VLADIMIR TRAPARA
Neka je Bog u pomoći Venecueli kad Tramp dođe da joj uvede „suverenitet“
Predsednik SAD Donald Tramp u svom kontroverznom govoru na redovnom ovogodišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija čak 21 put upotrebio je izraz „suverenitet“, odnosno „suveren“, čemu valja dodati i šest puta upotrebljen izraz „nezavisnost“. Imajući u vidu da su SAD od Vilsona naovamo bile sve samo ne branilac načela suvereniteta država, intervenišući svuda po svetu u ime tog suvereniteta radi nametanja svojih vrednosti i uspostavljanja liberalnog svetskog poretka, ne čudi da ovakva statistika nije bila prisutna ni kod jednog ranijeg predsednika. Naročito u posthladnoratovskom periodu, kada američki liberalni intervencionizam u cilju uspostavljanja novog svetskog poretka dobija puni zamah.
Neko bi se odmah mogao ponadati da ovo znači da sa Trampom započinje nova era američke spoljne politike, u kome će ona imati više poštovanja za suverenost, nezavisnost i kulturnu samobitnost drugih, te sa njima razvijati ravnopravnije odnose. Pažljivija analiza Trampovog govora, međutim, isključuje ovu mogućnost. Tramp jeste forsirao priču o suverenitetu preko dosad zabeležene mere, ali tako što je u isto vreme potpuno reinterpretirao ovaj pojam, nastojeći da mu da novi smisao i na kraju završivši time da ga potpuno obesmisli.
Dva su osnovna elementa Trampovog shvatanja suvereniteta izneta u njujorškom govoru, čija kombinacija naglavce okreće sve ono što o teoriji i praksi suvereniteta znamo od Žana Bodena i Vestfalskog mira naovamo: „poštovanje interesa sopstvenog naroda i prava svake druge suverene nacije“. Ovako shvaćen, suverenitet je krajnje uslovan i nema veze s onim što je njegovo izvorno značenje – koje prema unutra podrazumeva vrhovnu vlast nad svim subjektima na nekoj teritoriji, a prema spolja nemešanje drugih aktera u to kako ćete vi vršiti vlast, odnosno nezavisnost od njih. Naravno da ovo nije apsolutno ni u jednom ni u drugom smislu i nikad nije ni bilo.
TRAMPOVO SHVATANjE SUVERENITETA
Postoje razni oblici decentralizacije iznutra, kao i udruživanja spolja, koji relativizuju suverenitet države kao takve. Takođe, to što je neko suveren ne znači da ima pravo da se iza tog načela zaklanja da bi tlačio svoj narod ili da bi „suvereno“ vršio agresije protiv drugih suverenih država. Niti drugi akteri takvo ponašanje treba mirno da posmatraju. Ali sve ovo mogu da budu samo ograničenja suvereniteta, granice do kojih on može da ide, dok njegova suština ostaje nepromenjena – da ponovimo, suština obuhvata vrhovnu vlast i nezavisnost. Tramp, međutim, ne govori o ograničenjima, već o uslovima da bi se neko uopšte mogao smatrati suverenim, te zapravo svodi suverenost na te uslove, zaobilazeći njenu suštinu.
A uslovi su sledeći: ako ugrožavaš interese sopstvenog naroda – a šta su interesi tvog naroda, to će ti Amerikanci reći – onda nisi suveren i legitimno je da budeš zgažen (posle ćemo videti i konkretne pretnje konkretnim državama); ako ugroziš tuđi suverenitet – a Amerikanci će ti reći zašto nisi imao pravo na to, jer po ovoj definiciji to pravo ponekad postoji, ali samo kad oni kažu da postoji – može da te snađe ista sudbina.
Razume se da je ovakvim uslovljavanjem suvereniteta Tramp unutar istog govora demantovao sopstvene reči, npr. one da „mi ne očekujemo da različite države imaju iste kulture, tradicije, ili čak sisteme vladavine“ („čak“ je ključna reč), zatim da „ne želimo da nametnemo svoj način života nikome“, te da „smo vođeni ishodima, a ne ideologijom… principijelnim realizmom, ukorenjenim u zajedničke ciljeve, interese i vrednosti“. Argumentacija kojom Tramp brani svoje shvatanje suvereniteta zasnovana je na naopakoj logici: „u Americi narod upravlja, narod vlada, narod je suveren“, na osnovu čega „u spoljnoj politici obnavljamo ovo temeljno načelo suvereniteta“ i, pošto je „prva dužnost naše vlade prema narodu, prema našim građanima“, iz toga sledi da „svi odgovorni lideri imaju obavezu da služe svojim građanima“.
