VEZA DEVALVACIJE SUVERENITETA I POLITIKE BEZ SADRŽAJA

MIROSLAV STEVANOVIĆ U nove regionalne i globalne izazove Srbija ne sme da se upusti kao...


MIROSLAV STEVANOVIĆ

nove regionalne i globalne izazove Srbija ne sme da se upusti kao pleme, već tako što će osloboditi svoje kreativne potencijale

„Ljudi su su u nekom trenutku gospodari svojih sudbina. Greška, dragi Brute, nije u našim zvezdama već u nama što smo potčinjeni.”
Vilijam Šekspir

U periodu globalnih i regionalnih geostrateških turbulencija, koncentrisani smo na događaje širom sveta u nadi da bi u nekoj novoj geopolitičkoj situaciji Srbija mogla celovitije da ostvari neke od svojih nacionalnih interesa. U turbulentnim vremenima, međutim, mnogo važnije od događaja sa neizvesnim učinkom je fokus na kapacitete za političko odlučivanje unutar sopstvene političke zajednice.

Četiri decenije neoliberalizma devastirali su politički život nacija širom sveta, velikih i malih. Tako smo, na primer, čitali o sastanku lidera dve vodeće ekonomske sile – SAD i Kine – gde je naglasak bio na potpisanim sporazumima velike vrednosti. Za očekivati bi bilo da stvari stoje onako kako se predstavljaju. Ali, kada se bolje pogleda, veliki deo tih sporazuma je okviran i teško da će ikad biti realizovan.

Naglašavanje lepih želja, opštih mesta, narativa i formi postalo je u doba medijske psihopolitike toliko rašireno da politika, posebno spoljna, sve više liči na reklamne kampanje. U međuvremenu, obični ljudi širom sveta kojima se politike bez politike serviraju i dalje žive u iluziji da glasanjem utiču na sudbinu sebe i svojih bližnjih.

U pozadini trenda politika bez stvarne sadržine, čini se, je to što neoliberalni globalistički poredak uvlači nacionalne vlasti u proces otklona od predstavničke demokratije kao suštinske vrednosti nacije još od njenog nastanka. Središte tog procesa je nametanje promene percepcije suvereniteta, koji inače podrazumeva pravo nacije da upravlja sobom kao kolektivitetom u okviru sopstvenih ustavnih i zakonskih okvira. Nacionalne vlasti danas suverenitet sve češće doživljavaju apstraktno, zbog čega sve manje vrednuju pojedinca, kao izvornog nosioca suvereniteta. Ta promena percepcije obrazlaže se tezom da je model koji je prihvaćen nakon Vestfalskog mira, u kome nacionalne države imaju pravo i odgovornost da upravljaju svojim unutrašnjim poslovima, potisnut novim strukturama za potrebe XXI veka.

„ODGOVORNI SUVERENITET”
U smislu navodnih potreba novog doba, često se poziva na model Evropske unije, međunarodne organizacije sa 27 država članica, koje prihvataju centralizovan sistem u temama od klimatskih promena do trgovine i merenja zakrivljenosti krastavca. EU se predstavlja kao primer tzv. „nadnacionalnog konsenzusa”. Nadnacionalnost se čak nameće i u pitanjima nacionalne bezbednost tako što su nacionalne bezbednosne politike navodno podložne „globalnom testu” kao uslovu svog legitimiteta. Mogu li se građani osećati lagodno ako odluke njihovih vlasti podležu prihvatanju od strane drugih vlasti, koje često imaju potpuno različite vrednosti i interese?

Moderna vremena 3Nacionalne administracije, međutim, uvažavaju ovaj koncept i tako dolaze u položaj da unutrašnji motivacioni činilac svode na retoriku kako svaki set ubeđenja zavisi od nekih nad-događaja. U tom kontekstu, izmišljen je i pojam „odgovorni suverenitet”, koji se obrazlaže tako da suverenitet obuhvata i obavezu prema drugim državama, kao i prema svojim građanima i da čini neophodan osnov za saradnju u svetskom poretku.

Na stranu što nije jasno šta bi bio „neodgovoran suverenitet”, suština konstrukta o odgovornom suverenitetu je preoblikovanje pojma suvereniteta. Pojavni oblik je to da političari tvrde kako nisu u mogućnosti da sami zaštite interese svojih građana. Čak je i nacionalna bezbednost postala zavisna od „globalne bezbednosti”, što se opravdava tezom o potrebi uvažavanja međunarodnog sistema, koji navodno funkcioniše izvan opsega moći. Rezultat je da su nacije suočene s posledicama delanja svojih administracija koje se samopodvrgavaju ad hoc nadnacionalnom sistemu.

