ODGOVORNOST INTELEKTUALCA U PRELOMNOM VREMENU

SLOBODAN RELjIĆ Odgovornost intelektualaca u Srbiji danas je pre svega u uspostavljanju atmosfere prezira...

SLOBODAN RELjIĆ

Odgovornost intelektualaca u Srbiji danas je pre svega u uspostavljanju atmosfere prezira prema „dobrovoljnom ropstvu“ njenih kompradorskih vlasti u procesu razmene „svega za ništa“

„Nikad ne pitaj za kim zvona zvone – ona zvone za tobom.“
Ernest Hemingvej

1.
Intelektualac bi trebalo da bude čovek znanja i čovek akcije, akademac i državnik, govorio je Maks Veber u minhenskim predavanjima (1919). Ta dijalektička suprotnost bi ustvari mogla biti operacionalizovana čuvena Marksova 11. teza o Fojerbahu da su „filozofi samo različito tumačili svet, ali radi se o tome da se on izmeni“ (1845). Međutim, to je mnogo lakše reći nego ostvariti.

Sam Veber nikad nije uspeo da dosegne ono što je umeo tako plastično da opiše. Posle rata 1918. u Hajdelbergu se pridružio sovjetima radnika i vojnika, a onda je pisao Ustav Vajmarske Republike, pa bio član nemačke delegacije na mirovnoj konferenciji u Versaju. Kad je konstruisao ovu viziju intelektualca iza sebe je imao i neuspeo pokušaj da u poratni nemački haos i u parlament uvede levičarsko liberalnu Nemačku demokratsku partiju, čiji je bio osnivač. U predizbornim kampanjama je za vođe „spratakista“ izgovarao reči koje pristaju političarima niskog profila: da je „(Karl) Libkneht za ludnicu, a Roza Luksemburg za zoološki vrt“ i bio protiv ratifikacije Versajskog ugovora. A onda je s gorčinom gubitnika početkom 1919. javnosti isporučio predavanje Politika kao poziv, gde je političare nazvao „u devet od deset odsto slučajeva običnim klepetalima“ koji nemaju „kontakt s realnošću, ne osećaju teret na svojim ramenima… i truju (narod) romantičnim osećanjima“. Tako se Veber vratio sebi. Umro je 1920. godine.

To je sudbina intelektualca, ali to ne znači da njegov napor nema smisla i da će doći vreme kad takvog napora neće biti. Koristim pojam „sudbina“ (destiny), jer sudbinsko, duhovno i intuitivno stiču pravo da se vrate među ljude u ovom dobu „kraja prosvetiteljstva“, koje se tako sumanuto držalo ratio i racionalizma da je sve dovedeno do apsurda.

2.
Uzvišene vrednosti koje je prosvetiteljstvo izvikalo u Francuskoj revoluciji liberté, égalité, fraternité pretvorene su u cinične parole. Prazne i bez svetla. Posledica je to iz evropske istorije sudbonosnog – odricanja od hrišćanstva. Jer „evropska kultura nije jedna od hrišćanskih kultura; ona jeste sama hrišćanska. Sve što je u poslednjih 1.800 godina niklo na tlu Evrope hrišćanskog je porekla“, pisaće norveški pisac Jens Bjorneboe pedesetih godina prošlog veka, podsećajući da je „čudno – eh, više nego čudno – da je ‘ateistička’ Francuska revolucija izabrala parolu koja je direktna parafraza hrišćanskog koncepta Trojstva (pred Ocem smo svi jednaki, pred Duhom smo slobodni, a pred Sinom smo braća)“. Tako su u nameri da se obogotovori Čovek upotrebljeni njegovi arhetipski kodovi, kao što se i danas čini u projektu Gugl-civilizacije, koja se u kocentričnim krugovima širi iz Silikonske doline, a koja više nema ni strpljenja da Čoveka opterećuje slobodom ili iluzijama pravednosti. U iskonskoj podložnosti manipulaciji je slabost „čoveka mase“, ali Čovek se ipak ne može potopiti u masu bez ostatka.

