DUŠAN KOVAČEV: KATALONIJA KAO EGZEMPLAR VOJVOĐANSKIM AUTONOMAŠIMA

S krajnjim oprezom i mudrošću moramo se odnositi prema značaju katalonskog primera za budući...

S krajnjim oprezom i mudrošću moramo se odnositi prema značaju katalonskog primera za budući separatizam u Vojvodini

U Vojvodini je većinsko srpsko stanovništvo,
preko 67 posto procenata.
Mi se zalažemo
za takav politički subjektivitet Vojvodine
koji će biti građanski, a ne nacionalni.
Đorđe Subotić, Vojvodina mora biti republika, Alo, 23. april 2013. g.

Prof. dr Ratko Marković vrlo oprezno napominje da oblici državnog uređenja koji sadrže autonomije imaju „verovatno kompromisni karakater“, pa još opreznije upozorava da je možda to razlog što u nauci autonomija nije bila predmet „studioznijeg istraživanja“[1].

Sećate li se najmanje nemoćne od svih malih autonomaških partija u Vojvodini, stranke čiji je lider blizak prijatelj jednog tajkuna koji je među najvećim zemljovlasnicima Vojvodine. LSV je dve decenije kasnije pokušala da simulira borbu protiv rasprodaje vojvođanskih oranica, tek pošto su one već deset godina vlasništvo novih vojvođanskih spahija. Lider LSV Nenad Čanak je godinama odlučno poricao da je separatista i jednom čak zapretio da će tužiti svakog ko to bude o njemu tvrdio. A onda je njegova Liga, uoči održavanja separatističkog „referenduma“ u Kataloniji, na svom balkonu, u centru administrativnog centra APV, pored ligaških zastava istakla zastavu Katalonije. Čankova „Liga paora“ nije defilovala Kataloniji u čast. Po Novom Sadu je trtokao samo jedan traktor, noću, noseći katalonsku zastavu[2].

POKRAJINSKA AUTONOMIJA – KLICA FEDERALIZMA ILI PRIKRIVENI SEPARATIZAM?
Sasvim je razumljivo što nauka ne može otvoreno da kaže kakav je to „kompromisni karakter“ zbog kojeg nastaju teritorijalne autonomije. Nešto slobodnije nauka, ipak, govori o federalnom karakteru državnog uređenja Italije i Španije, odnosno pominje da su autonomije „klice“ federalizma. Stvarnost nema naučnog opreza. Katalonska vlada pokušava da izvede pokrajinu iz španskog modela državnog uređenja koji je do nedavno smatran svetskim uzorom. Pri tom se iz klice katalonskog pokrajinskog statusa nije razvio zahtev za federalnim statusom, već separatizam. Nauka ne govori otvoreno da su autonomne pokrajine u asimetričnom državnom uređenju po svom karakteru truli kompromis. Nije li to truli kompromis regionalnih političara koji ne smeju da javno istupe kao separatisti i centralne vlasti koja neće da se suprotstavi prikrivenom separatizmu u potpunosti? Svedoci smo da je katalonski separatizam uzdrmao najuzorniji, španski model teritorijalne organizacije unitarne države bez ikakve težnje ka federalizaciji. Za razliku od katalonskih separatista, vojvođanski autonomaši su često objavljivali želje da Vojvodina stekne federalni status republike. Da li katalonski separatizam može biti uzor vojvođanskim autonomašima?

Tokom predstavljanja novoformirane LSV u Zrenjaninu juna 1991. godine, čuo sam kada je Čanak rekao: „Srbija je naša domovina i za nju ćemo se boriti i oružjem ako treba“. Zaista, govorio je istinu i odazvao se mobilizaciji, iako je svoje učešće kasnije ismevao. Otkud odjednom predsednik LSV među katalonskim separatistima, kada izričito tvrdi da nije separatista? Odgovor je jednostavan: Čanak i njegova LSV su izgubili sve pozicije u pokrajinskoj vlasti, a stranku je pred glasačima kompromitovao koalicijama sa SNS gde god je saradnja bila moguća[3]: LSV je ušla u koaliciju sa SNS u Novom Sadu[4], LSV je sa SNS u koalicionoj vlasti i u brojnim opštinama po APV. Čanak je voljom Vučićevog režima postavljen na mesto predsednika Odbora Skupštine R. Srbije za evropske integracije, čim se od LSV odbila Marinika Tepić da bi se pribila Saši Jankoviću. Ovo je već druga portparolka LSV koja je preletela konkurenciji. Sve to je dodatno narušilo prestiž Nenada Čanka i LSV među simpatizerima.

