MIROSLAV STEVANOVIĆ
O konsolidaciji moći tehnokratskih pijavica
Sve više stručnjaka u sve više agencija, komiteta i drugih nezavisnih (a državnih) tela i nevladinih organizacija prikačeno je na budžete i džepove građana u sve više oblasti života, za čije organizovanje se inače finansira država. Državu kao sistem ništa ne može spasiti ako je isisava previše unutrašnjih podsistema moći.
Davne 1974. godine sociolog Daniel Bel je opisao da razvoj industrijskog društva ide ka „centralnoj ulozi teorijskog znanja, kao izvora inovacija i kreiranja politike“, što je nazvao postindustrijsko društvo. Njegova procena postala je stvarnost već 90-tih godina, kada društveni i ekonomski odnosi u razvijenim informacionim državama postaju utemeljeni uglavnom na proizvodnji i potrošnji informacija i usluga umesto robe.
Pojava i razvoj postindustrijskog društva u industrijskim državama sa razvijenim informacionim okruženjem ima unutrašnju racionalnu dimenziju. Budući da je sve manje zaposlenih angažovano u proizvodnji materijalnih dobara i da rast i razvoj potiču od inovacija i teorijskog znanja, postindustrijstvo društvo odlikuje dominantna uloga znanja. Karakter poimanja znanja se menja tako što je naglasak na teorijskom, a ne više na empirijskom. Zbog toga univerziteti postaju centralne institucije sistema, a intelektualne i naučne zajednice postaju sredine u kojima se utemeljuje društveni ugled i status.
Sve je manji značaj svakog oblika fizičkog rada, a uzdiže se visoko kvalifikovani rad. Zbog pada društvene moći radništva, proizvodnja dobara se seli iz zemalja postindustrijskog društva u zemlje sa jeftinijom radnom snagom. U novim uslovima, zbog smanjenja broja i uticaja radništva, ali i zbog anahronosti tradicionalnog sindikalnog organizovanja za ostvarivanje radničkih prava, posledica je otupljivanje klasne borbe.
Marginalizacija klasne borbe pogoduje bitnoj prednosti koju postindustrijsko društvo donosi za društvenu vrhušku (establišment): radikalno kraće interval između početne promene i njene primene. U društvu se, naime, oslobađa kontrolnog činioca u vidu radničkih organizacija u procesu upravljanja, koje sada podrazumeva nastojanje da se predvide promene, da se meri njihov tok i uticaj, a sve sa ciljem da promene budu pod kontrolom i da se oblikuju prema unapred određenim ciljevima.
NAČINI USPOSTAVLjANjA VLADAJUĆE KLASE
Geneza postindustrijskog društva, po raširenom mišljenju, vezuje se za razvoj nuklearne energije, što je dovelo do potrebe da se uspostavi veza između nauke i vlasti, a zatim do uvođenja „socijalne fizike“ u organizacione modele. U tom procesu, osnovne teme postaju racionalnost, planiranje i predviđanje, što dovodi do tehnokratskog poretka, u kome odlučujući uticaj ostvaruju tehničari administracije i privrede. Tehnokrata upravlja na osnovu svoje kompetentnosti, a tehnokratski pristup promoviše logično, praktično, rešavanje problema, urednost, disciplinovan pristup ciljevima, oslanjanje na proračun i preciznost, ali i na koncept sistema. Zbog toga se tehnokratija ispoljava kao dominantno birokratska.
Prednost tehnokratskog načina proizvodnje je efikasnost u ispunjenju ciljeva. Zbog toga, on se u postindustrijskim društvima neminovno širi u odnosu na metode koji nisu toliko prilagođeni za ostvarivanje interesa, makar samo najmoćnijih.
Tehnokrate, iako su najvažniji „šrafovi“ postindustrijskog društva, ne postaju nužno vladajući sloj. Vladajući establišment se, naime, uspostavlja na osnovu prirode sistema (načina održavanja vlasti u društvu), s jedne, i shodno realnom stanju koja društvena grupa poseduje kapacitet moći, s druge strane.
Sam način uspostavljanja vladajuće klase razlikuje se u preindustrijskom, industrijskom i postindustrijskom društvu. Dok je u predindustrijskom društvu fizički resurs zemljište, a socijalni resurs farma, a u industrijskom oprema i preduzeće, u postindustrijskom društvu fizički resurs je znanje, a socijalni resurs su univerziteti i instituti.
