DMITRIJ DROBNjICKI: LIBERALNI POREDAK SE IPAK ODRŽAO NA NOGAMA

Iako joj neće biti lako, Merkelova ne bi trebalo da se žali. Ispostavilo se...

Iako joj neće biti lako, Merkelova ne bi trebalo da se žali. Ispostavilo se da je ona najuspešniji političar stare globalne elite

Izbori koji su protekle nedelje održani u Nemačkoj zaokružuju veliki izborni ciklus na Zapadu koji je započet u leto 2016. godine britanskim referendumom o članstvu u EU.

Otad su antiglobalističke stranke i njihove vođe (koje su u medijima glavnog toka nazivani „populistima“) držali u tenziji evroatlantski establišment.

Pošto su podanici Njenog Veličanstva glasali za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz sastava Evropske unije, a na predsedničkim izborima u SAD pobedio Donald Tramp, globalna elita je neko vreme bila zbunjena.

U vazduhu se osećala i panika. Neki zapadni eksperti su otvoreno pozivali na ograničavanje demokratije – u suprotnom, nagoveštavali su oni, Zapad će prestati da postoji kao jedna celina na radost „antiliberalnih režima“.

I evo – izbori u Nemačkoj. Koalicija CDU/CSU osvojila je najniži procenat glasova od 2005. godine, ali je ipak izbila na prvo mesto. Desničarska stranka „Alternativa za Nemačku“ (AfD) našla se na trećem mestu i po prvi put dobila poslanike u Bundestagu.

Socijal-demokrate koji su ranije ulazili u vladajuću koaliciju, ovog puta su odustali od učešća u formiranju vlade i rešili da igraju ulogu opozicione stranke. „Velika koalicija“ se raspala, i sada je CDU/CSU prinuđena da se dogovara sa „zelenim“ i Slobodnim demokratama (liberalima). Sve u svemu, Angela Merkel je sačuvala svoje pozicije. Ona će po četvrti put za redom da stane na čelo nemačke federalne vlade.

Globalna elita može da odahne. Takozvani populistički talas nije bio dovoljno jak da spere stari svetski poredak. Palo je nekoliko vlada, neke od tradicionalnih partija izgubile su poverenje birača, nema pređašnjeg uzajamnog razumevanja između Vašingtona i evropskih prestonica, ali do rušenja zapadnog establišmenta nije došlo.

Liberal-globalizam se zaljuljao, ali se održao na nogama. Samo, svet se ipak promenio. Elite će morati da koriguju kurs i da uzimaju u obzir stanovišta koja su dosad smatrala marginalnim i nečim što ne zaslužuje pažnju.

Glavni rezultat protekle velike godine jeste legalizacija antiglobalističkog kursa u političkom smislu. Teza o „bezalternativnosti globalizacije“ – u svakom slučaju globalizacije u njenom današnjem obliku – više nije očigledna. Pojam „nacionalna država“ ponovo se vratio u rečnik. Tome je umnogome doprineo 45. predsednik SAD-a.

Reakcija na skorašnji govor Donalda Trampa u Generalnoj skupštini UN bila je jednostrana. Lideru prekookeanske superdržave u glavnom su „zamerali“ njegove žestoke ispade u pravcu Severne Koreje, Irana i Venecuele.

Ali, u suštini, njegov govor je bio himna nacionalnoj državi, suverenitetu i patriotizmu. Prema mišljenju Trampa, samo jake države koje poštuju svoje patriote i čuvaju svoje istorijske tradicije, mogu da osiguraju mir i stabilnost na zemaljskoj kugli.

Predsednik SAD između ostalog je rekao: „Mi ne očekujemo da će druge zemlje prihvatiti našu kulturu, tradicije i sistem državnog upravljanja… U svetu jakih suverenih nacija najrazličitije zemlje sa svojim vrednostima, kulturama i težnjama ne samo da će mirno koegzistirati, već će i da zasnivaju sinergiju na uzajamnom poštovanju“.

Poznati američki politikolog, član administracije Ronalda Regana – Patrik Bjukenen nazvao je Trampov govor manifestom „američkog degolizma“ imajući na umu borbu francuskog vođe Šarla de Gola protiv ideja desuverenizacije evropskih država 1960-ih godina.

Evo šta još piše Bjukenen: „On (Tramp) odbacuje novi svetski poredak Buša-seniora, demokratizatorske ratove neokona u doba Buša-juniora i globo-budalaštine Obame“. Upravo zbog toga, a ne zbog pretnji Kim Džong Unu, liberalna zapadna štampa nazvala je govor predsednika SAD „opasnim“.

Razume se da samo rečima ne može da se promeni svet. Donaldu Trampu ne polazi uvek za rukom da vodi sopstvenu spoljnu politiku. On se danas našao u složenoj situaciji. U njegovoj blizini se danas nalazi isuviše mnogo ljudi koji se na sve načine suprotstavljaju sprovođenju u delo principa o kojima je on govorio u UN.

Dok su oni koji su dosledno branili Trampove ideje – ostali na marginama. Takvi istaknuti „populisti“ kao što su Majkl Flin, Stiven Benon i Sebastijan Gorka bili su prinuđeni da napuste Belu Kuću. Tramp se zaglibio u „vašingtonskoj močvari“ za koju je obećao da će je „isušiti“. Zbog toga je Veliki Tramp s vremena na vreme primoran da istupa protiv njegovih pređašnjih saradnika koji su mu pomogli da postane predsednik.

