NEĆEMO ĆUTATI O KOSOVU

EPISKOP IRINEJ Gospođa Mihajlović zapravo demantuje i svesno obesmišljava poziv gospodina Vučića na zaista...

EPISKOP IRINEJ

Gospođa Mihajlović zapravo demantuje i svesno obesmišljava poziv gospodina Vučića na zaista nužni dijalog

Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije, a uz to i ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture, optužila je Njegovu svetost patrijarha srpskog Irineja, kao i čitavu SPC, da navodno „vrše pritisak” na predsednika Srbije Aleksandra Vučića pred početak unutrašnjeg dijaloga o KiM. Time je uradila upravo ono za šta neosnovano optužuje srpskog patrijarha – izvršila je javni pritisak na poglavara naše Crkve i na sve nas u Crkvi kako se slučajno nebismo usudili da mislimo svojom glavom, a pogotovu kako se nebismo drznuli da o KiM i njegovoj organskoj, neraskidivoj vezi sa svim ostalim krajevima naše otadžbine mislimo onako kako je o tome SPC mislila u toku čitave svoje istorije, što automatski znači i srpski narod u njegovom istorijskom trajanju, sve, evo, do epohe samouverene gospođe Mihajlović, koja odlučno „izdvaja svoje mišljenje” i smatra ga superiornim u odnosu na stav Crkve, odnosno srpskog naroda.

TUTORI
Ako iko treba da zna šta na ovu temu veruje, misli i oseća SPC, što će reći većina srpskog naroda koja se deklariše kao njeni vernici, onda je to valjda patrijarh srpski, a sigurno nije nadobudna gospođa ministarka (pri čemu reč „ministarka” ne znači supruga ministra kao u klasičnoj srpskoj komediji, već javnu funkciju izraženu u duhu novogovora „rodne ravnopravnosti”, tako prirasle njenome srcu).

Uostalom, šta je to rđavo izjavio patrijarh? Da li ikoji sveštenik, a nekmoli prvosveštenik svoje Crkve, treba unapred da sumnjiči za neiskrenost i podmukle „zadnje namere” bilo koga, a pogotovu većinom glasova izabranog prvog čoveka države ili treba da pođe od pretpostavke da naš konkretni bližnji, pa ma on bio i predsednik naše države, izjavljuje ono u šta veruje, što misli i oseća? Kakav je to „pritisak” kada se javno izrazi uverenje da predsednik zastupa stavove onih koji su mu poklonili poverenje na izborima, a ne stavove „dobroželatelja” (čitaj: tutora i mentora) iz senke? I kakav je to stav i odnos prema samome predsedniku Vučiću? Zar se može polaziti od pretpostavke da njegov poziv na svenarodni dijalog o otvorenoj rani ugroženog i okupiranog KiM i o mogućnostima isceljenja te rane unapred znači želju da on svima nametne nekakvu svoju dijagnozu i terapiju, a da ga mišljenje sopstvenog naroda u suštini ne zanima? Ko ima pravo da Vučiću unapred imputira politički i moralni makijavelizam?

SPEKULACIJA
Patrijarh nije šef države niti je politička ličnost u dnevnopolitičkom smislu, ali je on kao poglavar naše Crkve, ma koliko to gospođi ministarki zvučalo „antisekularno”, samim tim i duhovni otac naše nacije, pa zato ima ne samo pravo, koje mu rečena gospođa ne priznaje, nego i svetu neprikosnovenu obavezu da govori upravo tako kako govori. On ima pravo i dužnost da da očinski savet svakom pravoslavnom verniku, pa i Vučiću, koji i ne krije da mu je do tog saveta stalo, te u dijalogu očekuje na prvom mestu odziv i stavove SPC, a potom SANU i svih odgovornih institucija i pojedinaca.

zoranamihajlovic02Sledstveno, reagovanje potpredsednice Vlade na izjavu Njegove svetosti Večernjim novostima, osim što zbunjuje nelogičnošću, izaziva i nedoumice oko smisla i mogućnosti dijaloga, makar onakvog kako ga je u više navrata opisao predsednik. Gospođa Mihajlović zapravo demantuje i svesno obesmišljava poziv gospodina Vučića na zaista nužni dijalog o budućnosti Srba i svih građana Srbije u našoj južnoj pokrajini.

Predsednik je pozvao sve građane Srbije na dijalog o KiM. „Ćutanje znači da nas odgovori, ni na šta, više ne interesuju. Ćutanje znači da nemamo više šta da tražimo…” SPC i njen patrijarh, naravno, ne ćute; o Kosovu i Metohiji nikada nisu ćutali niti će ćutati. Možda Crkva i patrijarh nisu, po terminologiji i zamisli Zorane Mihajlović, „dobar partner”. Kao da se radi o nekakvom plesu, sportu, kartama ili poslovnom poduhvatu, kontroverznoj spekulaciji, a ne o Crkvi Božjoj.

KRIPTOTITOISTI
Želimo da primetimo takođe da dijalog nikako ne sme da bude nametljivi „monolog vlasti”. Time bi se, naime, unapred obesmislila sama ideja razgovora: svela bi se na poslušno klimanje glavom. Time bi i naša vlast sa nivoa slobodno izabranih predstavnika naroda i odanih službenika srpske države bila srozana na nivo običnog partitokratskog i jednoumnog režima.

Za mnoge ekstremno sekularne državne funkcionere (u stvari kriptotitoiste) Crkva je samo „nevladina organizacija”, koja, po njihovom mišljenju, nema nikakvih prava, pa ni pravo koje uživa bilo koji pojedinačni građanin ove zemlje (o nevladinim organizacijama da i ne govorimo: njima se toleriše i dopušta toliko toga, bez ikakvog uporišta u broju njihovih članova i u njihovoj realnoj snazi). Ako kao polazište za raspravu prihvatimo i to da smo mi pravoslavni Srbi obična „nevladina organizacija”, onda i u toj varijanti imamo pravo na svoje mišljenje, bez ičijeg nadmenog tutorstva i za demokratsku zemlju apsolutno nedopustivog nepoštovanja.

EVROPEJSTVO
Vreme u kome su pripadnici Crkve morali da se skrivaju i tajno sastaju, bez prava glasa i uvek pod paskom režima, zauvek je, nadamo se, prošlo. O tome bi oni koji se eventualno slažu sa istupom potpredsednice Vlade mogli da se obaveste ne samo u odredbama našeg Ustava već i u zakonima o crkvama i verskim zajednicama koji važe u zemljama EU, za koju se ona inače tako vatreno zalaže. Na svoje veliko iznenađenje, uverili bi se da je takvo ponašanje, nasleđeno od nekadašnjih ekstremno ideologizovanih protivnika Crkve u vladajućim strukturama nekadašnje SFRJ, u evropskim zemljama nedopustivo i neprihvatljivo. Toliko o „evropejstvu” nekih naših ljudi!

vucicirinejNadamo se da se ovakvi ekscesi više neće ponavljati niti kvariti inače korektne odnose SPC i srpske države – posebno sada, u uslovima pojačanih pritisaka Zapada po pitanju KiM.

Novosti

Politika
Pratite nas na YouTube-u