Uz Mariniku Tepić je Jankovićevu predsedničku kandidaturu podržala i mala, ali za LSV najopasnija konkurentska partija sa beskompromisnim i radikalnim stavovima o Vojvodini: Vojvođanska partija – Republikanci Vojvodine (VPRV). Sve to je dodatno narušilo prestiž Nenada Čanka i LSV među simpatizerima.

VPRV – ČEDO VOJVOĐANSKE KONVENCIJE
Vojvođanska partija je nastala pod rukovodstvom Igora Kurjačkog još 2006. godine, ujedinjenjem odbačene frakcije LSV (Autonomistički pokret Vojvodine) iz 2005. g. sa starim autonomaškim organizacijama čiji su čelnici Nenada Čanka teško podnosili još devedesetih godina prošlog veka. Prvobitna Vojvođanska partija je nastala ujedinjenjem nekoliko političkih grupacija: 1. Vojvođanskog pokreta (osnovan 1999. g okupljanjem desetak vojvođanskih organizacija pod rukovodstvom Slobodana Budakova, Živana Berisavljevića, Jožefa Beraca i Miroslava Ilića); 2. Vojvođanskog građanskog pokreta (osnovan 2004. g. u Novom Sadu) pod rukovodstvom Branislava Zarića; 3. Vojvođanske partije (osnovana 2006. g. od grupe Autonomistički pokret Vojvodine koja je okupljala frakciju LSV okupljenu oko Igora Kurjačkog isključenog iz LSV čim je javno pokušao da bude protivkandidat Nenadu Čanku za mesto predsednika Lige).

Vojvođanska partija je pokušavala da se probije u političke institucije preko G17 plus Mlađana Dinkića (2011. g), pa je potom usled bliske sardnje sa G17 plus postala deo Ujedinjenih regiona Srbije. Vojvođanska partija je potom ispod skuta URS izvučena radi manljivog novog „ujedinjenja“. Radilo se o politički legitimisanom zahtevu autonomaške „Četvrte vojvođanske konvencije“ o ujedinjenju svih autonomaških partija i NVO[5]. Vojvođanska partija je, u novoj formi i pod novim rukovodstvom, 2011. godine prisajedinjena novoj strukturi, uz impresivnu novosadsku tuču pristalica Aleksandra Odžića[6] protiv predsednika Izvršnog odbora VP Miroslava Ninića, dugogodišnjeg člana G17 plus[7]. Predsednik VP je potom postao Aleksandar Odžić, čije pristalice su pobedile. Pošto je IO VP najuren batinama, pod brendom Vojvođanska partija su ujedinjene Odžićeva Novosadska partija i Republikanci Vojvodine (Živana Berisavljevića i Đorđa Subotića), pa se od tada Vojvođanska partija formalno naziva: „Vojvođanska partija – Republikanci Vojvodine“ (VPRV).