francuskarevolucijaZa razmatranje aktuelne situacije važna je činjenica da je „šezdesetih godina 19. veka, na vrhuncu tadašnjeg liberalizma, Fjodor Dostojevski među prvima iskazao sumnju koja je danas opet aktuelna: da racionalno mišljenje možda ne utiče presudno na ljudsko ponašanje. On je svog Čoveka iz podzemlja – oličenje gubitnika koji sanja o tome da se osveti dobitnicima u društvu – suprotstavio ideji racionalnog egoizma, materijalnog ličnog interesa, tada popularnoj u Rusiji među čitaocima Džona Stjuarta Mila i Džeremija Bentama. Protagonista Dostojevskog opsesivno napada zajedničku racionalističku pretpostavku kapitalista i socijalista da su ljudska bića životinje koje logički zaključuju vođene svesnim motivima: ‘O, recite mi, ko je prvi objavio da čovek samo zato pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese, a ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave interese, on bi odmah postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen, u dobru video svoju ličnu korist’“ (Mishra, 2016, kurziv S.R.).

Postulate koje je definisao Dostojevski elaborirali su Niče, Frojd, Maks Veber i drugi. „On je pripremio intelektualnu pobunu protiv tiranske izvesnosti racionalističkih ideologija sa obe strane političkog spektra. Danas malo ko pamti intelektualnu revoluciju koja je izbila u političkom trenutku sablasno sličnom našem: periodu neravnomernog, isprekidanog ekonomskog rasta, nepoverenja u političare, straha od promene i kosmopolita, stranaca i imigranata“, konstatovao je ovih dana indijski pisac Pankaj Mišra koji je naslovom zapažene knjige Age of Anger: A History of the Present ovo vreme označio kao „doba gneva“.

3.
U sad već istorijskom spisu o odgovornosti intelektualaca, objavljenom pre pola veka, Noam Čomski je zaključio: „Vraćam se Dvajtu Mekdonaldu i odgovornosti intelektualca. Mekdonald navodi reči knjigovođa logora smrti koji je briznuo u plač kad su mu rekli da će ga Rusi obesiti: ‘Zašto bi? Šta sam učinio?’, pitao je. Mekdonald zaključuje: ‘Samo oni koji su sami spremni da se odupru autoritetu kad su ti sukobi sasvim nedopustivi prema njihovom ličnom moralnom kodu, samo oni imaju pravo osuđivati knjigovođu logora smrti .’ Pitanje, ‘Šta sam učinio?’ je ono što i mi možemo pitati sebe, kad svaki dan čitamo o novim strahotama u Vijetnamu – kao što mi stvaramo, ili izustimo, ili tolerišemo obmane koje će biti upotrebljene da opravdaju sledeću odbranu slobode“ (Chomsky, 1967).

Visoko i odvažno postavljena letvica u doba velike drame Sjedinjenih Država. Sasvim na tragu praoca intelektualaca u zapadnoj kulturi Emila Zole i njegovog J’accuse! iz 1898. godine. Čovek viših znanja je odgovoran da svoje znanje stavi u službu istine i kritike „otuđenih centara moći“, od Staljina do Gugla. Ali „ako je odgovornost intelektualca da insistira na istini, njegova obaveza je i da posmatra događanja u njihovim istorijskim perspektivama“ (Chomsky, 1967) i intelektualac Čomski je, dakle, krajem šezdesetih bio koncentrisan na Vijetnamski rat, događaj u kome su se prelamale sve silnice Amerike i univerzalni principi, kao što je danas Čomski koncentrisan na prelomne globalne promene u kojima je uloga Amerike ključna.

Icomski00: „Kad razmatramo odgovornost intelektualca, naša osnovna briga trebalo bi da bude uloga u stvaranju i raščlanjivanju ideologije“, napomenuo je Čomski kritikujući tada pomodni spis Danijela Bela Kraj ideologije. Bel se koncentrisao na „iscrpljenost političkih ideja pedesetih (godina)“ u američkom društvu kao posledici da se „politika više ne vodi u skladu sa unutrašnjim klasnim podelama nego se oblikuje pod uticajem međunarodnih događanja“ (Bell, 1988:11). Čomski ga je kritikovao što iz toga izvlači zaključak da su „intelektualci na Zapadu… izgubili interes za pretvaranje ideja u društvene poluge za radikalnu promenu društva. Sada kad smo dosegli pluralno društvo države blagostanja, oni više ne vide potrebu za radikalnom transformacijom društva; mi sad možemo samo da tu i tamo pokrpimo naš životni put, ali bilo bi greška menjati ga u bilo kom značajnom pravcu. Na ovom konsenzusu intelektualca, ideologija je mrtva“ (Chomsky, 1967).