Ovakav zaokret u shvatanju suvereniteta nije moguće objasniti realnim činjenicama, pa smo suočeni sa metasaznajnim objašnjenjima, poput onog da tradicionalno shvaćen suverenitet nije podoban za doba u kome smo suočeni sa „realnostima transnacionalnog sveta” ili i da će “međunarodni sistem zasnovan na pravu i diplomatija” stvoriti uslove za globalnu vladavinu. Još gore, neki zagovornici očekuju da promena svesti i usvajanje novog sistema mora da počne odmah.

PUSTOŠ DIPLOMATIJE
U tom kontekstu, ključni fenomen je uverenje kako je diplomatija sredstvo za rešavanje svih problema u međunarodnom sistemu. Problem je što, kako se ispostavlja, postoje slučajevi koji su otporni na diplomatske metode, odnosno u kojima su suprotstavljeni nacionalni interesi nepomirljivi. U takvoj situaciji, ako ne može da bude delotvorna, primena diplomatije može samo da pogorša stanje bez otvaranja perspektive za prevazilaženje sukoba. Diplomatija, naime, nosi gubitke i koristi i pre upuštanja u diplomatske napore potrebno je strogo odmeriti potencijalne gubitke i dobitke. Da bi bila delotvorna, mora joj prethoditi napor da se utvrde parametri kako ostvariti ciljeve, koja je prihvatljiva cena i koja bi mogla da bude svrha procesa. U tome je jedna od najvažnijih promenljivih veličina – vreme. Nacije mogu vreme da iskoriste da redefinišu svoje ciljeve, ostvare saveze ili da se spremaju za sukob. Postoje i ekonomski parametri koji se moraju uzeti u razmatranje, kao i postupci da se druga strana uvede u željeni tok diplomatskog procesa. Srećan kraj nije neminovnost, već racionalna odluka o prihvatanju cene podrazumeva korist za ostvarivanje bar nekih ciljeva. Bez tračka nade u uspeh nema svrhe od diplomatije, jer ona je sredstvo, a ne politika, tehnika, a ne svrha. Čemu uporno nastojanje da se čak i nepomirljivi sukobi rešavaju sastancima čija je sadržina isključivo razmena kurtoazije? Samo početno prisustvo može da koristi onima koji tako stiču legitimitet, ali bez nečeg višeg, značaj i taj kapacitet brzo izbledi. Da bi diplomatija države bila efikasna, mora da kanališe pregovore u okviru šireg strateškog spektra, koji nekad iziskuje ružnu i javnu konfrontaciju.

Neoliberalni globalisti tretiraju diplomatiju kao svrhu samu za sebe. Državnici su postali „prijatelji” i „partneri”, a stalne seanse multilateralnost, kao da države u međunarodnim odnosima ne postupaju po sopstvenom nahođenju. Konceptualna je greška predstavljati multilateralnost kao suprotnost jednostranosti. Mnoge su organizacije multilateralne, ali se razlikuju u diplomatskom i političkom sadržaju i kapacitetu sile, te sam nema jasno značenje. U suštini, kad je među državama komplementarna volja, multilateralnost se postiže bez sekretarijata i redovnih zasedanja. Radi se, dakle, samo o usklađenoj aktivnosti više država u međunarodnim odnosima. Ali globalisti nameću multilateralizam kao formu, u vidu sve brojnijih organizacija, koje se iznova potvrđuju kao neefikasne i nedelotvorne.

Neformalni globalistički poredak teži da eliminiše svako odudaranje. U tom kontekstu, multilateralizam se predstavlja kao spoljna politika „odgovornih suvereniteta”. U praksi, međutim, grupa nacija inicira politike i aktivnosti koje uglavnom podrazumevaju uskraćivanje slobode akcije u i van država. Ovaj model očit je na primeru pomenute EU, u okviru koje birokratska tvorevina u Briselu preoblikuje interese i prioritete pojedinih članica i podvrgava ih svojevrsnom međunarodnom nadzoru u međunarodnoj, ali i u unutrašnjoj politici. Sličan pristup se promoviše i u okviru Ujedinjenih nacija, u vidu tzv. „normiranja” u cilju standardizacije međunarodnog ponašanja. Međutim, u okviru tog modela, u UN su neretko izglasavane odluke koje su imale za svrhu pritisak na neke zemlje, bez drugih realnih konsekvenci. Takav model, dakle, ne može biti prihvatljiv kada se radi o oblastima u kojima se zadire u interese nacija.

