GEOPOLITIČKI BEOGRAD

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Na koja važna pitanja nam odgovaraju izbori u Nemačkoj a na koja...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Na koja važna pitanja nam odgovaraju izbori u Nemačkoj a na koja će nam tek odgovoriti Đilasov izlazak na izbore u Beogradu

1.
Umesto da prepoznaju koliko su izbori u Nemačkoj bili važni, srpski mediji još jednom su nepogrešivo izabrali trivijalnosti. Eno ih kako, prepisujući zapadne uzore, celu nedelju prebrojavaju „neonaciste“ u Bundestagu. Radi se, međutim, o tome da, iako su Bregzit i pobeda Trampa globalno bili važniji, za Srbiju su nemački izbori presudniji događaj. Pod uslovom da se dogovorimo da ključna vest dakle nije ulazak Alternative za Nemačku, AfD, u parlament, već da Angela Merkel posle izbora, po svoj prilici, neće nositi žezlo „lidera slobodnog sveta“ – kosku koju su joj posle Trampove pobede u SAD velikodušno dodelili globalistički centri moći.

2.
Vest je utoliko jača što se od novembra prošle godine sve spremalo za Angelino septembarsko krunisanje. Najpre je u Austriji i Holandiji zaustavljen nalet „populista“. Potom su Francuska i Makron dali vetar u jedra globalistima, pokazujući da stari narativi, makar samo na izborima, mogu još uvek da budu živi ako se dobro prepakuju. Istovremeno, među nemačkim socijaldemokratama, SPD, zagovornici ostpolitik Štajnmajer i Gabrijel tiho su uklonjeni da bi se dao prostor neharizmatičnom globalističkom verniku Martinu Šulcu, čiji zadatak je bio da s leva podupre Merkelin kurs. Istovremeno, otvoren je sukob u vrhu AfD, koja je trebalo da bude ometena u sigurnom koraku svog laganog rasta, koji traje od 2013. Na čelu stranke se, umesto talentovane Frauke Petri, našla tvrđa i ranjivija linija (Gauland-Vajdelova), ali ni to nije vredelo. Po svojoj najdubljoj prirodi protesni, šest miliona nemačkih glasova koji su pripali AfD nije moglo da razlikuje tvrdu od meke linije.

ajvazovski02Među dobronamernijima u anglo-američkom političkom svetu prevladava mišljenje da je Merkelova suviše oslabljena da bi mogla da vodi odlučnu lidersku politiku. To slabljenje moglo bi se odnositi i na provođenje politike proširenja EU. Za Srbiju to bi bila veoma loša vest kad ne bi bilo i mnogo gorih. Naime, dobar deo američkih i britanskih političkih centara razočaran je verujući da je Angela izneverila jedno od glavnih posleratnih pravila – da sa svojim demohrišćanima trajno drži zatvoren prostor desno od CDU, kontrolišući tako rizik konsolidacije suverenističke desnice u Nemačkoj. Umesto, dakle, da Merkelova kontroliše političko polje na desnici i ne dozvoli pojave poput AfD, ona je u potrazi za glasovima i svojim četvrtim mandatom otklizala previše prema centru i napravila dvostruku štetu. Prvo, AfD je uspela silovito da prođe kroz nebranjeni prostor, dok je, drugo, verni Šulc potopljen i u državi i u SPD, gde preti povratak zagovornika proruske ostpolitik. Merkelin faul nije mali, Brant i Šreder morali su da odu i za mnogo manje.

3.
Ne radi se samo o tome da će Merkelova biti slabija nego što je bila nego i o tome da će eksploziju AfD zaustaviti samo nastavljajući da preuzima delove njihovog programa. I s tim i bez toga, odnosi između Nemačke, sa jedne, i SAD i Velike Britanije, sa druge strane, kvariće se brže nego što možemo da zamislimo. Razočarenje u Merkelovu zato će biti osnov globalne antinemačke kampanje, koja će, preko SAD i Velike Britanije, najpre zapljusnuti Evropu. Ulazak AfD u parlament samo će dati novi polet tezama da se Nemačka renacifikuje, i za to neće biti optužen Gauland, već sama Merkelova. Kad god bi se našla pred takvom kampanjom do sada – kao 2008/9. kad je bilo iskorišćeno njeno bezdušno ponašanje u grčkoj krizi – Merkelova je nastojala da to po svaku cenu zaustavi, plaćajući svaku cenu koju je morala.

Uostalom, već neko vreme se u radikalno atlantističkoj Poljskoj o Nemačkoj ponovo govori kao o rajhu. Anglo-američka kampanja će tući najosetljivija mesta: najpre zemlje Istočne Evrope i Balkana, gde je još živo sećanje na nacističke zločine, a potom i one – od Hrvatske do Pribaltika, u kojima su u svom antiruskom nastupu SAD efikasno restaurirale nacizam. Kao jedina zemlja „Zapadnog Balkana“ sa pronemačkim profilom vlasti, Srbija će za to vreme mnogo više moći da računa na britansko-američke udare nego na nemačku zaštitu. (Važno je znati da je od 2016. godine Srbija pod sve većim pritiskom SAD, usled koga se može govoriti i o proameričkom karakteru vlasti, koji je u većem delu iznuđen.) Sa druge strane, teško je zamisliti narod kod koga bi se brže i jače mogla zalepiti priča o nemačkim nacistima od srpskog. Rečju, nemački izbori nas približavaju 27. martu, jednom od slavnih istorijskih datuma za koje bi bolje bilo da su Srbiju zaobišli.

