Reporteri „Novosti“ na snimanju filma Predraga Antonijevića o Velikom ratu „Zaspanka za vojnike“, prema motivima „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića
Sve je spaljeno, pocrnelo, vitka stabla su kao ugarci, kao aveti, izgorele grane polegle po ugljenisanoj zemlji. Još se dimi. Gruvalo je nemilosrdno. Od prirode je ostala samo paljevina, zgarišta umesto trave. I nebo je posivelo, pomračilo se usred dana. Na ogolelo spaljeno brdo, vukući otežale noge i oslabljena tela, pocrnelih lica i posivele kose i brada izraslih u višednevnom obruču i otporu Švabama koje su nadirale, u razdrljenim uniformama, skoro na izmaku snaga, penje se petnaestak ljudi tupih pogleda. Na korak ispred njih izdvojio se jedan vojnik. Do podnožja tog nevelikog brda, s druge strane, dojahala su dvojica vojnika. Gledaju se, odmeravaju jedni druge. Stariji, i po godinama i po činu, poručnik Aleksandar (igra ga Vuk Jovanović) zapoveda:
— U ime komandanta puka naređujem da se smesta vratite na položaj dok ne stigne novo naređenje.
— Rezumete li naređenje? Vratite se na položaj – nadovezuje se narednik Stevan Jakovljević (Marko Vasiljević).
Sa odlučnošću, iako iscrpljen i izgladneo kao i njegovi vojnici, odgovara Stanislav Petrović (Marko Pavlović).
— Razumem, gospodine, ali jedinice više nema, ja sam najstariji živi oficir, i ako sa ovo malo ljudi mogu da štitim ceo front, onda idem.
Reditelj Predrag Antonijević napušta rediteljsko mesto ispred kontrolnih ekrana, prelazi osunčani, raskošnim jesenjim bojama ukrašeni proplanak, penje se uz strmo spaljeno brdo na kom stoji vojnik Stanislav, i posle saveta koji mu je dao, scena sa ponavlja.. I još jednom… I ponovo…
Reditelju je važan svaki gest, svaka poruka sa vojnikovog lica koje je u krupnom planu. Objašnjava mu šta hoće da se vidi na njegovom licu:
— Kada dišeš, usne ti se pomeraju i odaju utisak osmeha. Važno je da opustiš lice dok izgovaraš tekst, a da očima govoriš. Izraz na licu treba da ti pokazuje jednu dozu prkosa. Samo ga gledaj užareno…
— Ajmo još jedan izlazak – poručuje Antonijević.
Scena se nastavlja…
Aleksandar i Stevan, koji su dobili zadatak da ih vrate na položaje koje su napustili, insistiraju:
— Vratite se, tako ćete skinuti i odgovornost za povlačenje – oštar je narednik Stevan.
— Izginućemo i pre nego stignemo da budemo odgovorni – ne odstupa Stanislav. Pogleda oko sebe, sa obe strane, na svoje ljude i naloži im da se vrate. Vojnici se bez pogovora okreću.
Aleksandar i Stevan se zagledaju, a Stevan ga, vadeći beležnicu, pita za ime.
— Šta će vam moje ime? Ja ću, gospodine, pre poginuti nego da se o meni priča kao o beguncu. Četiri dana nas bombarduju, sada su to grobnice pune leševa. Dali smo više nego što ljudska snaga može da izdrži. Niko se nije setio da nas odmeni. Traže još… dobro, zabeležite, ja se zovem Stanislav Petrović.
Poručnik i narednik razmenjuju poglede i posle teških sekundi, kao da su se dogovorili, Stevan zatvara notes i kaže:
— Brate, mi se danas nismo videli, Nadam se, i daće bog, da se vidimo pod drugim okolnostima. Zdravo!
Otpozdravili su i vojnici i svako je nastavio svojim putem,
— Odlično je bilo sada! – zadovoljan je reditelj.