Veoma je zanimljivo političko lutanje VPRV pod rukovodstvom Odžića koji je iz LSV odstupio upravo zbog „političkog lutanja“ Lige. Pošto se tučom oprostila od URS, Odžićeva Vojvođanska partija se 2012. godine politički šlepala uz koaliciju „Preokret“ (LDP Čedomira Jovanovića, SPO Vuka Draškovića i Socijaldemokratsku uniju Žarka Koraća i neke NVO i nezavisne intelektualce). Godine 2013. je u javnost procurela još jedna manljivost „ujedinjenja“ VPRV pod rukovodstvom Odžića. SNP Naši su 2013. godine objavili spisak osnivača Vojvođanske partije, ukazujući da se među „deset hiljada osnivača“ nalazi čak hiljadu lica čija imena su se na osnivačkom spisku našla bez njihovog znanja[8]. SNP Naši je o zloupotrebi imena i ličnih podataka obavešten od članova nekoliko političkih grupa i udruženja koja su otkrila da su „ujedinjena“ u Vojvođansku partiju, iako su se od Odžićeve Vojvođanske partije oprostila još 2009. g: 1. Mala partija Evropska snaga Vojvodine (Miroslava Mrnuštika) čijih je čak 300 članova i članova njihovih porodica bez njihovog znanja upisano među osnivače Vojvođanske partije; 2. Forum žena koji se od VPRV takođe rastao zbog sukoba sa Odžićem, ali je VPRV i dalje nastavila da ga formalno beleži kao „svoje“ telo; 3. Udruženje za zaštitu potrošača „Prosperitet“[9] Radomira Ćirilovića.

Iako nije učestvovala u političkoj kampanji 2014. g, VPRV je podržala tada vladajuću Demokratsku stranku[10], što objašnjava opstanak uprkos skandaloznim optužbama za falsifikovanje osnivačkog spiska. VPRV je partija koju čini izuzetno malobrojno članstvo, pa je kohezija tog članstva vrlo snažna, te javnost do danas ne zna mnogo o njihovim razlozima istupanja iz LSV, niti o unutrašnjim sukobima u VPRV. Nakon dolaska Odžića na čelo VPRV, Igora Kurjačkog u političkom životu više upadljivo nema.

VPRV je, nastojeći da u saradnji sa katalonskim separatistima obezbedi članstvo u European Free Alliance, već 2015. stupila u kontakt sa nacionalističkom partijom Republikanska levica Katalonije (Esquerra Republicana de Catalunya)[11]. Te godine je ova partija sa Demokratskom saradnjom Katalonije (Convergència Democràtica de Catalunya) obrazovala separatističku katalonsku pokrajinsku vladu. Zajedno sa potpredsednicom VPRV Sanjom Telarov, Aleksanar Odžić je avgusta  2015. g. posetio Kataloniju[12]. Već mesec dana kasnije pojavila se u Vojvodini, javnosti nepoznata organizacija, Mlada Vojvodina koja je počela da piše grafite „Vojvodina = Katalonija“[13], a zatim „Vojvodina naša dika biće republika!“ i „Ovo nije Rusija!“. Ubrzo se saznalo da je Mlada Vojvodina omladinsko telo VPRV. Oktobra 2015. godine su se iz Mlade Vovodine čule ocene da su Vojvođanski klub i Vojvođanski pokret „suviše meki“, a da je Bojan Pajtić „plaćenik Beograda“[14]. Razlika je bila u tome što je zahtev Mlade Vojvodine postao radikalniji: oni se zalažu za otcepljenje Vojvodine od Srbije odmah, bez federalističke faze. Aleksandar Odžić je sredinom 2017. g. ponovo posetio Kataloniju[15].

Politički savet Odžićeve VPRV krajem 2016. g. su činila lica koja su među simpatizerima autonomaške politike mnogo uglednija od lica u Političkom savetu Čankove LSV: Prof. dr Janja Beč Nojman, dr Branislava Kostić (profesoka FTN Univerziteta u Novom Sadu i predsednica Vojvođanskog kluba), Živan Berisavljević, Dragomir Jankov (nekadašnji sekretar za finansije SAP Vojvodine, danas advokat), Branislav Radaković (takođe bivši visoki funkcioner SAP Vojvodine), Janko Drča, Petar Nešković, Aleksandar Odžić (predsednik VPRV), Sanja Telarov (ranije generalna sekretarka, pa potpredsednica VPRV) i Božica Pavlović (predsednica sadašnjeg Foruma žena kao tela VPRV).