Iz prirode fizičkih i društvenih resursa proističu kriterijumi formiranja establišmenta: dominantne društvene grupe; sredstva kontrole; elementi društvene snage; osnovi povezivanja; i pristup. Tako, nakon zemljoposednika u preindustrijskom, pa preduzetnika u industrijskom, u postindustrijskom društvu dominantan je stalež stručnjaka. Sredstva kontrole pomeraju se ka indirektnoj kontroli, a elementi društvene kontrole od sile ka pravima i franšizama.
ZNAČAJ VEŠTINE KOJA NE PODRZUMEVA STRUČNOST
Za razliku od navedenih, u osnovu povezivanja elite nema toliko jasne razlike između ovih epoha. Naime, u predindustrijskom društvu osnov povezivanja je imovina, a u industrijskom i postindustrijskom to je tehnička veština. Takođe, dok je manifestacija povezivanja u predindustrijskom društvu bila vojna sila, u industrijskom i postindustrijskom društvu to su političke organizacije.
Za oblikovanje vrha društvene skale posebno je bitan pristup establišmentu, koji se manifestuje u vidu društvene prohodnosti. U predindustrijskom društvu faktori pristupa bili su nasleđe, oduzimanje i oružana sila. U industrijskom društvu, uz nasleđe, bili su i snishodljivost i obrazovanje. U postindustrijskom društvu činioci pristupa establišmentu su obrazovanje, mobilizacija i kooptiranje. To rezultira u dva nova momenta. Prvo, u postindustrijskim društvima u politički proces su uključeni naučnici, koji su svojom novom društvenom ulogom predisponirani da se ponašaju politički. Drugo, nema više klase kao specifične grupe, već postoji sistem koji institucionalizuje osnovna pravila za sticanje i posedovanje, u koji definiše prenos moći i prateće privilegije.
Primetna su tri načina ostvarivanja moći i društvene pokretljivosti. Prvo, temelj vlasti nisu više nekretnine ni politička pozicija, već – veština. Drugo, način pristupa nisu više nasleđivanje ni preduzetništvo (sposobnost), nego – obrazovanje, članstvo i kooptiranje. I, treće, socijalna baza pomerena je od porodične, preko partijske do – pojedinačne, koja može i ne mora biti partijska.
Nesumnjivo je u postindustrijskim društvima najvažniji uslov za pristup mestima nadležnosti i položaja postala tehnička veština. Radi se, međutim, o jednostranom poimanju veštine – isključivo u funkciji upravljanja (menadžment). Tako shvaćena, veština više nužno ne podrazumeva stručnost ni sposobnost, koje su bile imanentne u industrijskom, kao izrazito više meritokratskom društvu. U tom procesu čini se da čak i imovina gubi na značaju, pre svega zbog nastanka „novih“ oblika svojine i posedovanja nastalih kroz novo definisanje socijalnih prava.
Vaga klasnog sistema očigledno se promenila, ali nije došlo do prilagođavanja prirode političkog sistema, kao arene preko koje se usklađuju različiti interesi. U nedostatku prilagođenog političkog sistema, postindustrijsko društvo je dovelo do većeg otuđenja moći. Ono je sve više etatističko u smislu da ključne odluke donose vlade, a ne tržište. Takođe, ono je i više grupno, s obzirom da je sve više grupa koje svoja socijalna prava i interese nastoje da nametnu kroz politički poredak.
SLABLjENjE UTICAJA GRAĐANA
U nasleđenom političkom sistemu ključni problem javnih politika u postindustrijskom društvu ispoljava se u odnosu između tehničkih i političkih odluka. Najočiglednija posledica je konfuzija koncepcije organizovanja društva. Osnovni razlog za to pre svega je činjenica da je, u nedostatku klasne borbe, racionalnost kao skup tehnika za efikasnu raspodelu sredstava, suočena sa birokratizovanošću politike, postala iskrivljena do besmisla.
