DMITRIJ MINjIN
Napustivši san o pristupanju EU, Turska mora da razmisli o svojoj zavisnosti od NATO
Turski mediji izveštavaju da su članovi osoblja američkog Generalnog konzulata u Istanbulu nedavno uhapšeni pod ozbiljnim optužbama za „rušenje ustavnog poretka“, „špijunažu“ i „pokušaj rušenja vlasti“.
Da budem precizniji, otkrivene su veze između jednog uhapšenog člana osoblja i nekih značajnijih pripadnika Gulenovog pokreta, koji je u Turskoj zabranjen. Prethodne slične optužbe odnosile su se na generala Džozefa Votela, komandanta američke Centralne komande i eksperta za tajne operacije, pod sumnjom da je sarađivao sa zaverenicima koji su pokušali vojni puč u Turskoj 2016.
Ovo je samo vrh narastajućeg ledenog brega koji postepeno urušava odnose između nekada bliskih saveznika – SAD i Turske. Čak ni ovogodišnja poseta predsednika Erdogana SAD nije mogla da preokrene ovakav trend.
Imajući u vidu da se odnosi dve države pogoršavaju u kontinuitetu više od decenije, američki kolumnisti – na primer Tom Rogan iz Vašington Egzaminera – to refleksno označavaju kao rezultat štetnog uticaja Vladimira Putina. U proceni poslednjeg sastanka ruskog i turskog predsednika u Ankari, on posebno ukazuje na činjenicu da je Erdogan Putina oslovio „dobrim prijateljem“, odigrao na kartu njegovog ega i ukazao mu posebnu čast obrativši mu se na ruskom, kao da je to bio svojevrstan zločin.
CNBC je takođe primetio da Erdogan i Putin „dele zajedničku sumnju i nepoverenje u Ameriku“. Kako god bilo, čini se da postoje dublji razlozi za naraslu tursku frustraciju kroz napore da sarađuju sa zapadnim partnerima, uključujući i SAD. Prema Hafington postu, Ankara je pre nekoliko godina došla do zaključka da ni SAD ni uticajne članice NATO poput Nemačke, Francuske i Britanije ne uzimaju turske bezbednosne i ekonomske interese ozbiljno u obzir. Kao rezultat toga, Turska je odlučila da dalje nastavi sama i počela da se približava Rusiji na vojnom, a Iranu na ekonomskom polju.
PROBLEM ARAPSKOG PROLEĆA
Zajednička studija koju su ne tako davno objavili Centar za strategijska istraživanja turskog Ministarstva spoljnih poslova i američkog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), koja sagledava odnose Ankare i Vašingtona, nije predvidela ništa slično tome. Arapsko proleće je tad tek počelo, a malo ljudi je pretpostavilo kako će se situacija dalje odvijati. U studiji je tad navedeno da je „partnerstvo dve države ojačano kroz zajedničko viđenje neverovatne transformacije Bliskog istoka“. Međutim, ništa se nije odvijalo u tom pravcu.
U to vreme su osnove strateške alijanse između SAD i Turske bile sagledavane kroz blisku saradnju oko pitanja vezanih za Arapsko proleće, tursku ulogu u NATO misiji u Avganistanu, odluku Ankare da se pridruži programu NATO u pogledu antiraketnog štita i američku pomoć operacijama turske vojske protiv Radničke partije Kurdistana (PKK).
Svi ovi elementi „bilateralne prisnosti“ dve države pretvorili su se u faktore njihovog otuđenja. Na primer, turska vlada smatra da je američka vlada glavni krivac za propast Arapskog proleća, a to je stav koji je delimično potreban kako bi se izbegle kritike unutar države. U svakom slučaju, sada nema ozbiljne saradnje Ankare i Vašingtona o kojoj bi se govorilo, jer obe strane igraju samostalno i na sopstveni rizik. Tursko prisustvo u Avganistanu je davno svedeno na simboličku ulogu, a turski potencijal da kupi ruski sistem S-400 pokazuje više nego samo okretanje Ankare ka oružju koje ne potiče iz NATO. To je posledica de fakto odbijanja učešća u NATO programu koji ima za cilj da izgradi zajedniči antiraketni štit, a S-400 je dovoljno moćan sistem da Turskoj omogući da samostalno brani sopstvenu teritoriju.
