NI EU NI RUSIJA

SINIŠA LjEPOJEVIĆ U realnosti u kojoj živimo formula „i EU i Rusija” pojavljuje se...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

U realnosti u kojoj živimo formula „i EU i Rusija” pojavljuje se ne samo kao velika obmana nego i zabluda

Američki predsednik Donald Tramp je pre neki dan izbegao da Rusiju označi kao pretnju Americi i pred novinarima je izrazio nadu da će sa Moskvom biti „veoma dobri odnosi”. To je, precizirao je predsednik Tramp, „država sa kojom bi trebalo da budemo u dobrim odnosima i mislim da ćemo na kraju živeti u slozi sa Rusijom“.

Ali politička realnost je potpuno drugačija. Niko na svetu više nema bilo kakvu iluziju da je poboljšanje odnosa Amerike i Rusije uopšte moguće, barem ne za života ove generacije. Sukob Amerike i Rusije jednostavno je nepomirljiv u postojećim okolnostima i one se dugo vremena neće promeniti. Najveća žrtva te nove realnosti bi mogla da bude Evropska unija, prostor koji je na mnogo načina i ekonomski i istorijski vezan za Rusiju, a istovremeno je, kao deo zapadnog bloka, u kandžama Amerike.

U svakodnevnoj političkoj komunikaciji se stalno govori da je reč o sukobu celog Zapada i Rusije što nije baš sasvim tačno, jer u osnovi je to sukob samo Amerike sa Rusijom. Nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel kaže da je nastalo „ledeno doba” u tim odnosima koje ocenjuje kao „novi svetski hladni rat”. Tačno je da liči na „ledeno doba”, ali ne bi se moglo govoriti o „novom svetskom hladnom ratu”, jer sada je to potpuno drugačiji „rat” od onog nekadašnjeg „hladnog rata”.

Sličnost je samo u tome što je i ovaj novi iniciran iz Amerike, ali osnovna razlika u odnosu na nekadašnji „hladni rat” je u broju strana, tada su bile dve strane, a sada ih ima više, kao i u tome što se sada „ratuje”, i politički i ekonomski, i protiv onih koji su zvanično prijatelji. Nije više samo Rusija na udaru nego i drugi, a među njima i američki „prijatelji”. Na neki način Amerika je ustvari u sukobu sa ostatkom sveta. To je potpuno nova istorijska situacija.

ŠTA JE SMISAO NOVOG „HLADNOG RATA“
Rusiji i Kini, kao zemljama prve linije sukoba sa Amerikom, je, naravno, odavno sve jasno i nikakvom pomirenju se ne nadaju. One se već odavno intenzivno pripremaju za dugi period zaoštrenih odnosa ne samo jačanjem vojne sile nego i ekonomskom i finansijskom infrastrukturom. Rusija je tu u nešto povoljnijem položaju, jer nema toliko obimnu ekonomsku saradnju sa Amerikom kao Kina, kojoj će biti potrebno više vremena.

U najtežem položaju su zemlje okupljene u Evropskoj uniji. One su zvanično američki prijatelji, deo su američkog bloka, ekonomski i finansijski su duboko upletene u američki sistem, a istovremeno su na udaru „novog rata”. Amerika je već počela ekonomski rat protiv tih zemalja, pre svega Nemačke i Francuske. Drugim rečima, zemlje Evropske unije bi mogle biti, i već jesu, najveće žrtve tog „novog hladnog rata”.

Evropa je tog svesna, pre svega Nemačka i Francuska. Nemački šef diplomatije Gabrijel je izjavio da se Nemačka „tome mora suprotstaviti”, a prošle godine je u Francuskom parlamentu pokrenuta obimna i veoma ozbiljna istraga o američkom ekonomskom ratu i sačinjena je platforma otpora. Ali svi autori tog dokumenta i nosioci rasprave su u junu 2017. izgubili svoja poslanička mesta, pobedile su pristalice predsednika Emaunela Makrona i sve je to zaboravljeno, o tome se više ne govori.

trampmerkelnatoTo još jednom otvara ključno pitanje da li Evropska unija ima snage, da li ima kapaciteta da se suprotstavi američkom ekonomskom ratu. Kako sada stvari stoje, EU nema ni snage ni kapaciteta. Amerika istovremeno vešto koristi članice EU iz Istočne Evrope, pre svega Poljsku, koje mogu da miniraju bilo kakvu odluku na nivou evropske integracije. Drugim rečima, dokle god postoji EU i dok se god nameće „novi hladni rat” Evropa nema mogućnosti otpora. Otpor će biti moguć tek kada ovakva kakva je sada evropska integracija ne bude postojala i kada velike evropske zemlje iskorače na liniju svojih interesa i svog suvereniteta.

