SMRT JEDNE NACIJE

DžEJMS DžORDž DžATRAS Donald Tramp danas predstavlja poslednju nadu za očuvanje istorijske američke nacije...

DžEJMS DžORDž DžATRAS

Donald Tramp danas predstavlja poslednju nadu za očuvanje istorijske američke nacije

Svakoj živoj naciji potrebni su simboli. Oni nam govore ko smo kao jedan narod, u šta verujemo i na kojoj osnovi organizujemo naš zajednički život. Čini se da je ova činjenica vrlo jasna sadašnjem rukovodstvu Rusije, pogotovo predsedniku Vladimiru Putinu, u procesu obnove i ponovnog ujedinjavanja zemlje koja je tokom tri generacije bila rastrzana neprijateljstvom između Crvenih i Belih, i stvaranja nacionalne sinteze. Na duhovnom planu, to je pre svega podrazumevalo ponovno ujedinjenje Ruske pravoslavne crkve, odnosno Moskovske patrijaršije i Ruske pravoslavne zagranične crkve sa sedištem u Njujorku, što je bio čin od svetsko-istorijskog značaja. To je takođe podrazumevalo i ponovnu izgradnju Hrama Hrista Spasitelja, kojeg su komunisti 1931. digli u vazduh, a koji je, što nije nikakva slučajnost, ne tako davno bio na meti skrnavljenja degenerika, koje su slavili propovednici zapadne „demokratije“.

Građanski i vojni simboli su takođe važni. Bilo je posle 1991. onih koji su smatrali da bi spomenici iz komunističkog doba trebalo da budu isto tako nemilosrdno uklonjeni kao što su boljševici (prema kazivanju Solženjicina) nastojali da izbrišu drevno lice Rusije i zamene ga novim sovjetskim surogatom. Mudrost je, međutim, prevladala. Nacionalna himna, usvojena 2001, zadržala je sovjetsku melodiju, ali sa novim rečima (koje je napisao Sergej Mihalkov, koji je, zajedno sa Gabrijelom El Registanom, napisao izvorne reči 1944) – Lenjin i Staljin su izbačeni, a Bog ubačen. Stara prestonica ponovo se zove Sankt Peterburg, ali se okolna oblast i dalje zove Lenjingradska. Crvena zvezda označava ruske vojne vazduhoplove i vozila, dok se plavi krst Svetog Andreja vijori nad flotom. Crvene zvezde se i dalje nalaze na vrhovima kremaljskih kula, dok ikona Spasa Smolenskog ponovo krasi Spasku kapiju. Crveni barjak koji je trijumfalno podignut na Rajhstagu 1945. nosi se na Dan pobede. Posmrtni ostaci Belih komandanata u izgnanstvu, poput Antona Denjikina i Vladimira Kapelja, vraćeni su u zemlju i sahranjeni sa počastima.

Možda grešim, ali bi mi bilo drago ako je Rusija možda usvojila lekciju iz onog što je donedavno bio američki primer. U svom drugom inauguracionom govoru u martu 1865, dok se „rat među braćom“ privodio kraju, Abraham Linkoln je govorio o potrebi „previjanja nacionalnih rana“. U tom nastojanju ništa nije bilo važnije od odavanja počasti herojima i Plavih i Sivih (tj. Severa i Juga; prim. prev.), što je na možda najdirljiviji način demonstrirano nekoliko decenija kasnije, tokom okupljanja ratnih veterana obe strane u Getisburgu (1913. na 50-godišnjicu čuvene Bitke kod Getisburga se okupilo preko 50.000 ratnih veterana Severa i Juga; prim. prev). General Julisiz „Bezuslovna kapitulacija“ Grant (komandant snaga Severa) i Robert „Mars Bobi“ Li (komandant snaga Juga), „Ujka Bili“ Šerman (čuveni general Severa) i „Stounvol“ Džekson (čuveni general Juga), mornaričke legende Dejvid „Dođavola i torpeda“ Faragut (Sever) i Rafael „Nelson Konfederacije“ Sems (Jug), konjički komandanti „Borbeni Fil“ Šeridan (Sever) i Dž.E.B. Stjuart (Jug), i mnogi, mnogi drugi – svi oni pripadaju svima nama. Kao Amerikanci.

AMERIKA KOJA JE PROHUJALA S VIHOROM
Govoreći ovo, ne znači ignorisati središnje mesto koje je robovlasništvo zauzimalo u pokušaju južnjačke secesije ili pitanje da li su oni imali ustavno pravo na to. (Možda će Kalifornija imati više sreće u svom pokušaju odvajanja.) Niti se ovim želi zabašuriti južnjačka percepcija Rekonstrukcije (posleratnog programa reintegracije Juga i rešavanja ustavno-pravnog statusa oslobođenih robova, 1865-1877; prim. prev.) kao neprijateljske vojne okupacije ili uvođenja rasne segregacije posle povlačenja savezne vojske i dolaska na vlast Demokratske partije na Jugu. Ali ostaje činjenica da je mit pomirenja Severa i Juga u ponovo ujedinjenoj američkoj naciji bio temelj našeg izrastanja u ekonomskog džina do kraja 19. veka, u svetsku silu početkom 20. veka (na štetu oronule Španske imperije, uz slavno učešće bivših pripadnika snaga Konfederacije, odnosno Juga) i u dominantnu silu posle dva pobednička svetska rata.