Moderna vremena 4UZROCI „INTERNACIONALIZACIJE”
Teme koje se izvlače iz nacionalnog okvira često su predmet demokratske rasprave i nema razloga da se internacionalizuju. Ono što im je zajedničko jeste to da gubitnici u unutrašnjoj raspravi često pokreću njihovu „internacionalizaciju” kako bi promenom političkih aktera promenili i politički ishod. Tako neuspešni na nacionalnoj političkoj sceni redefinišu političku arenu kojoj se prilagođavaju i sporna unutrašna pitanja. Na taj način se demokratsko donošenje odluka prenosi u multilateralno, birokratsko, elitističko okruženje. Danas smo dostigli situaciju da se za skoro svako unutrašnje pitanje može naći nevladina organizacija koja teži da ga internacionalizuje i tako pretvori u temu za „normiranje”.

Tako bi izgledao „odgovorni suverenitet”. Za one koji ga zagovaraju suverenitet nacije je apstrakcija, istorijski koncept koji nema značaj u savremenom svetu. Problem je što se tako gubi temelj legitimiteta zasnovanog na građaninu i volji naroda, koji je suština suverene vlasti nacije. „Deliti” suverenitet umanjuje vrhovnu moć građana nad sopstvenom vlašću i životima, zbog koje se u krajnjoj liniji usvajaju ustavi. Otuda odbojnost građana da prihvate pojavne oblike „odgovornog suvereniteta”.

Zašto je važno razumeti opasnost stalnih pregovora bez rezultata i izgleda za ostvarenje nacionalnih ciljeva? S obzirom da se globalistički mehanizami agresivno nameću, realna je opasnost da će otpor njima vremenom dobijati konkretne forme. Kada se, a ne ako se, to desi, svako ko razume suštinu države kao ostvarenje političke zajednice teško će takvu potrebu građana moći da ospori. U krajnjoj liniji, čemu država ako svi treba da se pokoravamo anonimnom nadnacionalnom interesu, osim ako svrha života svakog građanina nije da plaća sve više pregovarača o sve više tema koje se tiču sve manjeg broja ljudi?

VIŠEPARTIJSKI PARTIZAM
Red je prihvatiti stvarnost da u geostrateške turbulencije Srbija ulazi zaglavljena u medijskoj psiho-politici, u kojoj nema prostora za ideološku već samo za interesnu borbu. Otud i praksa da izborna volja biva relativizovana pred i postizbornim koalicijama nekad potuno suprotnih ideologija. U tim uslovima ne može da funkcioniše sistemska odgovornost vlasti za posledice politika na osnovu kojih je ta vlast osvojena.

Tako nam ni izbori kao institucionalni mehanizam borbe za vlast, po pravilu, ne donose ništa bitno novo u raspodeli moći, jer ostaju nedirnute moći grupacije koje obezbeđuju finansije i uticaj političkim strankama kao svojoj fasadi. To što Srbija ostaje ideološki neprofilisano društvo ostavlja prostor retorici koja ne odražava realnu političku borbu, već je samo poligon za opstanak uspostavljenih sfera uticaja.

Iz te situacije proističe nemogućnost institucionalnog osvajanja stvarne vlasti, što ogromnu većinu stanovništva (izuzimajući oko 140.000 radnih mesta u javnom sektoru koja se dele među strankama i one bliske grupi od nekoliko stotina ekstra bogatih) ostavlja izvan političke realnosti. Posledica nemogućnosti institucionalnog uticaja većine stvara realnu opasnost da se zahtevi, u prirodnoj težnji da u društvu budu oblikovani kao većinski ili manjinski, prenesu na vaninstitucionalni teren, ne više kroz postojeće oblike organizovanja, već spontane, pa i neartikulisane forme.