Danas, sa distance od pola veka, sasvim se lepo vidi da je Čomski bio u pravu što se istorije tiče, ali da je Bel utilitarno „prošao“ bolje. Smestio se u mejnstrim američke i globalne društvene nauke, s vrhunskim autoritetom je raspravljao o „kulturnim kontradikcijama u kapitalizmu“ i te promene imenovao kao „postindustrijsko društvo“, „zaslužio“ da dve njegove knjige budu među 100 najvažnijih u drugoj polovini XX veka prema rangiranju The Times Literary Supplement-a, a Čomski je otišao stazama posutim trnjem, izopšten na margine javnosti i prepušten malim izdavačima i entuzijastama širom sveta.

Belovu ideju je Frensis Fukujama izveo do kraja 1992, oglasivši „kraj istorije“, ali je ona posle toga preletela preko neba kao kometa i – ugasila se. Četvrt veka kasnije „smrt neoliberalizma i kriza zapadne politike“ (Jacques, 2016) je opšte mesto i u mejnstrim liberalnim glasilima koja „Bregzit“ i pobedu Donalda Trampa u Americi (kao narodne pobune) doživljavaju kao grom iz vedra neba, pri tom prećutkujući odlučnu ulogu „duboke države“ da se uspostavljaju monopoli nad kontrolom informacija koje postaju ključni resusrsi za uspostavljanje najmračnijeg sistema s kojim se svet ikad suočio, a prema kojem je Hakslijev vrli novi svet tek dosadna video-igrica.

4.
I to je tačka od koje može da se krene danas. Opet ljudi iz podzemlja izlaze na svetlost dana i verovatno donose „kraj liberalizma“. Imamo aktuelnu ilustraciju: tri dana posle pobede Donalda Trampa jedan profesor prava se setio knjige od pre decenije i tvitovao tri paragrafa. Doći će dan kad će „radnici shvatiti da se njihova vlada uopšte nije trudila da spreči sunovrat njihovih zarada i gubitak posla “, napisao je Ričard Rorti, levičarski filozof 1998. godine.

I, kao što i najbenigniji levičar zna – „tada će se nešto slomiti“. Liberali ne vole reč „slom“, pa ih onda normalne stvari – iznenade, a logika im se učini nepodnošljivom. I sad kao da je Tramp kriv što je osećao (sledi drugi pasus) da će „ljudi iz provincije odlučiti da je sistem propao i okrenuti se potrazi za jakom ličnošću za koju će glasati, koja će ih uveravati da će, čim bude izabrana, učiniti da samozadovoljne birokrate, prevrtljivi advokati, preplaćeni mešetari na berzama i postmodernistički profesori prestanu da budu ti koji kreiraju njihovu sudbinu“. I treći pasus: „Sve što je urađeno za prava crnaca, manjina, homoseksualaca i ostalih… biće izbrisano“.

Jedan tvit je pokrenuo tvit-talasanja i Rortijeva studija Ostvarenje naše zemlje – levičari i Amerika XX veka se pretvorila u proročanstvo, a – knjige koje su godinama ležale u magacinima – Amazon je rasprodao do u smiraj dana.

prekarijat„Ljudi iz podzemlja“ u XIX veku, „ljudi iz provincije“ u XXI veku su – snage promene koje slede suštinu potrebe Čoveka. Oni su, kao što je konstatovao Mond diplomatik, politički predstavljeni kao „desnica“ čiji globalni uspon počinje 1980-tih i „danas postoji u skoro svim evropskim zemljama, od Britanije do Rusije, preko Skandinavije, Grčke ili Italije, uključujući i sam centralni deo ‘bogate Evrope’, tj. Švajcarsku, Belgiju, Austriju i Mađarsku. Ipak, bilo bi suviše simplifikovano tvrditi, kako se često može pročitati u analizama komentatora društvenih zbivanja, da se tu radi isključivo o nekakvoj nasilnoj i šovinističkoj reakciji dezorijentisanih masa, ili pak o goloj makijavelističkoj taktici vladajućih klasa“. Sve je to „potpuno nova etapa, etapa rekonfiguracije evropskog političkog pejzaža pre svega u odnosu na period od pada nominalnog socijalizma na Istoku“.