Ta Amerika bi uskoro mogla da prohuji sa vihorom. Nasilje u Šarlotsvilu, skidanje spomenika Konfederacije od strane rulje u Duramu, Severnoj Karolini, kukavičko uklanjanje četiri spomenika u Baltimoru (koji ima jednu od najviših stopa ubistava u SAD) pod okriljem noći i pozivi da se uklone i mnogi drugi – u isto vreme predstavljaju samrtni ropac stare Amerike izgrađene na jednom nacionalnom konceptu i porođajne muke jedne nove, bezgranične, više-etničke, višejezične, viševerske, višeseksualne, aistorične, lažne „Amerike“ koja se rađa u nasilju i bezakonju.

generallispomenik03Onaj ko kaže A mora da kaže i B. Kada se prihvati demonizacija dela naše istorije i kada se oni koji je brane potisnu izvan granica legitimnog diskursa, onda ne treba biti iznenađen izlivima arogantnog besa pobednika. On se pojavljuje u dva oblika: kao nihilističke ulične siledžije iz pokreta „Antifa“ i „Crni životi su važni“ i kao predstavnici vlasti (iz države i medija, odnosno „Močvare“) koji im daju imunitet za nasilno, kriminalno ponašanje. Ovi prvi su jurišnici ovih drugih.

Oni su već mesecima bili aktivni, mnogo pre Šarlotsvila, širom zemlje, bez ijednog glasa protesta partije koja navodno ima potpunu kontrolu nad saveznom vladom. Naša prava koja nam kao Amerikancima daje Prvi amandman Ustava (sloboda govora i štampe, veroispovesti, okupljanja, peticioniranja vlasti; prim. prev.) prestaju tamo gde neki siledžija maskiran u crno reši da plasira svoju pesnicu ili palicu. Parafrazirajući predsednika Vrhovnog suda SAD Rodžera Tanija u slučaju Dreda Skota (presuda iz 1857, po kojoj ljudi koji potiču od crnih afričkih robova uvezenih u SAD nemaju pravo na građanstvo SAD; prim. prev.), oni koji su lojalni staroj Americi nemaju nikakva prava koja su pristalice nove Amerike obavezne da poštuju. Šta je sa istragom ministarstva pravosuđa o kršenjima građanskih prava od strane ove organizovane, ciljane brutalnosti? (Ili će do nje možda ipak doći i uključiće ispitivanje povezanosti sa Sorošem. Ako toga ne bude, čemu uopšte zakon o krivičnom gonjenju aktivnosti proizašlih iz kriminalnog organizovanja?)

HOĆEMO LI IMATI SREĆE KAO RUSI
Razume se, prizor učešća istinskih rasista u neredima u Šarlotstvilu je ovim ljudima dao savršen povod – ali rasisti nisu uzrok. Ne samo da nisu uspeli da spreče revolucionarno ukidanje istorijske Amerike (koju je definitivno opisao Patrik Bjukenen) tako što bi podstakli neku vrstu bele reakcije – možda u obliku rasnog rata kome se neki od njih sramotno nadaju – organizatori protesta „Ujedinimo desnicu“ u Šarlotsvilu samo su ubrzali revoluciju. I ta revolucija se spaja sa protivustavnim „Rusijagejt“ prevratom (višemesečna kampanja optužbi bez dokaza da se Rusija umešala u američke izbore u korist Trampa; prim. prev.) koji je u toku protiv predsednika Trampa, koji predstavlja poslednju nadu za očuvanje istorijske američke nacije. Ako on bude uklonjen (da li je on, čak i unutar sopstvene administracije, jedini koji se uopšte bori?) i bude se restaurirala ona fina i uglađena antitrampovska Republikanska partija, ona će se, zajedno sa svojim pajtašima iz Demokratske partije i medijske Močvare, udružiti radi odvlačenja na dno onoga što je od Amerike još uvek ostalo.

Ako su neki u iskušenju da pomisle da će ta nova Amerika biti miroljubivija u svetskim odnosima, neka razmisle još jednom. Nije slučajnost to što se one iste snage koje žele da sruše Trampa i redefinišu identitet naše zemlje skoro u potpunosti poklapaju sa onima koji bi da Amerika agresivno nameće „naše vrednosti“ – tj. njihove vrednosti – celoj planeti. Kao što sam pre skoro 20 godina napisao u nešto drugačijem kontekstu, ta lažna „Amerika“ je prethodnica fašizma duginih boja, i kod kuće i u inostranstvu.

generallispomenik01Bez sumnje, istu užasnu strepnju, pa čak i gore, osećali su Rusi 1920, kada su gledali kako se njihova zemlja krvavo žrtvuje na oltaru jedne poludele, internacionalističke ideologije. Nekako su, pošto su platili nezamislivu cenu rata i represije, uspeli da se iz svega toga izvuku tri četvrtine veka kasnije, još uvek sećajući se (po rečima pokojnog generala Aleksandra Lebeda) kako je to „ponovo se osećati Rusima“.

Ako ne uspemo da izbegnemo predstojeću dugu noć, hoćemo li mi Amerikanci imati tu sreću?

 

Fond strateške kulture

Svet
Pratite nas na YouTube-u