KAKO JE BITKOIN POSTAO MERILO VREDNOSTI DANAŠNjICE

MIROSLAV STEVANOVIĆ Nezamisliv rast vrednosti bitkoina i pojava novih kriptovaluta podseća na digitalnu verziju...

MIROSLAV STEVANOVIĆ

Nezamisliv rast vrednosti bitkoina i pojava novih kriptovaluta podseća na digitalnu verziju mahinacija dekretnim novcem

Prošle nedelje je najrasprostranjenija kriptovaluta u 2017. godini – bitkoin – ostvarila rast od 500 odsto, dostižući vrednost od 6.100 dolara. Bitkoin je interesantan jer se radi o sistemu za digitalne transakcije koji bi trebalo da omogući merilo vrednosti bez negativnog uticaja bankarskih i državnih mahinacija. Kada takvo merilo vrednosti, od marta 2010 (0,003 dolara), preko aprila 2011 (1 dolar), maja 2013 (130 dolara), aprila 2014 (340-530 dolara) i relativno stabilnog perioda do novembra 2016, u januara 2017 dostigne 800-1,150 dolara, a onda za devet meseci upetostruči vrednost, treba se zamisliti.

Polovinom oktobra 2017. direktor jedne od najvećih globalnih investicionih kompanija bio je precizan: „Bitkoin samo pokazuje kolika je potražnja za pranjem novca u svetu”. Prvi čovek jednog od najvećih glogalnih investicionih konglomerata okvalifikovao je bitkoin kao „visoko špekulativno tržište”. Pre njih, krajem septembra, direktor jedne od najmoćnijih globalnih investicionih banaka, i same poznate po opterećenosti nenaplativim derivativima, izjavio je da je bitkoin „prevara…, jednostavno nije prava stvar, na kraju će biti ugašen”, a osnivač jednog od najvećih investicionih fondova bitkoin je ocenio kao „finansijski mehur”
,
Bitkoin možda jeste, a možda i nije sve to kako ga ocenjuje globalni finansijski establišment, ali definitivno jeste neko merilo vrednosti na nekom tržištu. Uređena ili ne, priznata ili ne, ovom kriptovalutom vrše se plaćanja. To što je iznenada ostvarila neverovatan rast, čini se, dosta govori o prirodi aktuelne globalne krize kapitalizma.

PROMENA ULOGE DRŽAVE
Kapitalizam je 80-tih godina XX veka u razvijenim evropskim državama dostigao fazu socijalne države, u okviru koje su zdravstveno i penzijsko osiguranje i dostupnost obrazovanja bile civilizacijske vrednosti, koje obezbeđuju meritokratski poredak i relativnu jednakost prilika. Bio je to cilj kome su težili građani ostalih država: humanija Amerika.

Nakon pada Berlinskog zida nameće se koncept po kome se ljudska dobrobit najbolje može unaprediti ako političko-ekonomska praksa oslobađa individualne preduzetničke slobode i veštine, a institucionalni okvir štiti pravo privatne svojine, otvoreno tržište i slobodnu trgovinu. Vremenom, ovaj koncept je promenio razvijeni svet – vrednosno.

Promena je uočljiva u ulozi države. Ona se svodi na funkciju s početka industrijalizacije – da stvara i čuva institucionalni okvir za neograničenu slobodu kapitala i neograničenu kontrolu svega ostalog. Od države se očekuje da garantuje integritet novca, da uspostavi vojne, policijske i pravne strukture i funkcije potrebne da se obezbedi privatna svojina i da garantuje, ako treba i silom, otvoreno tržište, ali ne i da nužno ima socijalnu funkciju.

Izvan ovih ciljeva, uverenje koje šire globalističke organizacije je da države ne bi trebalo da se angažuju, a intervencije na otvorenom tržištu, kada se jednom stvori, moraju biti minimalne zato što država, po njima, ne može imati dovoljno informacija da tumači tržišne signale i zato što će njene intervencije, posebno u demokratskim uređenjima, moćne interesne grupe neminovno izobličiti u sopstvenu korist.

neoliberalizam09Vrednosna promena ispoljava se u nekoliko ravni. Prvo, čak i u oblastima za koje se smatralo da nisu tržišne, poput javnih službi, vode, obrazovanja, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite ili zaštite životne sredine nameće se imperativ stvaranja tržišta ako je potrebno i akcijom države. Drugo, dostignuti standardi socijalne države su u okviru uspostavljanja kontrole nad raspoloživim kapitalom, postali predmet privatizacije. Treće, model liberalne demokratije kao prepreka samovlašću transformiše se u birokratski elitizam, zasnovan na informacionom monopolu, koji se opravdava navodnom „stručnošću“.

Vraćeni smo, dakle, na model države sličan onom iz perioda prvobitne akumulacije. Taj „kontinuitet“ liberalizma, koji je potpuno različit od tradicionalnih liberalnih politika i vrednosti, opisuje se kao fenomen neoliberalizma. U neoliberalne se ubrajaju ideje u rasponu od reganizma i tačerizma do kineskog socijalizma. Pri tome, neka od globalno konkurentnih neoliberalnih društava uopšte nisu liberalna, a neka su čak i antiliberalna i autokratska.

NEOLIBERALNA SKEPSA PREMA DEMOKRATIJI
Neoliberalizam se predstvlja kao politička filozofija koja daje prednost individualnim slobodama i pravu na privatnu imovinu. U praksi se, međutim, susrećemo sa rasponom filozofskih pristupa, vezano za etičke osnove i za normativne zaključke, od anarho-liberalizma, koji zagovara ukidanje nacionalnih vlada, do kvaziliberalizma, koji zagovara minimalne funkcije nacionalnih vlada. Radi se u krajnjoj liniji o skupu teorijskih opravdanja različitih političko-ekonomskih praksi, uglavnom u funkciji opravdanja globalnih monopola i dominacije. Podvoditi ih pod liberalizam je pogrešno, jer očigledno je da nema ni veze niti korelacije između neoliberalnih praksi i liberalizma.