Teško je prepoznati političku organizaciju u Srbiji koja formuliše ideološki postulat savremenog kapitalističkog društva iz ugla levice, desnice ili centra. Normalno bi bilo da ono što građani u velikoj većini očekuju političke stranke ostvaruju ili bar ne relativizuju, odnosno, ukoliko to nije moguće, da se ne proklamuje takva državna politika. U suprotnom, građani ostaju samo moneta za stvaranje legaliteta mehanizmu kome nedostaje suštinski legitimitet. Bez istinske većinske podrške za bilo koji od strateških ciljeva koji proklamuju političke stranke, u nedostatku koherentne politike koju tokom borbe za vlast najavljuju, građanima se nudi lažni kompromis – da se ostvarivanje strateškog cilja može nadomestiti nedostatkom politike kroz participaciju u neoliberalnom globalnom konstruktu. Tako se, međutim, niti dosledno ostvaruju ideje niti stabilna unutrašnja politika.

Moderna vremena 5Zbog nekog razloga stranke ne mare za programsko opredeljenje i zarad učešća u izvršnoj vlasti pristaju da relativizuju svoje političke programe, čime prestaju da budu ideološke organizacije koje se bore za vlast i svode se na interesne grupe. Tako, „konzervativne” partije zastupaju obimne državne investicije, a levičarske zagovaraju otvoreni monetarizam, a kao politički program se najavljuju zakonske ili ustavne obaveze (suzbijanja kriminala, nepriznavanja jednostranog otcepljenja KiM).

Zašto se put prelaska u stabilno kapitalističko i višepartijsko društveno uređenje ispostavio kao spor i neodlučan, kao da nije dovoljno privlačna ideja kompetentnog, konkurentnog i demokratskog društva? Čini se da bez ideologije cilj politike ostaje isti kao u jednopartijskom režimu – biti na vlasti, samo danas modifikovano kroz više partija. Ideološko opredeljenje građana svodi se na verovanje političarima, kako to prikazuju mediji. Političari, međutim, moraju biti podvrgnuti sistemskom preispitivanju, jer ti ljudi raspolažu resursima građana.

KRIZA DRUŠTVENOG UREĐENjA
Horizontalna entropija društva ima i svoju političku posledicu – krizu društvenog uređenja, što preti da ugrozi i legitimitet vlasti kao takve, jer koji su razlozi za izbore, ako ne većinska saglasnost o politici. Izbori ne služe da bi građani dali kadrovski monopol, već da se dođe do saglasnosti o politici koja će određivati društvene odnose za određeni period. Dalja degeneracija političkog sistema mogla bi da dovede Srbiju u potpunu blokadu mogućnosti za borbu da određena ideologija institucionalno postane vladajuća. Ukoliko dođe do takvog razvoja, neće biti moguće institucionalno se određivati prema geostrateškim izazovima, već postoji rizik da se borba za vlast, koja je prirodan fenomen, nastavi drugim sredstvima.

S tim u vezi, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi („kartel porodica”), u kojoj vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U takvoj interesnoj simbiozi grupe porodica, pojavljuje se progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj interesnoj grupi. Drugi takav istorijski primer, koji je interesantan za današnju situaciju u Srbiji zbog svođenja politike na interesno, je organizovan vaninstitucionalni progon u doba lorda Kromvela i „kabale”. Radi se o istorijskim dokazima da vlast formirana u okviru ideološki neprofilisane interesne grupe, koju povezuju samo korist iz monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na prinudi transponuje u društvenu moć u finansijskom smislu nema kapacitet da vrši progon na način vodi otklonu ili represiji prema patološkim pojavama ili grupama.
Tako uspostavljena grupa ima dve odlike zbog kojih je neprijateljska prema svima koji mogu ili žele da uzdrmaju uspostavljeni monopol, a to su izolacionizam prema spolja i ekskluzivitet iznutra. U jednopartijskoj državi ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirne tačke sa radnim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje počivaju na demokratskom centralizmu, nomenklatura koja je 1981. započela istorijski proces pretvaranja javnog u privatno, posredstvom državne prinude, postaje svojevrsna aristokratiju (uključujući i kroz nevladin sektor), koja praktično koči iako zagovara prelazak u kapitalizam.

Racionalan pokušaj tako uspostavljene plutokratije da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već radi kanalisanja koristi, predstavlja ekskluzivizam. Društveni sukob iz isključivanja stanovništva dovodi preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja.