I onda ključno pitanje – šta je smisao „novog hladnog rata” i do kada bi on mogao da traje i da li će, na kraju, dovesti do stvarnog „vrućeg” svetskog rata. Deo odgovora je na neki način jasan. Amerika je suočena sa ogromnim ekonomskim problemima koji se prelivaju i na unutrašnju političku scenu i onda ucenama, sukobima i sankcijama pokušava da zadrži kontrolu nad onim delovima sveta gde to još može. Jer kontrola znači i novac ili, prevedeno na stvarni jezik, reč je o velikoj pljački drugih država.

STVARNA NEUTRALNOST
Drugi deo mogućeg odgovora je daleko nejasniji. Analitičari američkog magazina The National Interest veruju da će do velikog oružanog sukoba „neminovno doći”. Oni veruju da će taj sukob početi ratom između Rusije i Amerike. Tačno je da nas istorija uči da su sve ekonomske blokade, sankcije i politička kažnjavanja završavali velikim ratovima. To je, naime, logika situacije, ali skoro je nemoguće u ovom vremenu do kraja slediti tu istorijsku logiku jer u osnovi Americi, koja je inicijator i centar krize, takav svetski sukob nije u interesu, i to zbog više razloga, od vojnih do političkih. U Vašingtonu se dobro zna da za takvu avanturu Amerika nema ni saveznike ni dovoljan vojni potencijal. Američki interes je održavanje napetosti i krize, trajanje „hladnog -rata”. Ali ipak sve je moguće jer u životu se ne dešavaju samo logične i dobre stvari.

U takvom ambijentu su u najdelikatnijoj situaciju zemlje kao što je Srbija. Zapad i pre svega Amerika u Srbiji još uvek ima veliki kapacitet unutrašnje destrukcije, a Srbija formalno želi da ostane neutralna. Doduše, zvanično se kaže vojno neutralna, što može da znači da Beograd nije u političkoj neutralnosti. Zvanični Beograd tvrdi da je njegovo strateško opredeljenje Evropska unija, drugim rečima, Zapad, ali da želi da zadrži bliske veze sa Rusijom i sve više i sa Kinom. Pojednostavljeno govoreći, to znači da vlast Srbije žele da Srbija bude članica EU, znači zapadnog bloka, a da istovremeno ostane i sa Rusijom i Kinom i da, uprkos članstvu u evropskoj integraciji, zadrži privilegije u odnosima sa tim dvema velikim silama.

Tako je i lansirana formula „i EU i Rusija”. U realnosti u kojoj živimo ta se formula pojavljuje ne samo kao velika obmana nego i zabluda. Trebalo bi se prisetiti ne tako davne slične formule „i EU i Kosovo”, koja je bila više obmana nego zabluda i koja je, naravno, imala jedinu funkciju da zamajava domaću javnost. Po istom principu, sada se nudi „i EU i Rusija”. U vremenu u kome živimo to je, nažalost, nemoguće, a sama formula je besmislena.

Tanjug/Dragan Kujundžić
Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Ako Srbija zaista želi da se sačuva u ovim tmurnim vremenima savremenog sveta, onda bi mnogo efikasnija bila formula „ni EU ni Rusija”, jer samo tako bi se mogla zadržati formalna neutralnost. Takva neutralnost ne bi zatvorila vrata saradnje i sa Evropom i sa Rusijom, naprotiv, bila bi zasnovana na stvarnim interesima, a ne ucenama i manipulacijama. Ključno je, međutim, pitanje da li sadašnja politička Srbija uopšte ima političkog kapaciteta, političku viziju, za takav iskorak. Ili su njene obaveze već zapečaćene.

Politika
Pratite nas na YouTube-u