Kao koncept, neoliberalizam predstavlja pokušaj da se obrazloži dominacija na osnovu posedovanja i kontrole novca i novčanih tokova, a zanemaruje vrednost rada i marginalizuje odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tom smislu, kao moralnu vrlinu implicira sposobnost da se obezbedi pristup tržištima i na njima deluje kao kompetentan učesnik.

Posledica tog pristupa je skeptičnost prema –demokratiji. Pristalice takvog vrednosnog koncepta ispoljavaju potrebu da, ukoliko demokratske procedure usporavaju neoliberalne promene, ili ugrožavaju individualne komercijalne ambicije, treba ih zaobići, vladavinom „stručnjaka“ ili pravnim procedurama specijalno usvojenim u te svrhe. Za većinu to predstavlja odustajanje od društva koje bi odlikovala demokratska vladavina i prihvatanje društva lišenog uslova za politiku zbog nametnutih političkih promena inspirisanih dominacijom kapitala, često u nekoj od imaginarnih formi (zvučnih, a nejasnih naziva).

neoliberalizam010Većini je jasno da je politički sistem koji se nametnuo disfunkcionalan. Nacija oseća potrebnu za vladavinom lišenom dominacije posebnih interesa i dugotrajnih neformalnih veza na nivou zakonodavne i izvršne vlasti. Izbori, ako se svedu na samo promenu ljudi na vrhu, samo dovode nove vozače iste raštelovane mašine. Ono što je potrebno je kontrola lišena neprikladnog i neformalnog uticaja.

Teško je očekivati da će lisice čuvati kokošinjac kad ih obuzme želja za hranom, pa ni od političara kojima je borba za vlast zanimanje da mogu da reše problem disfunkcionalnog sistema. Bitan činilac delotvorne kontrole je institucionalni uticaj građana, koji se ne može zameniti nevladinim organizacijama ni nezavisnim vladinim telima.

ODBRANA SILOM
Problem je što se politička svest koja bi bila dovoljna da kritičnu masu ne dostiže lako, Naime, od građana se očekuje svestan napor, što u sve bržem stilu života nije realno. Zato je ključno naći odgovor na pitanja da li demokratija može da funkcioniše na grupacijama iznad lokalnih zajednica i da li je decentralizacija jedini izlaz iz bespuća koje se nameće unutar nacija i globalno. Ova dilema možda zvuči radikalno, ali i tvorci sekularne demokratije su kao najveći izazov za demokratski poredak posmatrali strančarenje, a izlaz su tražili u decentralizaciji moći (što je i poreklo elektorskog Sistema u SAD).

Ako smo za tržišnu privredu, trebalo bi da budemo svesni da je demokratija, kao u zemljama razvijenog postindustrijskog društva, podrivena zato što je građanski angažman zamenjen potrošačkom logikom, u kojoj je ekstradobit važnija od razumne robno-novčane razmene. Tako je i vrednost proizvoda koju plaćamo preuveličana u odnosu na realnu tržišnu cenu. To znači da se veći priliv novca obezbeđuje kroz obmanjivanje i manipulacije na tržištu, koje zato prestaje da bude slobodno. U takvim uslovima preduzeća pokušavaju da ostvare profitne ciljeve koji su suprotni potrebama, pa čak i realnoj vrednosti proizvoda i usluga koje nude. Primeri ovakve prakse su očigledni, a mnogi slučajevi korupcije obnarodovani su nakon što je nestala iluzija profita, ostavljajući akcionare i državu da lamentuju nad posledicama. Ta praksa se dešava upravo u okviru sistema.

Sistemska kočnica postaje nedostatak inovativnosti. Monopol u pristupu finansijama ostavlja inovativne i sposobne po strani. Zbog političkog sistema, zakonodavni ciljevi uglavnom štite postojeće strukture moći pre nego razvoj intelektualnih kapaciteta sistema, odnosno ljudi. Obrazovanje je postalo isprazno drilovanje i proizvodnja diploma umesto da osposobljava za ispunjavanje budućih zahteva ljudi i nacije. Najbolji primer je zdravstvo, koje je pretvoreno u birokratski mehanizam za pravdanje utroška para građana, pri čemu se onima kojima je usluga za koju su izdvajali pare potrebna, uključujući i decu, suočeni sa bezosećajnim i neefikasnim sistemom praktične zdravstvene zaštite.

mmfgrcka00Posmatrano u kontekstu doba, nezamisliv rast vrednosti bitkoina i pojava novih kriptovaluta podseća na digitalnu verziju mahinacija dekretnim novcem. U svetu u kome je ljudski rad obescenjen, a demokratski principi izkarikirani, ovo mora da izazove podozrenje. Sa sigurnošću možemo pretpostaviti da globalnoj finansijkoj oligarhiji (a ni njihovim lokalnim eksponentima) na pameti nije da svoju ekstradobit usmere u uzurpiranu socijalnu sigurnost, zdravstvene i penzijske fondove i široku dostupnost obrazovanja. Jedini način da se održi nešto što iznutra propada, na šta je nekontrolisana dominacija manjine osuđena, je sila, a na šta je sve spreman sloj ljudi stasao u četiri decenije neoliberalizma, nije teško naslutiti.

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u