VPRV nije samostalno izašla na izbore ni 2016. godine. U koaliciji sa Crnogorskom partijom (Nenada Stevovića) i Sandžačko Raškom strankom (Jasminka Hadžisalihovića) formirali su zajedničku listu „Vojvođanska tolerancija“ koja je na pokrajinskim izborima osvojila jedva oko 5.000 glasova. VPRV godinama okuplja svoje malobrojno članstvo i simpatizere svakog 5. oktobra u manifestaciji „Šetnja za Vojvodinu“ po centru Novog Sada. Postoji stranica o nekadašnjoj Vojvođanskoj partiji na Vikipediji, ali na engleskom jeziku: Vojvodina’s Party. Sajt VPRV od početka 2017. g. ne funkcioniše, ali imaju svoj nalog na Fejsbuku. Međutim, članovi i simpatizeri VPRV su vrlo aktivni na fejsbuk profilu „Slobodna Vojvodina“. VPRV je 2016. godine „modifikovala“ zastavu Vojvodine da podseća na zastavu Katalonije.

ZAŠTO JE VPRV OPASAN KONKURENT LSV?
Sudeći po podacima sa mreže, odbora VPRV, osim Novog Sada, ima u Vršcu, Subotici, Somboru, Šidu, Pančevu, Beočinu, Kikindi, Zerenjaninu, Novom Bečeju, Kanjiži, Inđiji, Beloj Crkvi, Staroj Pazovi, Čoki, Senti, Bačkoj Topoli, Vrbasu, Kuli, Bačkom Petrovcu, Bačkoj Palanci, Alibunaru, Banatskom Novom Selu, Temerinu, Debeljači, Kulpinu, Srbobranu, Kovinu, Žablju, Kovačici. LSV u dubini Vojvodine ima konkurenta na lokalu i on koristi društvene mreže bolje od Lige.

Politički zahtevi VPRV i njoj bliskih organizacija su zaista mnogo radikalniji od LSV: oni potpuno zahtevaju da Vojvodina bude republika i to nezavisna. VPRV, za razliku od LSV, radikalno zahteva ispunjenje zaključaka Četvrte vojvođanske konvencije: sasvim odbacuju „pojam autonomije Vojvodine“ kao „istrošen i devastiran, a zahtevaju rekonstrukciju države koja bi trebala da se sastoji od dve federalne jedinice: Vojvodine i Srbije. Njihovi zahtevi su formulisani 2012. godine u Deklaraciji o osnovama demokracijskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije u Saveznu Republiku Srbiju. Na ove zahteve su pristali Vojvođanski klub, Helsinški odbor, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Crnogorska partija, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini i drugi. SVM Ištvana Pastora se vrlo brzo distancirao, vrativši se na ideju Vojvodine kao autonomije sa širokim ovlašćenjima.

VPRV ima pretenzije da Vojvodini priključi Zemun i Novi Beograd. To, da neće samo otcepljenje Vojvodine od Srbije već i svih njenih stanovnika od matičnih nacija, svedoče reči objave VPRV 30. 6. 2017. pod naslovom „Republika Vojvodina i vojvođanska nacija!“: „U današnjim okolnostima, a pogotovo pri sve grubljim nasrtajima na vojvođanski identitet, Republika Vojvodina (ravnopravnih građanki i građana, bez obzira na nacionalnu, versku, kulturološku ili bilo koju drugu vrstu različitosti) i vojvođanska nacija (kao slobodan izraz svih onih koji se tako i osećaju), garant su političko – ekonomskog subjektiviteta i vojvođanskog identiteta. Dakle, vojvođanska nacija postoji, ona lebdi nad vojvođanskom ravnicom, na nama je da je prihvatimo i ozvaničimo, a za Republiku Vojvodinu izborimo!“ Zanimljivo, pristalice Vojvođanskog kluba su se uplašile od bujanja separatizma među svojim političkim kolegama, pa je Branislava Kostić upozorila da su se u Vojvodini pojavile „separatističke grupe i pokreti“[16]. Njena organizacija se povodom jednog teksta Teofila Pančića[17] još 2014. g. direktno izjasnila protiv vojvođanskog separatizma[18].