Ta nova etapa nosi nekoliko ključnih karakteristika ljudi iz provincije: „1. plaše se za sudbinu, slabljenje i propast svoje nacije/naroda/etniciteta; 2. javno etiketiraju sve unutrašnje i spoljašnje pretnje ovom procesu. Imigranti, nacionalne i verske manjine (muslimani), Romi, LGBT populacija itd. osumnjičeni su kao unutrašnji neprijatelj, dok je islam najopasnija spoljašnja pretnja; 3. izražavaju netrpeljivost prema etabliranim evropskim oligarhijama i institucijama; 4. tvrde da samo oni dolaze iz naroda, tj. iz „pravog“ i autentičnog naroda, i da samo oni reprezentuju njegove interese; 5. zahtevaju povratak na vrednosti evropske (hrišćanske i zapadne) civilizacije; 6. separatističke regionalne stranke koje žele raspad/radikalno preuređenje svoje države-nacije više su „evropski“ orijentisane negoli stranke ovoga tipa koje deluju na nacionalnim nivoima, a koje su najčešće otvoreno evrofobične; 7. insistiraju na izlasku iz zajedničke valute evro, jer je ona simbol gubljenja ekonomskog suvereniteta“ (Mond diplomatik, april 2017).

5.
Danas se homo sapiens sveo na mutiranog homo economicus–a, biće bez duše i kosmičke orijentacije, i čiji je vrhovni cilj potrošnja, vrhovni bog profit, kućno ognjište kompjuter a glavni hram šoping mol – „racionalni subjekt čije je prirodne želje i nagone uobličila njegova najviša motivacija: da teži sreći i izbegava bol“. Ali tako pojednostavljeno stanovište „uvek je zanemarivalo mnoge važne činioce, postojano prisutne u ljudskom životu: na primer, strah od gubitka časti, dostojanstva i statusa, nepoverljivost prema promeni, privlačnost stabilnog i poznatog. U njemu nije bilo mesta za složenije porive: taštinu, strah od pokazivanja ranjivosti, potrebu da se sačuva ugled. Opsednuti materijalnim napretkom, hiper-racionalisti su zanemarili iskušenja resentimana gubitnika i uživanje u statusu žrtve“ (Mishra, 2016). Takav svet, ako računa na Čoveka, ne može da opstane. Dilema je ili-ili: ili antiljudski svet ili Čovek.

Šta bi spadalo u najvažnija činjenje danas? Govorimo o Srbiji.

Devesternizacija javne sfere, pre svega. Ali to više nije najvažniji posao za intelektualca. Bez obzira što je naša javna sfera potpuno vesternizovana – ukopana za status quo, zavezana za ograde kolonijalne demokratije, bez ideje da postoje i drugačiji ekonomski i društveni sistemi, narkotizovana zapadnim gadžetima, nakačena na umornu zapadnu kulturnu produkciju – proces devesternizacije je u narodu i donjim slojevima ozbiljno uzeo maha.

Podsetiću ovde, tek za primer, na muzičko jezičko sočinenije reperske grupe Beogradskog sindikata u kome se hiruruški tačno precizira /„Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže, /ovaj život je borba, od rođenja do groba, zato ustani odmah“/. Naša inteligencija snom mrtvijem spava, ali čini se tu više nije ni potrebna kad je istina stala u pevane strofe i video-klipove. Tu nezaokruženih rečenica i prekomplikovanih misli nije ni potrebno. Čemu? /Sad slušamo baronije iz usta loših glumaca, /al’ nisu oni vlast, već pozorište lutaka. /Znam ja ko me laže i od koga sam ja zgažen, /banke, MMF, korporacije su važne. /A sistem i postoji da za njih pravi pare, /i biće pravde tek kad ovo carstvo padne!/

gideonrahmanDakle, motivacioni deo istine je oglašen. Trebaće neko vreme da se, što je Gramši govorio, to podruštvi. A, u međuvremenu, dok naša obolela inteligencija kunja u laži svoje „sjajne izolacije“, na samom Zapadu su stigli do kontrapojma – Easternisation. Uticaj Istoka na Zapadu već se može opipati. Gideon Rahman (Gideon Rachman), spoljnopolitički urednik Fajnenšel tajmsa, upravo je novoj knjizi dao takav naslov: Easternization: Asia‘s Rise and America‘s Decline From Obama to Trump and Beyond.

