i jahale konje sa malim Semom i Lusi Skruton (u kući nije bilo televizora). Deca Skrutonovih sad su u internatima. „Jako su srećni tamo”, kaže njihov otac uz poznati ironični osmeh. „Viđam ih svako toliko”.

skrutonsandejhilU međuvremenu, Sofi Skruton je na farmi pokrenula biznis prodaje domaćih sireva (seoski ekvivalent industriji domaćeg piva u Londonu). Firma Athelstan Farmfoods ime je dobila po „kralju koji je ovde u Malmesburiju okrunjen za prvog engleskog kralja pošto je porazio Dance”. Neko će možda uskoro morati da kruniše Rodžera Skrutona za poslednjeg živućeg engleskog konzervativnog intelektualca.

Prevela ANA NALETILIĆ
Prilagodio NS

 

Bitno

Kultura
Pratite nas na YouTube-u