Iako je bivši predsednik NDNV Dinko Gruhonjić izgubio iz šaka RTV i pravo da raspoređuje republička sredstva medijima i NVO po Srbiji, NDNV i ostale organizacije bliske VPRV su ostale bliske fondacijama koje u svakom smislu podržavaju evroatlantsku politiku. NDNV i dalje čvrsto drži u svojim šakama Autonomija.info i VOICE, uticajne medije u krugovima vojvođanskih autonomaša, odnosno separatista. Ove NVO i mediji su kao i LSV lobisti rokfelerovskog kapitala, pa su donekle komplementarni jer im je način rada različit (NVO i medijski rad ima različto polje od partijsko-političkog rada LSV). Tu Čankovoj Ligi za sada najviše  smeta  VPRV, kojoj su medijski i NVO aktivisti naklonjeniji nego Ligi.

Značaj LSV u autonomaškom pokretu je bitno narušen kad je ostala bez značajnih funkcija u pokrajinskoj vlasti. Od 2016. g. Liga više nema na raspolaganju Vojvodina-vode, Vojvodina-šume, mesto direktora RTV-a, sekretarijat za poljoprivredu i niz značajnih funkcija u drugim pokrajinskim sekretarijatima. LSV je doduše zadržala nešto uticaja u vlastima jednog broja opština u Vojvodini, Čanak je na čelu Odbora Skupštine R. Srbije za evropske integracije, ali je to sve bleda senka nekadašnje slave i značaja, jer je ligaša u pokrajinskoj vlasti nestalo. Stoga je Čanku ostalo da se trka sa VPRV za ugled LSV među preostalim simpatizerima vojvođanskog autonomaštva, pa je eskalacijom katalonskog separatizma otišao u Kataloniju: da bi među simpatizerima autonomaštva stvorio utisak kako su njegove veze sa Kataloncima značajnije od Odžićevih.

PRISTALICE SEPARATIZMA U MEDIJSKOM JAVNOM SERVISU AP VOJVODINE
Čak i posle odstranjenja crnog barona[19], na RTV se javlja pro-separatističko raspoloženje povodom Katalonije. Primer ovog je prilog o Katalonskoj krizi u emisiji „Svet oko nas“ 8. oktobra 2017. g. (urednik Srđan  Bašić, novinari Marija Stokuća i Nebojša Petrović). Skoro cela emisija je bila posvećena krizi u Kataloniji. Kriza je od početka priloga prikazana jednostrano, sa stanovišta katalonskih separatista, i predstavlja potpuno odstupanje od sadašnjeg profesionalnog i uravnoteženog izveštavanja RTV.

Već na samom početku priloga emisije „Svet oko nas“ izneto je da je „španska policija primenila brutalnu silu da bi sprečila izjašnjavanje građana“ i da „Katalonci vekovima žele državu, a dobijali su samo autonomiju u većem ili manjem obimu“. Prećutano je da je policija uistinu upotrebila srazmernu silu: da bi izvršila zadatke ili odbila napad kamenjem i zapaljivim napravama. Sasvim je  prećutano da Katalonska autonomija raspolaže najširim mogućim ovlašćenjima u Evropi, tolikim da svojom sadržinom prevazilaze čak i prava kojima raspolažu federalne jedinice država koje su članice EU. U prilogu je direktno slagano da je „katalonska autonomija do 2006. godine bila samo provincija“. Umanjivan je značaj stavova stranih političara i zvaničnika EU o krizi, a uveličan značaj poziva na dijalog. Direktno su izneti stavovi pro-separatističkih političara Katalonije i učesnika protesta, a stavovi protivnika separatizma u manjoj meri i parafrazom. Naročito je izdvojen stav katalonskog poslanika Žana Prokuđelja: „Autonomija je prevaziđena“, sasvim nalik stavu Četvrte vojvođanske konvencije o autonomiji Vojvodine! Emitovan je neistiniti stav jednog mladog demonstranta o svojoj otadžbini: „Španija je u osnovi uvek bila represivna država“. „Zaboravljena“ je Zapaterova centralna vlada koja je omogućila Katloniji najšira moguća autonomna ovlašćenja i prećutane protivustavnosti u Statutu Katalonije. Odmah posle interpretacije Rahojevih reči gledaoce su podsetili na Frankovu diktatorsku vladavinu. Pojavio se i podatak da 73 odsto Katalonaca govori katalonski jezik, a prećutano je da je većini stanovnika Katalonije primarni jezik korišćenja španski.