Upravo takav, neadekvatan, politički sistem kopiraju čak i još uvek industrijska ili neformirana informatička društva, među kojima i naše. S tim u vezi, vredi podsetiti da je, pišući o SAD, Tokvil tvrdio da je to najegalitarnija zemlja koju je sreo. Ta jednakost nije postojala u smislu materijalnih uslova i intelektualnog elitizma, već u nepostojanju formalnih obeležja ranga i postojanju ubeđenja u demokratiju. Suština je, naime, da, ako određena nejednakost u stanju postoji nužno, nejednakost ne mora da bude i u kapacitetu građana da utiču na odluke svojih vlada.
Zbog slabljenja uticaja građana, sve više smo u nedoumici da li vladaju političke partije, interesne grupe, društvene i ekonomske elite, ili političari. Postindustrijski razvoj uništio je stratifikaciju klasa i ostavio masu pojedinaca obezbeđenu socijalnim sistemom. Oni nemaju političke kanale i zato su spremni da se vežu za bilo koju javnu politiku koji će zadovoljiti njihove interese, a lideri rado podilaze masovnom ukusu kako bi iskoristili masu da oslabe svoje oponente.
Za običnog čoveka živeti danas podrazumeva spremnost da se prihvati neuređenost (zbrka). Neuređenost se ispoljava, između ostalog, i tako da u evropskoj zemlji 21. veka ima ljudi koji su nepismeni, bez krova nad glavom, a čak i ispod granice ljudskog dostojanstva. Radi se o pojavama za koje vlast i šrafovi administracije koji se smatraju vlašću misle da se ne bi smele tolerisati, ali su očigledno i oni u zbrci. Neuređeno, u tom smislu, je i sve ono za šta ljudi komentarišu da bi neko trebalo da preduzme nešto, pri čemu pod „neko“ ne podrazumevaju sebe. Običan čovek oseća to da bi trebalo da živimo u društvu koje je više uređeno. Percepcija uređenog se, međutim, svodi isključivo na očekivanje da se stvari ne dešavaju same po sebi. Posledica je preterano normiranje (i kontrola), što postaje glavna aktivnost birokratije. Tako, da bi se došlo u priliku da se nešto pokrene, potrebna je gomila zahteva, gomila saglasnosti, debate gomile neprofitnih organizacija, pa čak i onda je malo verovatno da će inicijativa, ma koliko bila racionalna, zaživeti.
LINIJE KONSOLIDACIJE MOĆI
Uređena društva trebalo bi da obuhvataju i povezuju otrgnute krajeve. Manje je beskućnika i nepismenih, ali po pravilu i šanse da neko bistro dete svojim znanjem, radom i sposobnostima ispliva u vrhove društva. Cena uređenja je gubitak društvene pokretljivosti ka gore zato što je uređeno društvo temeljno stratifikovano. Moć je podeljena između svih onih koji bi u uspostavljenim odnosima trebalo da je imaju, a ima je samo toliko da su podmireni svi koji bi trebalo da je imaju. Uređenom društvu svaka novina je pretnja, jer novo je nepredvidivo, haotično i može poremetiti strukturu moći, a time i njegovu unutrašnju stratifikaciju.
Postmodernistički, neoliberalni pristup zagovara društvo konsolidovano oko vlasti u službi „naprednih“ ideala. To je sređen svet u kome vlast i neprofitne organizacije troše stalno sve veći deo svega drugog sve dok ne ostane ništa drugo, jer je konsolidovano. Problem je u tome što krajnji rezultat tog procesa nije progresivan, već je plemenski.
Moć se, naime, prirodno konsoliduje duž ličnih, a ne političkih linija. Društvo može početi da konsoliduje moć tako da sve neprofitne organizacije pomažu beskućnicima i nepismenima, ali fenomen je da se ni beskućnicima ni nepismenima ne pomogne mnogo. Ovaj fenomen nije iznenađujući. Svaki humanitarni rad je posao koji postoji da sam sebe eliminiše. Jedini način da se zadrži takav posao jeste da se problem ovekoveči ili da se redefiniše u većem obimu. Sve to se vidi na primeru brojnih vladinih i nevladinih organizacija koje postoje da bi podsećale ljude da se zabrinu za probleme koji ih se uopšte ne tiču. Temeljno redefinisanje problema, međutim, znači više novca, više moći i više kontrole. Tako bilo koji problem – beskućništvo, nepismenost ili kriminal – postaju društveni problem koji se može rešiti navodno samo celovitim pristupom svemu. Svi nivoi administrativnog organizovanja građana postali su velika slagalica koja se jedino može rešiti slaganjem svih delova po nekom pravom redosledu. Na kraju se, kao jedini način da se rešavaju problemi, koji se nikada ne reše, nameće potpuna kontrola nad svakim.