Za očekivati je da će se u tom toku stvari ovaj „javni čardak ni na nebu ni na zemlji“ pod nekim talasom promena zaljuljati i urušavati pred zabezeknutom srpskom elitom. Ali tada će se pojaviti užasavajuća praznina – kuda idemo?

6.
Prisustvujemo „kraju liberalne ideologije“ (Burnham, 2014), što valja posmatrati kao „ideologiju nametnutu Evropi i ostatku čovečanstva od strane anglosaksonskog sveta“ (Dugin, 2016: 53). Proces koji teče nosi duboke i korenite promene. Ne stvara se novi svetski poredak u liberalnom svetu, nego nastaje svet nove ideologije, koji mora prevazići poredak koji „samo potvrđuje individualni identitet suprostavljajući se bilo kakvoj vrsti kolektivnog ili organskog identiteta“. Taj poredak je oslobođen prvo religije, pa nacije, a na kraju i rodnog identiteta. U završnoj fazi „rodni identitet predstavlja osnovni politički problem, jer liberali insistiraju na izbornoj prirodi roda. Oni fanatično promovišu stav da je rod pojedinačni izbor. Prije toga, oni su podržavali koncept religije i nacionalnosti kao pitanja individualnog izbora“ (Dugin, 2016: 54).

Takav socijalni inženjering teško je dugoročno održiv. Ove godine je u Davosu na najvećem sajmu liberalnih dostignuća objavljeno da u „najpravednijem“ i „najprogresivnijem“ od svih svetova – 8 jedinki (i slovima osam) imaju 426 milijardi dolara, što je kao 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi na planeti. Ali ova polovina čovečanstva koja staje na drugi tas liberalne vage nisu invalidi nesposobni za rad, osobe zaostale u razvoju, rođaci smeđovratih tropastih lenjivaca. Ne, normalan svet. Malo pojednostavljenijeg obrazovanja nego u skupim privatnim koledžima, ali svakako vitalniji. A onda – liberalnim učinkom napravljeni toliko siromašnim. I to sve u „globalnom selu“, gde je navodno sve postalo tako blizu. Ni jedan faraon, cezar, kan, car, šah, sultan, kralj, nikavi „staljini“ i „hitleri“ nisu uspeli da stvore svet tolikih razlika. Nikad i nigde.

Vrhunac je apsolutna bezosećajnost takvog liberalnog sveta pred tom činjenicom. Ta vest obilazi Zemaljsku kuglu kao one začkoljice Verovali ili ne koje Zabavnik objavljuje na drugoj strani po uzoru na starog Riplija. Toliko strategija za borbu protiv siromaštva – apsolutnog, relativnog, novog – toliko konferencija po hotelima sa pet zvezdica, toliko beslovesnih istraživanja koja dokazuju ono što i slepci vide, toliko besprizornih obećanja nad slikama one dece kostura iskapalih očiju nad kojima ne lete lešinari, jer nema tu za njih dovoljno mesa, nego muve.

„Kapitalizam je doveo do velikih materijalnih napredaka. Ali, iako je ovaj način organizovanja naših poslova imao mnogo vremena da pokaže da je u stanju da zadovolji ljudske zahteve svih odreda, čini se da nije bliži tome da to i učini nego što je ikad i bio“, konstatuje engleski levičar Teri Iglton. „Koliko dugo smo spremni da čekamo da uradi to što se očekuje? Zašto nastavljamo da gledamo kroz prste mitu da će basnoslovno bogatstvo koje stvara ovaj način proizvodnje kad dođe vreme postati dostupno svima?“ (Iglton, 2016:19).