Emisija RTV je ignorisala ispitivanja javnog mnjenja pre krize koja su pokazala da većina Katalonaca ne podržava nezavisnost pokrajine. Ignorisani su septembarski mitinzi podrške ostanku Katalonije u Španiji. Neverovatno, ali urednik emisije i novinari RTV su potpuno prećutali veliki miting protivnika proglašenja nezavisnosti Katalonije koji se u Barseloni odigrao istog dana kada je emitovana ova emisija RTV. Na tom mitingu su stotine hiljada ljudi jasno poručile: „Ja sam i Španac i Katalonac“ (video, Guardian), iako je u vestima RTV istog dana o protestu protiv proglašenja nezavisnosti Katalonije javnost obaveštena sasvim korektno[20]. Pristrasno i netačno „izveštavanje“ u pomenutoj emisiji RTV je sramno, kako s obzirom na istinitost i novinarsku etiku, tako i na zvaničnu politiku sopstvene zemlje i medijske kuće od čijeg rada emisija odstupa. Emisija „Svet oko nas“ otkrila je javnosti da u pokrajinskom javnom servistu postoje propagandisti regionalnog separatizma.

VELIKA POLITIKANTSKA POBEDA NA MALOM TERENU VOJVOĐANSKOG AUTONOMAŠTVA
Naravno, pošto R. Srbija odlučno podržava teritorijalni itegritet Španije, Nenad Čanak kao funkcioner Skupštine R. Srbije svojim izjavama ne sme da protivreči spoljnoj politici Srbije. Stoga je LSV pristupila jednom politikantskom triku. Naslovima vesti o Čankovom boravku sugeriše naivnom autonomaškom čitaocu da Čanak podržava katalonske separatiste, iako je iz sadržine objavljenih vesti jasno da Čanak to uopšte ne čini. Na primer, Čanak je rekao: „Mi ne tvrdimo da Katalonija ima pravo da raspiše referendum sa temom nezavisnosti. Ali, katalonske vlasti imaju pravo da raspišu referendum kao takav. Drugim rečima, građani Katalonije moraju imati pravo da se referendumski izjašnjavaju i to izjašnjavanje mora ostati u okvirima Ustava Španije.“ Međutim, ovu njegovu izjavu LSV objavljuje rečima sasvim suprotnog smisla: „Čanak: Katalonci imaju pravo da odluče[21]“.

Vest o poseti „delegacije LSV“ parlamentu Katalonije[22] Liga nije objavila kao opreznu i neutralnu izjavu Nenada Čanka kome je savršeno jasno da u Kataloniji ne predstavlja Vojvodinu već Srbiju: „Moja poseta nije dala podršku nijednom rešenju na referendumu, ali sam mislio da je važno da se zna da se Srbija zalaže za nenasilno rešavanje svih pitanja i na pravo na izjašnjavanje građana bez obzira na to da li će to posle biti prihvaćeno kao legalno ili nelegalno i šta će o tome reći pravosudni organi“[23]. Umesto pune vesti LSV je svojim simpatizerima sugerisala politikantski zaključak da je Kataloniju posetila delegacija Čankove Lige. Utisak je pojačan prisustvom dvojice korisnih idiota[24] iz LSV koji su izgleda verovali da su deo partijske delegacije, pa su svojim smartfonom snimili kako demonstranti u gužvi na ulicama Barselone pevaju katalonsku himnu. U stvarnosti, parlament Katalonije je posetio Čanak kao predstavnik Skupštine R. Srbije. Milivoj Bešlin, član političkog saveta LSV je svoje stavove o katalonskoj krizi oprezno zaklonio stavovima Florijana Bibera i uz rusofobiju prvi put izrazio evroskepticizam[25]. Siroti vojvođanski autonomaši postaju polako svesni da ih je EU zaboravila. Hvala Nenadu Čanku što je usred katalonske separatističke krize pokazao lojalnost interesima otadžbine kao i pre dve i po decenije. U svakom slučaju, uprkos politikantskoj manipulaciji, pokazao je javnosti da u Kataloniji ima snažnije veze od VPRV Aleksandra Odžića koji se u kritičnom trenutku ipak nije našao rame uz rame sa Kataloncima. Odžiću, čija partija više nema ni vlastiti sajt, ostalo je da sa stranica „Glasa Srbije“ zlurado poruči bivšem šefu: „Vreme mu je za penziju“[26].