Moć se ideološki može konsolidovati samo vremenski ograničeno. Nije slučajno da se „komunistička“ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju zainteresovanu samo da lagodno živi. „Komunizam“ smo donekle zamenili za kapitalizam, ali realno tribalizam je pobedio internacionalizam. Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim precima da prigrabe privilegije. Tako su završili svi eksperimenti „progresivne“ ideološke konsolidacije moći. Moć je, kao i bogatstvo, uvek lična. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer preci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima, pri čemu, kao što se vidi iz primera mnogih agencija za društvene poslove, sistem ostaje da postoje samo zarad sistema.
NOVI FEUDALIZAM
Plemenski sistemi nisu meritokratski. Oni nisu zainteresovani za talente, izuzev u smislu poretka koji proističe iz konsolidacije moći. Njihovo poimanje civilizacije ne počiva na nauci, umetnost i kulturi, nego isključivo na poretku vlasti. Tek pod pritiskom haosa, talenat se oslobađa u „divljinu“ gde se dešava nešto nepredvidivo. Ali haotični period prolazi i stari obrasci se ponovo nameću, da konsoliduju i tu „divljinu“. Uprkos širenju „divljih“ informacionih tehnologija, postindustrijsko društvo postaje sve više srednjovekovno. Imamo esnafe, sekularno sveštenstvo i stanovništvo vrednosno fragmentirano. Država sve više ustupa prostor feudalizmu kad pojedinci sve više vrednuju da se o njima brine nego mogućnosti koje su im otvorene u društvu. Čak se i model starih verski ratovi vraća, sa specijalnim jedinicama kao modernim vitezovima, neboderima kao savremenim dvorcima i socijalnom pomoći kojom se sirotinja održava kao glasačka mašina, poput nekada sitnih seljaka na imanjima feudalaca.
Veći deo „progresivne“ infrastrukture u stvarnosti postoji pre svega da se eliminiše konkurencija. Poslovi i visoko obrazovanje postali su dostupni selektivno, po poreklu, po pripadnosti posebnim grupama ili organizacijama i po političkom opredeljenju. Pokretanje poslovanja je sve teže bez političkih veza. Uspeh ima sve manje veze sa tržištem, a sve više sa političkom konstelacijom. Cela platforma zasnovana na navodnim zaslugama vezana je za nastojanje da se potre nadmetanje. Političke izjave u smislu prethodnih zasluga potiru ulogu pojedinca. Uspeh više ne dolazi iz konkurencije, već iz odluka sistema. Logika koja se nameće je: ako su odluke mudre, onda je konkurencija nepotrebna, a, ako nisu mudre, onda je konkurencija uzaludna.
Uloga kompetentnosti u meritokratiji ne počiva na stremljenju pojedinca protiv stvarnog sveta, nego na procesu donošenja odluka. Kompetentnost je danas redefinisana, ali ne u smislu značaja za određenu oblast, već za širu političku sliku. To više nije pitanje ko je najbolji inženjer, biznismen ili arhitekta, već inženjera, biznismena ili arhitekte čiji su identitet i vizija više u skladu sa širom slikom.
Holistički politički pristup jeste uređen, u smislu da nema mesta za pojedinca. Međutim, suviše je koncentrisan na šumu da se brinulo o drvetu, a kamoli o drvoseči ili porodici kojoj treba pristojan dom. Ishod opšte dehumanizacije je politika u kojoj su samo ljudi u unutrašnjem krugu moći ljudski i istinski važni.
BIROKRATSKI KOLEKTIVIZAM NEOLIBERALNIH TEHNOKRATA
U raznim ideološkim revolucijama milioni ljudi ubijeni su zbog ideja, a na kraju zbog lične moći. Kraj sistema koji dehumanizuje milione zbog kolektiva je sistem koji dehumanizuje milione zarad nekolicine koji ga vode, nekolicine koji su zaista bitni i nekolicine na čijim odlukama se sve temelji. Kada se vrednost društva svede na nekoliko filozofa-kraljeva, komesara za korektnost i tehnokratskih careva, postaje lako odbaciti ideje koje su ih dovele i vratiti se na stanovište da su neki ljudi bolji od drugih.