Pred tim pitanjima koja zvuče kao deo rasprave u ludnici čoveku sapetom dosad neviđenom propagandnom mašinerijom ne ostaje ništa osim – gneva. O „plodovima gneva“ u Americi 1930-tih godina ostao je nezaboravan zapis Džona Stajnbeka kao „glas protesta koji će se čuti sve dok ima onih koji sanjaju o slobodnom društvu dostojnom čoveka“.

dzonstajnbekPred njima je danas problem koji im je tako ušao pod kožu i u mozgove da izgleda potpuno virtuelan i tako se predstavlja – bestidni projekat Gugl-civlizacije, u kome važi samo jedna vrsta pameti, jedna vrsta sebičnosti i bezmoralnosti i neodgovornosti za svet kao celinu. Jer sad je osnova profitabilnog kapitalističkog privređivanja nadnacionalna. To je njena svemoć, ali i njen veliki rizik. Jer pobunjenici ne dolaze samo iz najnižih slojeva. Broj gubitnika se eksponencijalnom stopom rasta uvećava. Tako ugroženi izdavač nemačkog lista Handelsblat Gabro Štajnger rezignirano opisuje ulogu velike Nemačke i nemačkog kapitalističkog establišmenta: „Da, Google je u kraljevstvu digitalnog dosegao neofeudalnu moć monopoliste; ali ne, nisu mu neki anonimni ljudi pomogli da to izgradi protiv nas, već mi sami. Mi smo gluplji od miševa jer je u našim rukama slanina uz pomoć koje nas hvataju, a koju sami stavljamo u mišolovku“ (Keze, 2016: 325). Iako će slabijeg svaki kapitalista upućivati na budućnost i prezrivo govoriti o okretanju prošlosti, ranjeni Štajnger će se setiti Etjena de la Boesijea iz XVI veka: „Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog mnoštva naših gradova; ono što mu pretiče jesu sredstva koja mu vi pružate da bi vas uništio“. Lepo je uvek podsetiti Čoveka na „dobrovoljnost ropstva“.

7.
Odgovornost intelektualaca u Srbiji danas je pre svega u uspostavljanju atmosfere prezira prema „dobrovoljnom ropstvu“ njenih kompradorskih vlasti u procesu razmene „svega za ništa“ – čemu je osnov odricanje od Kosova i sprovođenje pogibeljnih ekonomskih programa koji su napravljeni u MMF. I pasivan odnos prema ta dva pitanja znači odsustvo zdravog razuma u intelektualnom naporu.

Sledeći novi koji podrazumeva kompleksniji napor je u prenošenju akcenata iz „velike diskusije“ u svetu – o idejama koje se razvijaju i koje će, posle nadmetanja u „globalnom selu“, postati osnova naše budućnosti. Na početku XXI veka, u prelomnom vremenu koje nosi matica „doba gneva“, osnovna dilema se svodi na dva pitanja: 1) da li će nova epoha biti „novi krug naučno-tehničke revolucije“ ili smo pred „novim moralno-religioznim rešenjima, koja se ne tiču toliko vanjskog predmetnog sveta, koliko našeg unutrašnjeg, vrednosnog“?; i 2) „ko treba da izvrši taj traženi zaokret: miljenici ili nesretnici 20. veka, pobednici ili pobeđeni“? (Panarin, 2016).

Aleksandar Panarin pripada pretežnoj grupi intelektualaca koja drži da novi vek neće biti američki. „Po svoj prilici, preokret (koji sledi) će biti izvršen u jednoj od ‘zaostalih’ zemalja – Rusiji, Indiji ili Kini – ili zajedničkim naporima tih kulturnih giganata“ (Panarin). Doskorašnje nade zapadne civilizacije su izgubile primat. (Japan, npr.) Svet ustrojen po meri Zapada i liberalne ideologije kopni i „mi prilazimo tačci odlučujućeg civilizacijskog preokreta čovečanstva“ (Panarin). Da će Zapad, koji je svet doveo do „doba gneva“ doneti rešenje, teško je zamislivo, jer je baš Zapad stvorio „deficit odgovornosti i opreznosti, karakterističan za zapadnu ‘faustovsku kulturu’“ koja je verovala u glavni tehnološki mit „o totalnoj zamenjivosti prirodnog i unikalnog veštačkim i umnoženim“ (Panarin).