Narodni odustanak od autonomaške politike u Vojvodini odveo je male preostale grupice partija, NVO i sličnih udruženja od autonomaštva ka ideji separatizma. Od evropskih uzora za sada ne odustaju, pa traže uzor u katalonskom separatizmu. Ipak, koliko god da su vojvođanski separatisti mali i nejedinstveni ne treba ih zanemarivati. Istorija je pokazala da opadanje demokratskog karaktera političkog sistema i vladavine prava u kombinaciji sa snažnim stranim uticajem i domaćim političkim trulim kompromisima ovakve grupe može da propusti ka vlasti. Setimo se kako su smešno izgledale autonomaške grupacije do 2000. godine, a kada su, zahvaljujući koalicionoj aritmetici DOS-a, ovladale Skupštinom AP Vojvodine po Vojvodini su više od deceniju i po vršile svoju štetočinsku delantost.

Često sam upozoravao da su autonomiju Vojvodine teško kompromitovali Pajtić, Čanak i njihove kolege. Prava opasnost je u tome što se dosadašnji simparizeri autonomaštva mogu okrenuti malo poznatim i radikalnim liderima vojvođanskih separatista. „Mladoj Vojvodini“ je već premalo da Vojvodina dobije federalni status. Gruhonjićeva ekipa sa Autonomija Info autonomašku publiku neprekidno zasipa medijskim sadržajima koje argumentuju naslovima punim sugestija osećanja bede, očaja, beznađa, straha… Svoja mračna osećanja uverljivo pripisuju celom društvu. Njihovi naslovi su puni agresivnih reči i fraza: napad, nasilje, poraz, sramota, autoritarnost, diktatura, nazadovanje, bahaćenje, cinizam, propast… Široka je paleta njihovih mračnih emocija i frazeologija negativnog diskursa. Ovi pokrajinski medijsko-politički poplaši mogu lako stvoriti kolektivnu fobiju[27] kojom Vojvodinu mogu odvesti u politički neuračunljivo stanje ako im se ukaže povoljna prilika. Sreća je što je broj njihovih čitalaca opao na svega sedamdesetak hiljada.

S krajnjim oprezom i mudrošću moramo se odnositi prema značaju katalonskog primera za budući separatizam u Vojvodini. Javni otklon Branislave Kostić od vojvođanskih separatista 2014. g. ukazuje na opasnost, jer ona odlično zna sa kim ima posla. Zašto to nisu uradili Živan Berisavljević i Đorđe Subotić? Starost? Strah? Opasnost od separatista svakako nije političko područje, već  područje bezbednosti.

UPUTNICE
____________________________________________________

[1] Marković, Ratko – Ustavno pravo, str. 444, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012. g.

[2] Zastava Katalonije u Novom Sadu, Čanak u Barseloni, Mondo, 30. 9. 2017. g.

[3] U Vojvođanskim opštinama na vlasti i SNS i SPS i LSV… Autonomija info, 23. 5. 2016. g.

[4] Stanić, M; Čonkaš, Z – Koalicija iznenađenja: U novosadskoj vlasti SNS, SPS i – LSV, Blic, 21. 6. 2016. g.

[5] Pečat je tu, al gde su čoveci, SNP naši, 14. 3. 2017. g.

[6] Aleksandar Odžić je od 1996. godine bio član LSV, a napustio je tu stranku krajem 2008. g. i osnovao Novosadsku partiju. Dnevnik – Odžić osniva „Novosadku partiju“, RTV, 31. 1. 2008. g.