Poenta progresivnosti je u upravljanju haosom bezličnim sredstvima iz nadležnosti vlasti. Ako se eliminiše dovoljno haosa, ono što ostaje je sputavajući poredak koji se ne zasniva na razumu, već isključivo na moći. Što se više moći konsoliduje u ime nečega, institucije se više mobilišu da ostvare ciljeve i više se centralizuje svaki aspekt života, a manje prostora ima za „divlji“ kreativni haos, koji pokreće društvo napred kroz velike iskorake.
Danas postindustrijsku civilizaciju progoni stara utopistička ideja kako će racionalno društvo biti potpuno upravljano od vrha na dole. Tako svaki „progresivni“ cilj zavisi od rigidnog sistema vlasti da odgovori na pozive civilnog neprofitnog sektora, kojim upravljaju organizatori zajednice čija je uloga slična komesarskim. Ti komesari su uvek bili iluzija, jer nikad ne bi upravljali zemljom zato što je ta uloga bila rezervisana za moćne ljude iz politike, koji su nametnuli svoju kontrolu nakon revolucionarnog haosa, u jednom periodu čak i ubilačkim poretkom.
Progresivnu državu neće voditi ljudi koji prihvataju više beskućnika, više raseljavanja ili više abortusa. Ti ljudi su korisni za postavljanje sistema na mesto, stvarajući iluziju narodne volje, koja je sve manje poželjna kada se sistem ustroji. Otuda, kada se moć konsoliduje, koalicija aktivista koji su učestvovali u konsolidaciji postaje smetnja. Problem nije u humanizmu. Nije pogrešno brinuti se o drugima. Pogrešno je preneti tu brigu na bezličnu birokratiju ili uspostaviti sistem obavezne brige ili masovno uništiti živote drugih iz pakosne samopravednosti zato što oni ne brinu dovoljno. Prakse širom sveta dokazuju da konzervativci daju milostinju, a savremeni neoliberali daju vlast.
Racionalan pogled na društvo počinje sa prihvatanjem nesavršensti sveta. Zahtev za racionalnim društvom je posledica iracionalnog uverenja da vladanje usavršava ljude. Ali kako vlast može da usavrši ljude kada je čine nesavršeni ljudi? Konsolidovana moć u okviru malog broja ljudi i smanjivaće se dalje u okviru njihovih rangova i oni će postupati poput svih faraona, kraljeva i careva tokom istorije.
Još gore je gubljenje energije koja bi učinila mogućim sledeći korak. Uređeni haos, tanka linija između intervencionizma i anarhije zasnovane na nekoliko dokumenata, zdrav razum i nacionalna etika čine mogućim ostvarenje sna. Taj san davi birokratski kolektivizam neoliberalnih tehnokrata koji zamišljaju da će gomilajući više institucija, dodatnih nivoa regulacije i sve više pravila, proizvoditi samo prednosti bez mana, proizvode bez zagađenja, bogatstvo bez siromaštva i dobro bez zla.
Progresivna konsolidacija moći umišlja da organizacija može da sadrži samo mesijansku stranu čoveka iako znamo da ne može. Tako, dolazimo do toga da organizacije konsoliduju moć u rukama ljudi često gorih od proseka, a sve u ime „napretka“. A kraj nadmetanja je put u tiraniju. Umesto ko vlada, valjalo bi preispitati: da li se javne finansije distribuiraju na način koji podstiče oligarhiju ili konkurenciju; kakav je značaj najrasprostranjenijeg resursa – prava glasa; da li su obrasci uticaja trajnog ili promenljivog karaktera; i da li ono što građani veruju utiče na politički sistem?
Možda su razvijena informaciona društva, u kojima su od proizvodnje ostali brendovi, od sposobnih stručnjaka glagoljivi eksperti (menadžeri), a od slobodnih izbora medijska psihopolitika, prevazišla osnovne vrednosti liberalne demokratije. Mi, koji nismo nismo ni stigli do industrijski razvijenog društva, sasvim sigurno nismo.