To je posledica procesa, „jer ne postoji vanistorijska humanost. Humanizam hrišćanstva na Zapadu ukinula je reformacija, humanizam prosvećenosti – imperijalizam koji je obezvredio ljudski život, humanizam XX veka – veliki rat, a potom Vijetnam, Irak, Srbija“ (Kara-Murza, 2011).

Zbog dodirnih tačaka s našim aktuelnim stanjem plodotvorno je uzeti pristup Dostojevskog, koji je razmatrao evrostranputicu ruske elite na kraju XIX veka i način kako je „prost narod“, uprkos tome, generisao moć nacije. (To se na izvestan način u Rusiji ponovilo kad je Jeljcinova inferiornost prevladana putinizmom.)

Dakle: „Počeli ste od besciljnog skitanja po Evropi uz strasnu želju da se preporodite u Evropljane, pa makar samo po izgledu“, pisao je Dostojevski početkom 1877. „Čitav XVIII vek smo proveli samo u primanju tuđeg izgleda. Uterivali smo sebi evropski ukus, čak smo jeli svaku gadost, trudeći se da se ne mrštimo“. Ali to je moglo dati samo jedan tužni rezultat: „Svi su nas Evropljani gledali s podsmehom, a najbolje i nesporno pametne Ruse u Evropi gledaju s oholom blagonaklonošću“ (Dostojevski).

Kako počinje oporavak? Od koje odluke? „Prvo i pre svega da postanemo Rusi.“ Dakle, uspostavljanjem samosvesti o sopstvenom značaju, podizanje svog identiteta i utemeljenje sopstvenog bića. „A… postati Rus znači prestati prezirati svoj narod.“ Kad se narod sastane sa sobom, i put normalizacije s drugim narodima mu je otvoren. Jer, „čim Evropljanin vidi da smo počeli da cenimo svoj narod i našu nacionalnu pripadnost, odmah će početi i on nas same da ceni“ (Dostojevski). Snaga kolektiva dolazi iz samosvesti. Iz nje proizilaze svi uspesi, jer „samopreziranje, moralni pad, i posle njega cinizam – smetaju čak i ‘poslovima’“ (Dostojevski), bio je odgovor onima koju su govorili (i danas se ističu nepodnošljivom vikom) kako je ekonomija najvažnije delo a finansije vrhovni spiritus movens. Ali to su samo himere.

dostojevski„Čvrsto sam uveren da svaka ozbiljna kriza sa svoje socijalne i političke strane jeste samo površina, samo produkt nečega, a da koreni pak leže u tajanstvenoj duhovnoj dubini bića, pa je zbog toga i izlaz iz krize povezan s preporodom tih dubina“, pisaće Nikolaj Berđajev 1909. godine razmatrajući „duhovnu krizu inteligencije“. On će izričito utvrditi da je ono što vidi oko „političkih analitičara“ banalna površnost. „Politička projekcija je izvedena, površna i prolazna pojava, te bi bilo kratkovido i suviše se za nju fiksirati, kako je to sada sklona da čini tradicionalno-radikalna inteligencija. Ko ima duhovne oči vidi da se u dubini našeg života odvija podzemni rad čije posledice se još nisu ispoljile i čiji značaj će se tek videti. I u ruskoj ‘inteligenciji’ i u ruskom ‘narodu’ dešava se preokret volje i svesti koji vodi drugačijem osećanju života i drugačijem shvatanju sveta. Kod inteligencije se nevidljivo rađa nova duša“ (Berđajev, 2016:5).

Uspon nacije u politici, ekonomiji i kulturi je, u krajnjoj liniji, stanje racionalizovane samouverenosti, koje zakonito generiše funkcionalnu, a svoju elitu. Jer „nacije žive od velikog osećanja i od velike misli koja ih sve ujedinjuje i sve obasjava, od jedinstva s narodom, najzad, kad narod i nehotice smatra da su rukovodeći ljudi s njim, iz čega se rađa nacionalna snaga – eto šta je smisao postojanja nacije, a ne samo buržoaska špekulacija i briga o vrednosti rublje. Što je nacija duhovno bogatija, utoliko je i materijalno bogatija“ (Dostojevski, 1981: 215).

