MIROSLAV STEVANOVIĆ
Verovanje u koncept demokratije neoliberalnog globalizma ima svoju cenu
Informativni prostor pun je vesti o secesističkim pokretima u državama širom Evrope, Bliskog istoka i Azije. U dvadesetak država SAD takođe su formirane grupe građana koje traže da odu iz zajednice. Zajednički imenitelj ovog trenda je sistemska kriza vlasti. U odnosu na raspad država Istočne Evrope, dve su konstante: polarizacija u odnosu na uspostavljanje novih užih centara odlučivanja i problem racionalnosti aktuelne prakse demokratije.
Prema teoriji sistema, koja se smatra jednim od najvećih prodora ljudske misli, da bi bilo koji sistem opstajao, potrebno je da ima: centar odlučivanja, decentralizaciju, dvosmernu razmena informacija centra i podsistema i stposobnost korigovanja odluka u skladu sa povratnim informacijama. Kada se ovi procesi prekinu, dolazi do raspada sistema, odnosno njihovog uspostavljanje izvan postojećeg sistema. Ovo ima implikaciju na političke zajednice: kada odnosi prestanu da funkcionišu zarad ostvarenja ciljeva i interesa zajednice, uspostavljaju se vaninstitucionalni odnosi, koji se razvijaju dok ne preuzmu funkcije sistema. Ukoliko se takav proces ne prepozna i kanališe, promene se odvijaju stihijski, tj. nužno praćeno nasiljem, jer politički teorija poznaje samo dva načina osvajanja vlasti – kompromisom učesnika političkog procesa ili silom.
Od kraja 80-tih do novijih napora za vaninstitucionalno svrgavanje vlasti, dominantan medijski diskurs počiva na narativu kako građani izloženi korupciji i zloupotrebi vlasti diktatorskih režima nastoje da ostvare demokratska prava i slobode. Ovaj narativ zvuči prihvatljivo. Države u pitanju, od kojih neke nisu siromašne, uglavnom je odlikovala vlast u kojoj su kadrovska prohodnost i profesionalni uspeh zasnovani na lojalnosti. Povodi za narodne nemire bili su različiti, a zajedničko im je to da se narod opredelio da izađe na ulice, pa čak i suprotstavi vlasti. Da li je to nekad bilo u funkciji stranih centara moći, drugo je pitanje, jer do svega ne bi došlo da su sistemi u tim državama funkcionisali.
DEGENERISANE INSTITUCIJE
Na nesreću nosilaca stalnog reprodukovanja projekcije istine u informativnom prostoru (medijska psiho-politika), slične akcije zahvatile su i Španiju, Grčku, Belgiju i Italiju, države članice su Evropske unije, koje se smatraju demokratskim. U toj situaciji, valja pronaći drugo objašnjenje zašto su „demokratski“ sistemi doveli do revolucionarnog ponašanja građana. Rešenje je ponuđeno kroz narativ da se radi o zloupotrebi nezadovoljstva građana što siromaše dok se najbogatiji još više bogate. Sve bi to zvučalo prihvatljivo da se ne otvara pitanje kako se “demokratskim“ može nazvati sistem koji se neracionalno i nekontrolisano zadužuje i zašto su pogoršanju kvaliteta života izloženi samo obični građani.
Pažnji javnosti promiče fenomen da su liberalne demokratske institucije u globalnom neoliberalnom poretku funkcionalno degenerisane time što je moć izmeštena u birokratske tvorevine koje su van kontrole. Obrtanje para bez pokrića mora biti na nečiju štetu. To je dovelo do krize postindustrijskog društva, u kome je klasna borba ukinuta i sistem blagostanja kao suština podvrgnut sistemu bogatstva kao forme. To je dovelo do stvarnosti čije posledice gledamo. Karijerni i materijalni uspeh postaju rezervisani za podobne kvazinomenklaturnom poretku, zasnovanom na dominaciji neoliberalne „avangarde“. Istovremeno, širom sveta javni dug država raste, bogati sve uspešnije izbegavaju poreze, sindikalne borbe nema, a vladavine teže partitokratiji. Posledica po države kao sisteme je izazov dezintegracije. Zato zahtevi za secesijom eksponiraju problem koncepta vlasti.
Iako, nema bitnog nesaglasja između verskog i sekularnog koncepta vlasti, demokratija je postala izazov, usled osnovnog razumevanja pojmova jednakosti i ličnih sloboda. Na primer, zanemarivanje dve bitne vrednosti ljudske vrste u zapadnim civilizacijama podudara se sa periodom kada su hrišćanske vrednosti počele da gube uticaj. Jedna je produženje vrste. Kako primećuje Patrik Bjukenen (The Death of the West: How Dying Populations and Immigrant Invasions Imperil Our Country and Civilization), „seksualna revolucija” 60-tih imala je moralne osnove suprotne hrišćanstvu, te otada generacije nemaju temelj ni tradiciju na koju bi mogle da se oslone. Po njemu, u sistemu u kome svi očekuju državnu penziju potomstvo prestaje da bude osnovna polisa osiguranja za starost. Ako individua mora da bude finansijski nezavisna, bračni dug nije neophodan, ako može seks bez potomstva, čemu brak. Bez porodičnih odgovornosti, gubi se racio porodice. Rezultat je, kako primećuje, da je danas 18 evropskih nacija među 20 sa najmanjim natalitetom i, ako se trend nastavi, NATO, koji navodno štiti vrednosti zapadne civilizacije, uskoro će braniti teritoriju penzionera [str. 13-16].
PROFIT TRGOVACA ZLOM
Druga je slabljenje povezanosti unutar političkih zajednica. Tako je, na primer, iz Ustava Republike Srbije 2006. godine izostavljena zabrana priznanja ili potpisivanja kapitulacije, ili prihvatanja ili priznanja okupacije Republike Srbije ili njenog dela. Kako konstatuje Petar Bojanić (Nasilje, figure suverenosti), time je iz ustavnog sistema izbačen jedan od temeljnih instituta suverenosti, (vele)izdaja, koja ostaje obično krivično delo [str. 137].
Sistemski posmatrano, ako vlast nije pravedna, odgovorna i blagonaklona, odnosno ako demokratija i podela vlasti nisu delotvorno sredstvo protiv korupcije vlasti, a pravosudni sistemi ne sprovode principijelno pravdu i izabrane vlasti formalno udovoljavaju većini, bez odluka u interesu nacije, država nije funkcionalna. U tim uslovima sud o zahtevu dela populacije zavisi od poimanja vlasti. Ko smatra da takva vlast nije ona koju treba poštovati zato što nije u funkciji pravde može podržati otpor takvoj vlasti, ali ne i pozivanje na takvu vlast kao valjan razlog za secesiju. Nasuprot tome, ko prihvata neoliberalni individualizam i na njemu zasnovan globalizam, koji nipodaštava suverenitet nacije i vlast kao takvu, ne može da spori da kad u sistemu nema volje za zajedništvo postoji legitimitet da se nezadovoljni deo zajednice odvoji. To nije razumno, jer pravda dalje sukobe u političkim zajednicama (na kojima profitiraju isključivo trgovci zlom), ali verovanje u koncept demokratije neoliberalnog globalizma ima svoju cenu.