Bilo je to tako negde u Mačvi 1914, a o tim ratnim godinama, herojstvu i žrtvi pripovedao je tada profesor biologije, vojnik u Velikom ratu, i kasnije i pisac Stevan Jakovljević. On je autentične događaje iz ratnog vihora i sećanja na svoje saborce zabeležio u svom najznačajnijem delu, „Srpska trilogija“. Reditelj Predrag Antonijević, povodom veka od okončanja Velikog rata, kao svojevrsni memorijal toj tragičnoj i slavnoj epopeji ekranizuje Jakovljevićevu „Trilogiju“ kao „Zaspanku za vojnike“, a scenario prema motivima ovog romana potpisuje sa Natašom Drakulić.
Mačvu od pre jednog veka u ovim danima „glume“ Vršac, Deliblatska peščara, Bela Crkva i okolna sela, a u jednom od njih, Kajtasovu, upravo se odigrala ova scena.
Čudesan ambijent, scenografija kakva se samo poželeti može, a sve je kreirala vrelina još prošlog leta, kada je sve gorelo i sunce nemilosrdno pržilo. I spržilo u požaru. Ovim kulisama, koje je priroda ponudila, samo je dodato još dima kao od nedavne paljevine, ručnom prskalicom pokvašena su izgorela i pocrnela stabla, savršeni trenutak septembarskog dana, čas osunčan, čas prekriven oblacima, koji je reditelj znalački čekao i „ulovio“, zaokružili su ovu scenu. Ovu priču o srpskim vojnicima.
I LjUDE I MOST ODNELA JE REKA
Nevelika reka. Most je podignut od trske, granja, blata, delova stabala… Mora se na drugu obalu, naređenje je Komande. Cela baterija mora da pređe. I pešadija, i konji i topovi. Prvo prelaze vojnici. Neki oprezno, neki odlučno gaze. Poručnik Aleksandar sumnjičav, zabrinut, nadgleda. Oni koji su prvi prešli, desetine njih, već su na drugoj obali, mašu. Kreće i on sa delom pešadije. Iza njega još desetine se tiskaju. Počinje pucnjava, sve je jača i silnija, dolazi iz pravca obale na koju se prelazi. Nastaje panika. Vojnici koji su već prešli guraju se da se što pre vrate na most, a oni koji su stigli do sredine, nemaju kud. Gužva je, opšti metež, most se ljulja, uzan, ne može da izdrži toliko uspaničenih ljudi. Neki padaju u vodu. Povici. Guranje. Pucnji sve jači i bliži. Most se urušava u prednjem delu. Desetine ljudi padaju u vodu. Vriska, zovu upomoć, dave se, hvataju jedni druge za spas. Većina – neplivači. Tonu. I poručnik Aleksandar nestaje u vodi. Delove mosta reka već nosi…
Reka Karaš, u selu Straža, nedaleko od Bele Crkve, ovih dana bila je mesto gde se odigrala ova snažna filmska drama sa vojnicima Pete artiljerijske baterije. Za potrebe filma podignut je ovaj most, a pre njega i brana da bi se kontrolisao nivo reke.
U ovoj sceni učestvovalo je 130 statista, glumci, 20 kaskadera, 10 profesionalnih ronilaca, korišćeni su bageri i sedam kamera iz raznih uglova.
VUK JOVANOVIĆ: KADA SE POVEŽU PRECI I POTOMCI
Vuk Jovanović, poručnik Aleksandar, završio je uspešno snimanje scene sa narednikom i novostečenim bliskim ratnim drugom Stevanom, veoma zahtevne i sa snažnim dramskim intenzitetom. Posle 15 dana snimanja, kaže da je život u Beloj Crkvi i okolnim mestima gde se snima poput života u vojsci:
— Sve je vrlo intenzivno, dinamično, zgusnuto, u uniformi sam od 12 do 14 sati dnevno. Lik koji tumačim je vojničko dete, i otac mu je bio ratnik, ratovao je protiv Bugara, umro je od tifusa, a majka na porođaju. Drugu porodicu nije imao, odgajila ga je vojska. Veoma je disciplinovan, izdržljiv, najbliži će postati s profesorom Stevanom, a oko njega su i oni sa višim činom, ali koji nisu iskaljeni za ovako surovi rat. Zato u njemu ima sukoba, njegov lik je veoma složen, lomiće se, takva je i ova scena koju smo upravo snimili. Mi smo od nadređenog dobili jednu naredbu, a na bojnom polju smo zatekli drugu realnost…
Crnogorac, primorac iz Svetog Stefana, beogradski student glume i Beograđanin po adresi stanovanja, Vuk je, priča nam, u školi i tokom đačkog doba mnogo više učio i znao o Drugom svetskom ratu, ali je rastao uz sliku svog pradede Nikole Jovanovića, u vojničkoj uniformi i na konju.