8.
Postoji dilema ko vodi preokret koji se događa: samosvest većine ili operacije odabranih. „’Treba li narod da sledi nas ili mi narod?’, pita Dostojevski, misleći pod ovim ‘mi’ na inteligenciju. I odgovara: ‘Mi se moramo pokloniti pred narodom i od njega imamo da očekujemo sve, ideje i uzore, mi se moramo pokloniti pred istinom naroda i moramo je priznati kao istinu… razumljivo i razumno, potpuno bez naše pomoći, narod ume da kaže svoju istinu i kako, kad je u pitanju ono najvažnije, nalazi pravi odgovor“ (Miler-Lauter, 1986: 29-30). Intelektualac je tu glasnogovornik i čuvar „začina istorije“, da u pravom trenutku doda neka svoja znanja i – skrati proces.

kinafuturistik03Ali ne kao posebna socijalna grupa sa pastirskim zaduženjima, jer se „pripadnost njoj ne može definisati posebnim društvenim pravcem i posebnim moralnim osećanjem. Nova inteligencija može se sastojati samo od odabranih ličnosti viših kvaliteta… Mogu postojati odabrane ličnosti, ali ne mogu postojati odabrane klase“ (Berđajev, 2016: 8). Aktuelnost ovih narodnjačkih predstava o ulozi intelektualca kao organskom delu naroda, a ne grupi koja prodaje svoja znanja da bi vladajuća klasa manipulisala masama – mogla bi se podvesti i pod demokratska dostignuća pod uslovom da se od demokratije očekuje da bude više od manipulacije i simulakruma. Ali, mora se imati na umu da će uticaj Istoka (Easternization) biti temeljniji od pukog krpljenja zapadne demokratije i kapitalizma. Istok brine „tajanstvena duhovna dubina bića“.
___________________
Citirana literatura:

Bell, Daniel (1988) The End of Ideology, Harvard University Press

Berđajev, Nikolaj (2016) Duhovna kriza inteligencije, Beograd: Logos

Bjorneboe, Jens (2015) Strah od Amerike u nama, Beograd: Anarhija/Blok 45 Porodična biblioteka,

Burnham, James (2014) Suicide of the West – an essay on the meaning and destiny of liberalism, New York: Encounter Books

Chomsky, Noam (1967) The Responsibillity of Intellectuals, The New York Review of Books, A Special Supplement, February 23, 1967

Dostojevski, Fjodor M. (1981) Piščev dnevnik II, Beograd: Rad

Dugin, Aleksandar (2016) Šta nije u redu s Evropom?, u Evroazijski pogled, Banja Luka: Balkanološki istraživački centar

Iglton, Teri (2016) Zašto je Marks bio u pravu, Beograd: Plato

Jacques, Martin (2016) The Death of Neoliberalism and the Crises in Western politics, The Guradian, August 21, 2016,
www.theguardian.com/commentisfree/2016/aug/21/death-of-neoliberalism-crisis-in-western-politics

Kara-Murza, Sergej (2011) Manipulacija svešću, Beograd: Vesna info d.o.o.

Keze, Kristof (2016) Silicijumska dolina – digitalna revolucija iz prve ruke, Beograd : Laguna

Miler-Lauter, Volfgang (1986) Dijalketika ideja Dostojevskog, Beograd: Vuk Karadžić

Mishra, Pankaj (2016) Doba gneva, pescanik.net/doba-gneva/

Panarin, Aleksandar (2016) Revanš istorije – ruska strateška alternativa u 21. veku, u Evroazijski pogled, Banja Luka: Balkanološki istraživački centar

Robin, Corey (2016) How Intellectuals Create a Public, The Chronicle Review, January 22, 2016, chronicle.com/article/How-Intellectuals-Create-a/234984

Rorti, Ričard (2007) Osvrt na američki vek, u Fragmenta philosophica, Loznica: Karpos

Fenomen Mari le Pen: Žena koja je ubrala ‘otrovno voće’, La Monde Diplomatique, srpsko izdanje, april 2017

Izvorno objavljeno u Letopisu Matice Srpske

 

FSK

Istorija
Pratite nas na YouTube-u