[7] Srna – Tuča u sedištu Vovjođanske partije, Blic, 5. 11. 2011. g.

[8] SNP Paši objavili spisak „osnivača“ Vojvođanske partije, RTV, 11. 3. 2013. g.

[9] SNP Naši: Vojvođanska partija falsifikovala potpise članova Evropske snage Vojvodine, RTV, 14. 3. 2013. g.

[10] Višekruna, Đorđe – Blato u panonskom moru, Tabloid, 9. 10. 2014. g.

[11] Odžić: Vojvodina kao Katalonija, Autonomija info, 19. 6. 2015. g.

[12] Papović, V – Katalonci sponzorišu „Republiku Vojvodinu“! Alo, 13. 8. 2015. g.

[13] Grafiti Vojvodina = Katalonija u Novom Sadu, Autonomija info, 30. 9. 2015. g; Grafiti Vojvodina = Katalonija u i u drugim gradovima Pokrajine, Autonomija info, 1. 10. 2015. g.

[14] Čonkaš, Zlatko; Gedošević, Lana – Alarm. Vojvodina dobila svoje separatiste, Blic, 8. 10. 2015. g.

[15] Vojvođanski separatista Odžić ponovo u Kataloniji, Žig, 14. 7. 2016. g.

[16] Vojvođanski klub: Ne gurajte Vojvodinu ka separatizmu, Autonomija info, 3. 10. 2017. g.

[17] Pančić, Teofil – Ujedinjeno K – Vojvođanski K. 1:0, Autonomija info, 26. 9. 2017. g.

[18] Kostić, Branislava – Odgovor na tekst Teofila Pančića, Autonomija info. 30. 9. 2017. g.

[19] Kovačev, Dušan – Jezuitska politika „crnog barona“ protiv RTV, FSK, 29. 7. 2016. g.

[20] Barselona: Stotine hiljada protiv nezavisnosti Katalonije, RTV, 8. 10. 2014. g.

[21] Čanak: Katalonci imaju pravo da odluče, LSV, 1. 10. 2017. g.

[22] Delegacija LSV posetila parlament Katalonije, LSV, 2. 10. 2017. g.

[23] Čanak u Kataloniji: Važno da vidimo referendum, N1, 2. 10. 2017. g.

[24] Izraz „korisna budala“, odnosno „korisni idiot“ (useful idiot), ušao je u opštu upotrebu zahvaljujući Njujork tajmsu 1948. godine, a uveden je da bi imenovao sovjetske simpatizere u zapadno-evropskim zemljama. Prvi su ga javno upotrebili italijanski socijaldemokrati (idiots utiles) 1946. godine u brošuri L’Umanita. Netačno je pripisan Lenjinu. Izraz „Korisne budale“ je prvi zabeležio Bogdan Radica u smislu fraze koju su visoki funkcioneri jugoslovenskih komunista koristili da označe istinske demokrate koji su pristali sa njima da sarađuju radi demokratije (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, objavljenom u Readers Digest 1946. godine. O upotrebi i značenju termina „usefull idiot“ na početku XXI veka videti: Mona Charen, Useful idiots: how liberals got it wrong in the Cold War and still blame America first, Harper Collins, 2004; William Safire, Safire’s Political Dictionary, Oxford University Press US, 2008. O „korisnom idiotu“ u savremenom kontekstu političke stvarnosti Srbije videti: Kljakić, Ljubomir – Kriza: korisni idioti i kolaps Srbije, Naš pečat DOO i Fond Slobodan Jovanović, Pečat, Beograd 2011. g.

[25] Bešlin, Milivoj – „Kataloniji u čast“, protiv briselske stabilokratije, Avangarda, 5. 10. 2017. g.

[26] Andrić, Dejan M – Intervju: Aleksandar Odžić, borac za Republiku Vojvodinu, Glas Srbije, 4. 10. 2017. g.

[27] Videti odeljak „Kako nastaju kolektivne fobije“ u: Ekmečić, Milorad – Srbofobija i antisemitizam, Beli anđeo, L 32, Šabac, 2000. g.

Izvor FSK, 31. oktobar 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u