4.
E sad, cela srpska opozicija beznadežno je proamerička/probritanska. I ono što nije bilo takvo postalo je u izbornoj noći 24. aprila prošle godine. Uostalom, dovoljno je videti koordinaciju u zahtevima za smenu „proruskog“ Aleksandra Vulina na potezu od Zorane Mihajlović do Dveri, pa videti širok raspon tog uticaja. Oslanjanje na taj uticaj tradicionalno podrazumeva sklonost ka revolucijama i prevratima, dok opozicioni nastup protiv Vučića ostavlja utisak da taj važan postulat neće biti izneveren ni ovaj put.

Dok je do sada opozicija bila korišćena za suprotstavljanje prevelikoj Vučićevoj vlasti za američko poimanje stvari, njemu je polazilo za rukom da ne bude direktno rušen budući da je mogao da proizvede utisak kako je upravo on taj ko može najefikasnije da realizuje interese stranaca. Ukoliko, međutim, dođe do kvalitativnog zaokreta u opozicionom nastupu, biće to znak da se ovaj period završio i da nastupa nova realnost. A nova realnost, ako nastupi, zahtevaće izlazak iz stare političke kutije i sagledavanje stvari makar u dinamici globalnih promena.

ajvazovski03Da li je zaista tako, videće se po dve stvari: prvo, ako na predstojeće izbore u Beogradu izađe Dragan Đilas i, drugo, ako iza njega stane najveći deo opozicije. Šta će to da znači. Prvo, Đilas je politički igrač više klase i od Jeremića, i od Šutanovca, o Jankoviću da ne govorim. On nikad ne bi stao na čelo takve kolone da ne postoji neka treća nevidljiva strana koja bi mu garantovala određene stvari. To mogu da budu samo stranci. Drugo, liberalna opozicija – taj potez od Čede Jovanovića do DSS – mogao bi da se ujedini samo po jasnom nalogu spolju, nikad iz sebe samih. Rečju, ako na izbore izađe Đilas a opozicija se ozbiljno ukrupni, to će značiti da na nekim važnim mestima u inostranstvu veruju kako je Vučićevo vreme isteklo. Uostalom, poslušajmo Čedu, koji je ponovo postao ono što najviše voli da bude u politici – prenosilac poruka političkoj sceni iz američke ambasade: „Vučić neće još dugo“.

5.
Koji je to kvalitet prema kome se razlikuje Vučićeva pozicija od pre, recimo, šest meseci, kad Amerikanci nisu razmišljali o njegovom rušenju. Prvo, proces je tekao nesmetano: iz prve političke lige bili su eliminisani, redom, Gašić, Selaković, Toma Nikolić, nijedan iz proameričke garniture. Popela se Ana Brnabić, Zorana Mihajlović toliko se etablirala da je već lakše zamisliti Srbiju bez vlade nego vladu bez Zorane. Dalje: Vučić se povukao iz vlade, najavio dijalog o Kosmetu, i sve su to bile stvari koje, i kad su ostavljale prostor za vrdanje, bile mile američkom uvu i, što je mnogo važnije, saglasne američkoj agendi.

Od Vučića se, naravno, očekuje potpuna predaja Kosmeta, Srpske i potpuno zatvaranje vrata Rusiji. Stalni američki pritisci na njega i njegove ljude isključuju da jasan dogovor sa Vučićem postoji iako deo nacionalne opozicije tvrdi suprotno. To što dogovora nema američke apetite ne čini manjim, ali njihovo strpljenje je na izmaku. U takvoj situaciji velikog očekivanja Vučić, verovatno bez dogovora, povlači jak potez: najavljuje izbore u Beogradu (a možda i na Republici). Šta to znači? Dok traje kampanja, nikakvih razgovora o predaji Kosmeta neće biti bar nekih šest meseci. Sa druge strane, niko ne zna na šta će ličiti svet za šest meseci. Danas niko na svetu nikog i ništa ne može da čeka šest meseci.

Eto odakle Đilas na izborima, eto šta ujedinjuje atlantističku opoziciju. Eto zašto bi izbori za upravljanje nad Beogradom mogli imati geopolitički karakter, koji će se pre svega ogledati u sudaru proameričke opozicije i (većinski) pronemačke vlasti – u sukobu dakle atlantista i Nemačke.

6.
Uostalom, šta sve može da se sa svetom dogodi za šest mesec? Hoće li se za to vreme Amerika i Evropa još jednom podeliti oko Katalonije i Kurdistana? Hoće li dramatizacija krize sa SAD i Britanijom Merkelovu gurnuti prema Kini i Rusiji? Da li katalonska i kurdistanska kriza situaciju u EU čine bližom tome da neka od pet zemalja EU koje nisu priznale Kosovo prizna Prištinu kao nezavisnu državu ili da neka od zemalja sa potencijalnim problemom Katalonije/Kosova povuče već dato priznanje? Hoće li nam biti lakše da predamo ili da branimo Kosmet gledajući kako svoje teritorije grčevito brane Španija, Sirija, Iran, Turska…

ajvazovski04Osim toga, svi na svetu – i Srbi i Nemci – jasno vide da američke službe na sto stavljaju Kurdistan pošto su toliko oslabile da u Siriji poslednje dve godine nisu uspele da predvide ništa i ništa da preduprede. Sve ih je iznenađivalo. Sva ta pitanja zapravo staju u jedno: koliko smo daleko od dana kad će i manje lako i oportuno biti bespogovorno izvršavanje američkih zahteva nego njihovo ignorisanje ili otpor. Jer njihove moći manje je u njihovim mišićima nego u našim strahovima i političkim navikama.

Politika
Pratite nas na YouTube-u