— Major srpske vojske,Nikola Jovanović, moj pradeda, poginuo je na Ceru, a ja glumim u filmu u slavu te epopeje i igram jednu od glavnih uloga, poručnika koji ratuje na Ceru. Ali neću otkriti šta će biti sa mojim Aleksandrom. Drugi moj predak, Atanasije, ratovao je i poginuo na Solunskom frontu, a familija mog drugog pradede i čukundede Đorđa uzgajala je rasne konje, imala je ergele rasnih arapskih konja, i Nikola Jovanović je izabrao najlepša grla, otišao u rat na konju i na njemu poginuo u Cerskoj bici. Imao je godina koliko i ja sada, 28. Zaista verujem da sve ovo nije slučajno, postoji tu nešto. Neko me nosi. To pogotovo vidim u mom odnosu sa konjem kojeg jašem u filmu, sa Čirokijem. Divan je, mislim da smo uspostavili dobru vezu.
Za samo deset časova, otkriva nam Vuk, pod vođstvom neverovatne majstorice Marine Gunjače, iz ergele u Lipovici, naučili su da galopiraju.
— Učešće u ovom filmu i ovakva uloga za mene su nestvarni i verujem da će obeležiti moj glumački put. Ne samo kao prva velika uloga, već i kao izuzetan projekat – kaže Jovanović.
MARKO VASILjEVIĆ: VELIKA ULOGA, VELIKI POČETAK
Marko Vasiljević, mladi glumac iz Vrbasa, novosadski student i diplomac, u ulozi Stevana Jakovljevića, pisca „Srpske trilogije“, glavni je junak „Zaspanke za vojnike“. Desetak minuta posle veoma snažne scene koju je odglumio, tek što je sjahao sa konja, još zadihan, za „Novosti“ kaže da je veoma srećan i počastvovan što glumi u ovakvom filmu.
— Pročitao sam i „Trilogiju“ i scenario i oduševljen sam, zaista, što sam deo ovog filma. Mislim da je on veoma važan jer se o Velikom ratu, u kojem je srpski narod dao ogromnu žrtvu, jer je izgubio 60 odsto muške populacije, malo, zapravo, nedovoljno zna. A tek mlađe generacije, pa ništa bolje se ne može reći ni za moju generaciju, nažalost. Mladi ljudi nemaju svest o tome ko su bili ti ljudi i šta su uradili za nas, za otadžbinu. Najveća je to žrtva, dati život za otadžbinu.
Marko, koji ima 25 godina, koliko je imao i Stevan, profesor biologije, narednik, tobdžija Pete artiljerijske baterije, kada su ga majka, otac i sestra sa kućnog praga ispratili u rat, smatra da se našim precima nekako moramo zahvaliti i odati poštovanje njihovoj žrtvi. I ovaj film biće jedan veliki gest iskazivanja poštovanja prema toj hrabrosti, žrtvi, odgovornosti, patriotizmu, slavnoj istoriji…
Na pitanje kako se pripremao za ovu ulogu posle izbora na kastingu, Marko kaže da ga je veoma motivisalo ono što je osetio kada je posle romana i scenarija „ulazio“ u lik i karakter Stevanov. Jer, iskustva sa većim ulogama, osim nekih studentskih filmova, nema, pa je ova velika uloga i njegov veliki početak. Za njega, a i sve mlade glumce, kaže, izuzetno je dragoceno da rade sa rediteljem kakav je Gaga Antonijević, a olakšavajuće je i to što se lik gradi i raste od početaka, od regrutacije, pa do samog kraja, uz svesrdnu pomoć svih, od reditelja do svih angažovanih na ovom projektu, i velikih glumaca, ali i uz uzajamnu podršku mladih kolega.
Autor Jelena Jovović
Izvor Večernje novosti, 01. oktobar 2017.