Evo jednog karakterističnog primera.

Na specijalnim izborima u Senat od države Alabama (mesto se oslobodilo zbog prelaska Džefa Sešnsa u administraciju, na mesto ministra pravde) na preliminarnim stranačkim izborima u borbu su se upustili Luter Strendž i bivši glavni sudija te države Roj Mur.

Strendža aktivno podržava lider republikanske većine u Senatu – Mič Makonel. Kampanju Mura vode Stiv Benon i Sebastian Gorka. Pribojavajući se sukoba sa Makonelom uoči glasanja za predlog nacrta zakona o zdravstvu, Tramp je podržao Strendža, odnosno nastupio je na strani establišmenta protiv kandidata koji podržava politiku Trampa.

Izgubivši protiv Donalda 2016. godine, establišment je uspešno pregrupisao svoje snage i pronašao način ne samo da unese razdor u redove „populista“, već i da nameće svoju volju predsedniku, ako ne uvek, onda bar u vezi nekih pitanja.

Evropske elite su se takođe oporavile od šoka.

Bez obzira na očigledan uspeh na izborima, „Alternativu za Nemačku“ takođe nisu zaobišle unutrašnja trenja, zbog kojih je predstavnik te stranke Frauke Petri bila prinuđena da odustane od predizborne trke.

Zanimljivi se procesi dešavaju i u levičarskim, dosta oslabljenim, redovima zapadne politike. Francuski socijalisti, holandski laburisti, nemački socijal-demokrate doživeli su poraz i prinuđeni su da se zadovolje ulogom opozicije, pritom, malobrojne.

Laburistička partija Velike Britanije – koja je na vanrednim izborima malo istisnula konzervativce – jedini je izuzetak. Ovaj uspeh, međutim, pre je posledica nezadovoljstva Britanaca politikom Tereze Mej, nego popularnosti laburista.

Pored toga u levičarsko-liberalnoj političkoj sredini tempo sve više određuju predstavnici ekstremnih tokova, a ponekad i nepomirljive stranke ultra smera. U svakom slučaju, sistemske levičarske stranke su izgubile kontrolu nad ulicom.

Mada uspesi „novih levičara“ – njih sada zovu alt-levičarima – ne ostavljaju naročiti utisak, u uličnim aktivnostima niko im nije ravan. Uoči senatorskih izbora u Francuskoj socijalista Žan-Lik Melanšon okupio je na trgu Republike nekoliko hiljada ljudi protiv reforme radnog zakonodavstva koju predlaže Emanuel Makron. Takvom odzivu ljudi pozavidela bi svaka stranka u Francuskoj.

Naročito se dobro vidi podizanje krajnje levice u SAD-u. Za omladinske organizacije, koje uključuju i anarhiste, socijaliste i antifašiste, čak i tako iskusni socijalista kao Berni Sanders nije dovoljno levičarski. Svi pokušaji vođa Demokratske stranke ne samo da stanu na čelo uličnih protesta, već makar da stupe u kontakt sa mladima koji su okupirali ulicu, doživeli su neuspeh.

Pre nekoliko godina pokret Black Lives Matter išao je na kontakt sa sistemskim liberalima. Predsednik Obama primio je njegove predstavnike u Beloj Kući, na mitinzima tamnoputih aktivista često su govorili kongresmeni-demokrate.

Danas je tako nešto teško i zamisliti. Ulični levičari ne priznaju autoritete i sve češće organizuju pogrome i nemire. Neke od vođa Demokratske stranke bili su prinuđeni da istupe da osudom demonstranata.

Predstavnici centra poput Angele Merkel, Emanuela Makrona i šefova Demokratske stranke SAD moraju ne samo da se distanciraju od alt-levičara, već i da troše sve više resursa i vremena da se suprotstave njihovim pokušajima da se uvuku u partijske strukture i da preuzmu nad njima kontrolu.

Međutim, u redovima kreativne inteligencije i u kampusima stranke ultra smera dobijaju punu podršku. Mnogi mediji takođe podržavaju „levičarski talas“. Demarginalizacija ultra-levičara je posledica turbulentnih političkih događaja 2016-2017. godine.

I, mada je frau kancelarka žalila zbog nedovoljno ubedljivog nastupa bloka CDU/CSU na izborima, kao i na prodor AfD među biračima, ona ne bi trebalo da se žali. Ispostavilo se da je ona najuspešniji političar stare globalne elite.

No, njen četvrti mandat neće biti jednostavan. Sve probleme i protivrečnosti koji su doveli do „populističke revolucije“ na Zapadu nisu nestali. Establišment je uspeo da se odbrani i da izbegne potpuno uništenje.

Međutim, ako reči Merkelove o pažnji prema željama birača „Alternative“ ostanu prazan zvuk, ako globalna elita ne izvuče odgovarajuće zaključke iz političke sezone 2016-2017. koja ju je poprilično uplašila, drugi „populistički talas“ će stići brže nego što se misli.

Izvor Fakti, 28. septembar 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u