Ko danas, po Trampu, ugrožava ovako shvaćen suverenitet? Tramp u ranoj fazi svog govora daje listu pretnji, manje-više ovih koje smo u ovoj ili onoj kombinaciji mogli da čujemo i od njegovih prethodnika. Sećamo se već kratke i slatke Obamine liste na kojoj su bili Islamska država, ebola virus i Rusija, a za Trampa su to: teroristi, otpadničke države, „autoritarne sile koje nastoje da uruše vrednosti, sisteme i saveze koji su sprečavali sukobe i pomerali svet ka slobodi od Drugog svetskog rata na ovamo (šta mislite, na koje saveze i koje sile – bolje reći koji savez i koju silu – misli?), međunarodne kriminalne mreže, masovne migracije (ovde već liči na sebe iz kampanje) i novi oblici agresije upotrebom novih tehnologija“. Ipak, kad dalje razradi ovu listu, vidi se da su mu na prvom mestu među pretnjama njegovom „suverenitetu“ otpadničke države – i to konkretne četiri (Severna Koreja, Iran, Sirija, Kuba i Venecuela), koje sme da pomene (valjda jer su relativno male, slabe i izolovane), kao i Rusija i Kina, koje izgleda ne sme da pomene eksplicitno, ali je vrlo jasno da na njih misli kad kaže „moramo da odbijemo pretnje suverenitetu od Ukrajine do Južnog kineskog mora“.
„POŠASTI NAŠE PLANETE“
Indirektno optužujući Rusiju za narušavanje suvereniteta Ukrajine, Tramp naravno i ne pomišlja da primeni sopstveno shvatanje suvereniteta i na Ukrajinu, te da se zapita nije li se možda Ukrajina, odnosno njena pučistička vlast iz februara 2014, ogrešila o jedan deo svojih građana, usled čega su oni poželeli da je napuste i priključe Rusiji, koja im je u tome pomogla narušavanjem ukrajinskog suvereniteta – na šta bi, po Trampovoj definiciji, trebalo da ima pravo.
No najveći haos Tramp pravi kada govori o državama koje on smatra otpadničkim i „pošasti naše planete“. Da će SAD uništiti Severnu Koreju ukoliko ova bude napala (ili se makar pripremala da napadne) njih ili njihove saveznike, to je jasno svima nama koji se iole razumemo u nuklearno oružje i nuklearne strategije. Ali baš zato što se to zna i podrazumeva, je li baš neophodno i da se to tako brutalno kaže, i to za govornicom najveće svetske organizacije? Možda je svestan da mu je „suverenitet“ slab kod kuće, pa mu je potrebna ovako oštra retorika da ga ojača? Tramp tako najpre utvrđuje da niko kao severnokorejski režim ne pokazuje „toliku nebrigu za… blagostanje sopstvenog naroda“, budući „odgovoran za izgladnjivanje i smrt miliona Severnih Korejanaca“, a onda istom tom narodu, tim istim milionima, preti „totalnim uništenjem“. A kako kaže i da je „denuklearizacija jedina prihvatljiva budućnost“, on ide i dalje od pretnje odmazdom u slučaju severnokorejskog nuklearnog napada, nagoveštavajući i mogućnost da američki napad na tu zemlju bude preventivan.
Samo on zna kako se to uklapa i u njegovu definiciju suvereniteta, a verovatno mu ne pada na pamet ni da razmotri mogućnost da je Severna Koreja stekla nuklearno oružje upravo da bi odbranila svoj suverenitet – tradicionalno shvaćen – od pretnje američkom spoljnom agresijom. Naravno da mu ne pada na pamet ni da pomene da je zbog sličnog razloga, da bi odvratio spoljnu agresiju, nuklearno oružje nelegalno stekao i Izrael.
BESKRAJNE LAŽI O IRANU
Njegov voljeni Izrael, jer samo slepim podaništvom izraelskom lobiju može se objasniti tolika mržnja Trampa prema Iranu i toliko ignorisanje i izvrtanje činjenica kada je reč o ovoj zemlji. On za iranski režim tvrdi da „otvoreno govori o masovnom ubijanju“ (zar nije upravo Tramp zapretio nekome masovnim ubistvom samo par rečenica ranije?), da je pretvorio „nekada bogatu državu sa bogatom istorijom i kulturom u ekonomski istrošenu otpadničku državu“ (možete misliti koliko je bila bogata za vreme šaha, možda su on i njegova kamarila bili bogati), da „finansira Hezbolah i druge teroriste koji ubijaju nevine muslimane“ (verovatno pod „nevinim muslimanima“ smatra Islamsku državu, jer se Hezbolah – koji nije nikakva teroristička, već patriotska i slobodarska libanska organizacija – prethodnih meseci i godina posebno dokazao u ubijanju njenih pripadnika), te da „potpiruje građanski rat u Jemenu“ (a Saudijska Arabija, koja u Jemenu otvoreno interveniše, ga ne potpiruje).
Tramp za nuklearni sporazum sa Iranom, do koga se došlo dugogodišnjim pregovorima i diplomatskim naporima SAD, nekoliko drugih sila i samog Irana, a koji onemogućava Iran da – sve i da hoće – stekne nuklearno oružje, bez ijednog argumenta kaže da je „jedna od najgorih i najjednostranijih transakcija u koju su SAD ikad ušle“ i „sramota za SAD“. Ako se to dogodi, i SAD se pod Trampom zaista povuku iz pomenutog nuklearnog sporazuma, Iran neće imati drugog izbora nego da zaista stekne nuklearno oružje da bi odbranio svoj suverenitet od Trampovog „suvereniteta“.
