NOVA VELIKA ŠANSA ZA NEMAČKU I RUSIJU

FINIAN KANINGEM Četvrti mandat Angele Merkel je dobar trenutak da Berlin radikalno preispita transatlantsku...

FINIAN KANINGEM

Četvrti mandat Angele Merkel je dobar trenutak da Berlin radikalno preispita transatlantsku zavisnost od Vašingtona

Nema zemalja na evroazijskom kontinentu koje su više propatile zbog ratova od Nemačke i Rusije. Ali možda bi iz ovog obostrano bolnog iskustva užasa i gubitaka dve sile mogle zajednički da formiraju novi geopolitički pravac. Novi pravac koji bi tinjajuće konflikte i zveckanje oružjem pretvorio u plug za stvaranje globalnog mira i prosperiteta.

Agresija nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dovela je do najmanje 27 miliona mrtvih tokom rata, koji je trajao od 1941-1945. Nemačka je takođe bila u ruševinama, a njenih šest miliona vojnika koji su poginuli boreći se protiv oporavljenog Sovjetskog Saveza činilo je, zajedno sa sovjetskim žrtvama, 90 odsto svih ratnih gubitaka. Obe zemlje su osetile smrt, bolest, siromaštvo i masovno izgladnjivanje. Više nego bilo koja druga država, Rusija i Nemačka u potpunosti znaju užase i patnje rata. Stoga je dužnost i jedne i druge da učine sve kako se takvo nasilje nikad ne bi ponovilo.

Ove nedelje nemački ambasador u Rusiji Rudiger fon Frič obnovio je odnos prijateljstva između dve zemlje. Na sastanaku sa Konstantinom Kosačevim, šefom Odbora za spoljne odnose Gornjeg doma Ruskog parlamenta, nemački izaslanik je rekao: „Nema alternative dobrim odnosima između Rusije i Nemačke.“ Dodao je da Nemačka i Rusija „dele odgovornost za sudbinu evroazijskog kontinenta“. Nije mogao reći veću istinu.

Međutim, na Nemačkoj je poseban teret pronalaženja nezavisne spoljne politike i izgradnje strateškog partnerstva sa Rusijom. Ne samo zbog same Nemačke već i zbog Evropske unije i šireg evroazijskog kontinenta. Konkretno, Nemačka je predugo dozvoljavala da njen prirodni odnos sa Rusijom bude pod uticajem transatlantske dominacije Vašingtona.

Kada je NATO savez – na čelu sa SAD – formiran 1949. godine, njegov prvi generalni sekretar Britanac Lord Izmej otvoreno je opisao da je svrha organizacije „da drži Sovjetski Savez napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“. Ova strategija „zavadi pa vladaj“ je dobro služila anglo-američkoj agendi, dajući Vašingtonu preterano prisustvo i ulogu u određivanju aktivnosti koje se tiču Evope, posebno njenog odnosa sa Moskvom.

CENA ROBOVANjA VAŠINGTONU
Ali Evropa je platila visoku cenu za svoje transatlantsko robovanje Vašingtonu. Kako su pokazali nedavni nemački izbori, zemlja je postala oštro podeljena oko pitanja masovnog priliva izbeglica sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike. Hrišćanske demokrate kancelarke Angele Merkel osvojili su novi mandat, ali uz velike izborne gubitke u korist nove antiimigrantske partije – Alternative za Nemačku. Merkelova sada ima zadatak da formira koalicionu vladu.

Široko rasprostranjena nepopularnost masovne imigracije takođe je oslabila koheziju Evropske unije. Reakcije protiv EU od strane populističkih partija beleže se u Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj i Češkoj Republici.

Političke teškoće koje se osećaju u Nemačkoj i širom Evrope su verovatno direktna posledica činjenice da je EU bila posmatrač tokom decenija američkih protivpravnih ratova na Bliskom istoku. Evropske sile su optužene za saučesništvo u ovim američkim ratovima, koji su destabilizovali cele države i aktivirali fenomen masovne migracije ka Evropi. Da su evropske sile pokazale više nezavisnosti i pokušale da izbegnu američke ratove u Iraku, Avganistanu, Siriji, Libiji, Somaliji i na drugim mestima, razumno je pretpostaviti da se ne bi pojavila antiimigrantska politika koja uništava socijalno tkivo Nemačke i Evrope. Drugim rečima, upravo evropsko služenje politici Vašingtona stvorilo je najveći deo aktuelnog meteža sa kojim se Unija suočava.

trampmerkelnatoIsto se može reći i za američku agitaciju u korist NATO ekspanzije i gomilanja vojnih snaga oko Rusije. Posledične tenzije između Rusije i Evrope prevazišle su proporcije koje bi mogle imati u objektivnim uslovima. Rusija je više puta navodila kako nema nameru da ugrožava granice bilo koje evropske države, ali takvu mogućnost konstantno podgrevaju u transatlantskom bloku na čelu sa SAD.