Postoji dobar razlog zašto ovaj dil u tolikoj meri iritira Vašington i Brisel. Tokom oscilacija američke politike u Siriji, lokalni ogranak PKK pod nazivom Partija kurdske demokratske unije (PYD) odjednom je postao pulen američke administracije na terenu, a to u najvećoj meri šteti Turskoj. Dovoljno je reći da Amerikanci nisu ispunili obavezu da premeste Kurde istočno od Eufrata i izvan gradova Manbidž i Tabka. Obećanje da će Kurdi biti razoružani dato Ankari je nakon poraza ISIS ostalo da visi u vazduhu, a Turci nikako ne vole da budu prevareni. Postoji sve veća mogućnost da će Amerikanci i Turci, koji su „NATO saveznici“, postati preko svojih proksija (proturska Slobodna sirijska vojska i proameričke Sirijske demokratske snage) upleteni čak i u direktan oružani konflikt.
SAD KAO PRETNjA TURSKOJ
Ankete koje je proveo američki istraživački centar Pju u Turskoj pokazuju da 72 odsto Turaka SAD smatra pretnjom nacionalnoj bezbednosti svoje zemlje. To je svetski rekord. Malo ko u Turskoj je bio ganut time što je Vašington formalno odbio da podrži referendum u iračkom Kurdistanu. Turci ne misle da bi irački Kurdi rizikovali da sprovedu referendum u potpunosti bez američke prećutne saglasnosti. Vredno pomena je i da nije samo Erdogan kritikovao američku politiku prema Kurdima, već i opozicioni turski nacionalisti. Oni veruju da Vašington kroz flertovanje sa Kurdima provodi dugoročnu strategiju kreiranja „drugog Izraela“ na Bliskom istoku. Posebno ih iritira uključivanje naftom bogatog Kirkuka u prostor na kome se održavao referendum, a koji je tradicionalno percipiran kao turkmenski grad.
Neko bi mogao da postavi sledeće pitanje – koliko će trajne biti promene u odnosima dve zemlje i u osećanjima turskog javnog mnjenja? Da li će one nestati kad sledeća generacija političara stupi na funkcije? Ipak, čini se da su one manifestacija dubinskih obrazaca ponašanja. Postratne pretnje koje su u jednom trenutku uticale na blisku integraciju Turske sa zapadnim institucijama, uključujući i NATO, danas jednostavno više ne postoje, i male su šanse da će se obnoviti. Prava opasnost za Tursku dolazi iz sasvim drugog pravca – sa Bliskog istoka. U velikoj meri te opasnosti mogu da budu izazvane akcijama zapadnih saveznika Ankare, koji su umesto garanta bezbednosti postali izvoznici destabilizacije. Možda današnja diskusija treba da se odnosi na zaštitu od njih, a ne na zajedničke odbrambene operacije sa njima.
Takođe, nakon konačnog napuštanja sna o pristupanju EU, a to se može videti kao definitivno sa obe strane, Turska mora da razmisli o svojoj zavisnosti od NATO. Iako još uvek nema govora o napuštanju ove institucije, neizbežno je da Turska odbije neke restrikcije i pravila koje Severnoatlantska alijansa nameće. To verovatno može da uključi odluke o upotrebi vojne sile koja ne zavisi od NATO. Erdogan takođe želi da Tursku u potpunosti oslobodi od zavisnosti od uvoza odbrambene industrije, što uključuje i cilj da Turska 2023. godine ima svoj prvi nosač aviona, u godini kad slavi vek od osnivanja Republike.
Ni za koga više nije tajna da NATO danas igra ulogu „predsoblja“ za integraciju u EU. Na primer, čitava Istočna Evropa je morala da prođe kroz ovo čistilište. Nije iznenađujuće da Austrija, Finska i Švedska, koje su se ranije pridružile EU, ne razmišljaju ozbiljno o članstvu u NATO uprkos raspravama o ovoj temi kroz koje se one konstantno prisiljavaju da to učine. I, dok je Turska zabrinuta zbog bezperspektivnosti pridruženja EU, NATO alijansa postaje glomazna i beskorisna.
Sa tačke gledišta turskih interesa, postepeno zbližavanje sa susedima u regionu – Iranom, Irakom, Sirijom, kao i Rusijom kroz globalne oblike saradnje kao što je ŠOS, u većoj meri su obećavajući. Uprkos tome što mnogi sadašnji razvoj situacije vide samo kao jednu u nizu epizoda, razvoj situacije suštinski odgovara logici stvari i baziran je na objektivnim kriterijumima. To je dokaz da će ovi odnosi biti dugoročni.
Preveo IVAN RISTIĆ