Za pristrasne, emotivne i dokazima nepotkrepljene tvrdnje da „kriminalni režim Bašara el Asada… koristi hemijsko oružje protiv sopstvenih građana – „uključujući nevinu decu“ znamo, slušali smo ih još proletos. Ali najveći urnebes od uplitanja Trampa u sopstvene protivrečnosti nastaje onda kada govori o Kubi i Venecueli. Rečenicom da „nacije sveta moraju da preuzmu veću ulogu u promovisanju bezbednijih i prosperitetnijih društava u svojim regionima“, a imajući u vidu da je „svoj region“ za SAD Zapadna hemisfera, Tramp se eksplicitno opredeljuje za politiku sfera uticaja, koja podrazumeva da države na toj hemisferi ipak posmatra kao manje „suverene“ u odnosu na SAD, te da je u njoj legitimnije da Vašington ipak malo „nameće svoj način života“. Pretnje u tom pravcu su više nego otvorene. SAD sa Trampom na čelu „neće skinuti sankcije kubanskoj vladi dok ne sprovede fundamentalne reforme“, što znači da se besmisleno, ničim zasluženo i već više od pola veka prisutno davljenje male karipske ostrvske zemlje od strane njenog ogromnog suseda nastavlja (dok, sa druge strane, po Trampu Kina ne sme da davi neke nenaseljene stene u Južnom kineskom moru) i tako se poništava ono malo pozitivnog što je Obamina administracija uradila u popravljanju odnosa Vašingtona i Havane.
Dok će Kuba proći samo sa sankcijama, Venecuela izgleda neće biti te sreće, jer Tramp kaže da je „situacija potpuno neprihvatljiva i da ne možemo da sedimo sa strane i čekamo“, da je „cilj da im se pomogne da povrate svoju slobodu, obnove državu i ponovo ustanove demokratiju“, te najavljuje da su SAD „spremne da preduzmu dalje akcije ako vlada Venecuele istraje na svom putu uspostavljanja autoritarne vladavine nad venecuelanskim narodom“. Neka je Bog u pomoći Venecueli kad Tramp dođe da joj uvede „suverenitet“, kao što nama nije pomogao 1999.
BOLjE DA NE DOĐE U BEOGRAD
Objašnjavajući zašto Venecuela (a s njom i Kuba) ne valja, Tramp se služi retorikom koju američki predsednici nisu koristili još od kraja Hladnog rata. Za njega je to „socijalistička diktatura“, koja „nameće propalu ideologiju“, čiji problem „nije u tome što je socijalizam loše primenjen, već što je verno primenjen“, jer gdegod je bio primenjen „isporučio je žalost, razaranje i propast“. Verovatno u ovome leži objašnjenje zašto mu je Saudijska Arabija prihvatljiva – zato što je, za razliku od Kube i Venecuele, kapitalistička diktatura. Da je Tramp biznismen kapitalista (daću sebi slobodu da ga častim grubljim terminom – buržujčina), to smo svi znali, ali da je predsednik najmoćnije države sveta ovako ideološki ostrašćen – e, ako je i od Trampa, mnogo je.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić verovatno deli mišljenje da je Trampov govor bio kontroverzan, imajući u vidu da je primetio kako je u sali UN vladala podeljenost među prisutnima dok je ovaj govorio. Verovatno je primetio i neke od navedenih protivrečnosti u njegovom govoru. Zaključak koji je izveo – da ne smemo da dozvolimo da se „nađemo na spisku zemalja koje je Tramp slao u pakao“ zdravorazumski se nameće. Ali šta mi možemo da uradimo da se ne bismo naši na tom spisku? Ili još bolje – šta smo već uradili da na vašintgonskom spisku nepoželjnih svetskih aktera nismo već 17 godina? Sa druge strane, čime su Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja, Sirija, Venecuela i Kuba zaslužile da budu slane u pakao osim time što su nezavisne i suverene, a Tramp bi hteo da postanu „suverene“?
Iz odgovora na treće pitanje jasan je odgovor na prva dva. Srbija je očigledno već 17 godina „suverena“ država, jer, po američkom sudu, više ne ugrožava „interese svojih građana“, niti „suverenitet drugih država“, uključujući i onu koja je deo naše teritorije, a koju oni smatraju takođe „suverenom“. Pa ipak, to i dalje ne znači da nas smatraju dovoljno „suverenim“ da bi nam američki predsednik posle više od četiri decenije došao u posetu iako je navodno rekao da će doći, nakon što je iz ruku našeg ministra spoljnih poslova video naslovnice naših tabloida koje kažu „Trampe Srbine“ i obavezno ga uparuju sa Putinom. Posle Trampovog govora u Generalnoj skupštini, mislim da ne bismo smeli da tu posetu posmatramo kao dobar znak ako do nje na kraju i dođe. Jer će ona biti definitivan dokaz da smo beznadežno „suvereni“.