Najsvežiji primer ovoga je histerija zapadnih medija zbog ruskih defanzivnih vojnih vežbi „Zapad 2017“, koje su krajem prošlog meseca održane u Belorusiji. NATO zvaničnici i proatlantistički političari poput Britanca Majl Felona upozoravali su na neminovnu rusku invaziju na Baltik. Ispostavilo se da su vežbe Zapad prošle bez bilo kakvog sličnog incidenta i da su imale defanzivan karakter, baš kao što je Rusija neprekidno ponavljala. Ali ovde vidite kako rusofobija, koju predvode SAD, neodgovorno podstiče evropska zvona za uzbunu i tenzije sa Moskvom.

Kad bi samo nemački lideri mogli u potpunosti da se prešaltuju na vođenje nezavisne spoljne politike i odbace beskorisni i neobavezni antagonizam sa Rusijom.

POSEBNA ODGOVORNOST MERKELOVE I PUTINA
Bivši nemački podministar odbrane Vili Vimer vidi dalje od aktuelnih besmislica. Zašto onda ne bi mogli i drugi? U intervjuu za medije od pre tri godine Vimer je odbacio Vašingtonov narativ da Rusija podstiče ukrajinsku krizu. Ima dovoljno uravnotežen pristup da primeti kako su SAD i Evropska unija bili ti koji su destabilizovali zemlju ilegalnim pučom protiv izabrane kijevske vlasti u februaru 2014.

Američke i evropske ekonomske sankcije koje su uvođene Rusiji tokom prethodne tri godine (zbog njene navodne umešanosti u ukrajinsku krizu) su besmislene, naglašava Vimer. One su se vratile Evropi i nanele štetu njenoj ekonomiji u mnogo većoj meri nego američkoj, zbog obimnih bilateralnih veza između Evrope i Rusije.

Sada se Trampova administracija kreće ka uvođenju novih sankcija koje bi nanele štetu ogromnim isporukama energenata iz Rusije u Evropu. Jasan skriveni motiv za Amerikance je da oni zamene Rusiju na poziciji energetskog izvoznika u Evropu – po mnogo višoj ceni za evropske građane i vlade.

Nemačka je burno reagovala na poslednje američke sankcije, navodeći da se radi o nepotrebnom mešanju Vašingtona u evropske poslove. Bilo je vreme da Berlin shvati realnost. Ovo pitanje reflektuje širi geopolitički okvir o tome kako se Vašington meša u evropsko-ruske odnose zbog svojih sebičnih interesa. Američka jednostranost se ogleda u guranju sveta ka novim konfliktima, bez obzira da li se radi o Severnoj Koreji, Iranu, Kini ili konfliktu između Evrope i Rusije.

Kao najjača sila Evropske unije, Nemačka ima posebnu odgovornost da promoviše diplomatiju i miroljubiva rešenja. Berlin mora formirati partnerski odnos sa Moskvom kako bi stvorio vitalnu protivtežu bezobzirnom američkom unilateralizmu.

Zajedničko rusko-nemačko iskustvo rata i stradanja je moćan podsticaj za dve zemlje da Evropu i svet povedu u potragu za mirom. (Američko relativno malo iskustvo po pitanju ratnih patnji verovatno je razlog zbog kojeg lideri SAD često entuzijastično pokreću ratove.)

moskva194501Da bi se ovo dogodilo, Nemačka mora pronaći nezavisnost i političku hrabrost da odbije prekomerni uticaj Vašingtona. Poznato je da kancelarka Merkel ima malo obzira prema Trampu i njegovoj nepredvidivoj politici. Njen četvrti mandat je dobar trenutak da Berlin radikalno preispita transatlantsku zavisnost od Vašingtona. Kao što je rekao nemački izaslanik: „Nema alternative dobrim odnosima između Rusije i Nemačke“. I, zaista, od toga možda zavisi budućnost mira u Evroaziji i svetu.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Sputnik International

Svet
Pratite nas na YouTube-u