Moderna vremena 6MUSOLINIJEV PRIMER
Suština sukoba, koji predstavlja prepreku racionalnom institucionalnom odlučivanju, posledica je horizontalne entropije, u koju je društvo zapalo krajem 70-tih, a čega su bili svesni oni koji su iz neophodnih promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka zauvek. Od tada, preduzetnici kao takvi nisu postali deo vladajuće „aristokratije” (ukoliko nisu ekstremno bogati), a da su radnici izgubili privilegiju da u socijalnoj državi jedno sa „aristokratijom”.

U tim okolnostima, a posebno u svetlu novih geostrateških turbulencija, postoji opasnost od ideje da je država jedini temelj društva i da bi trebalo potpuno da nadzire svaki aspekt društvenog života (kao i da nevladine organizacije, koje nemaju demokratski legitimitet, treba da učestvuju u procesu donošenja odluka). Istorijski, ovakve ideje su bile izražene u fašizmu. Zajedničko fašističkim režimima i pokretima je stavljanje države iznad pojedinca i njegovih prava, politički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog vođe, i korporativni ekonomski sistem kome je cilj bio postići harmoniju između društvenih klasa. Ove odlike mogu se prepoznati u savremenoj fazi neoliberalizma, u kome privilegovanje sve manjih grupa (od nvo, preko gej prava itd.), institucionalizacija liderstva u demokratskom procesu, te opšta korporativizacija, postaju nešto na šta se javnost privikava kao svakodnevicu.

Navedena ocena možda izgleda preterana, ali je istorijski dokaziva. Benito Musolini je političku karijeru počeo kao socijalista. Godine 1902. emigrirao je u Švajcarsku i zaposlio u socijalističkim novinama L’Avenir del Lavoratore (Radnička budućnost). Godine 1909. dobio je posao u italijanskim socijalističkim novinama u Austriji, a u leto 1909. proteran je iz Austrije, vratio se u Italiju i postao sekretar lokalnog ogranka Socijalističke partije i urednik partijskih novina. A 1912. postao je direktor Socijalističke stranke, a posle i urednik partijskog lista Avanti. Fašizam je postao politički pokret 1919, kada je Musolini osnovao Fasci Italijani di kombatimento, čiji su ciljevi bili: proglašenje republike, ukidanje Senata, reforma parlamenta, konfiskacija crkvenih dobara, delimična eksproprijacija kapitala i agrarna reforma. Tokom fašističke diktature parlamentarni sistem postao je staleško predstavništvo. Nastavno osoblje moralo je da položi zakletvu da će braniti režim. Urednike novina imenovao je Musolini, a ko nije imao pismeno odobrenje partije nije se mogao baviti novinarstvom.

SLABLjENjE KONKURENTSKE SPOSOBNOSTI NACIJE
Gušeni su štrajkovi i podilazilo se interesima krupnih kapitalista i zemljoposednika. Trgovačka društva lišena su samostalnosti i integrisana su u tzv. „korporativni sistem”. Nedovršena ideja bila je učlaniti sve Italijane u profesionalne organizacije ili korporacije koje nadzire vlada. Musolini je gradio legendu o Vođi, a lično je preuzimao vođenje ministarstva, kolonija, gradskih uprava, vojske i oružanih službi te javnih radova. Ponekad je istovremeno bio predsednik vlade i na čelu više ministarstava, a sve vreme šef -Fašističke stranke i stranačke milicije. Svojim finansijerima približio se prebacujući brojne industrije iz javnog u privatno vlasništvo, a 1930. je stavio industriju pod čvrstu vladinu kontrolu. Velike količine novca trošio je na javne radove najavljujći razvoj Italije. U nedostatku ideološke borbe, spoljnopolitičke odluke su bile nedosledne (od pacifizma do agresivnog imperijalizma, antihitlerovski pa savezništvo), a neracionalne na unutrašnjem planu (privreda je trpela zbog težnje za autarhijom i nametanja koncentracije teške industrije za koju Italija nije imala sirovine).

Zato danas, kada ne možemo sa sigurnošću projektovati kakvo će okruženje i svet biti za pet, 10 i 20 godina, važno je očekivanja projektovati na kapacitetu za donošenje odluka u kontekstu određene politike, a ne u kontekstu određenog interesa. Na žalost, destrukcija društvene zajednice u Srbiji za posledicu je imala slabljenje konkurentske sposobnosti nacije. U svim oblastima života, regrutacija i prohodnost kadrova nije sprovođena na osnovu kvaliteta. Tako su se razgranali razni lobiji, okupirajući prostor i suzbijajući konkurenciju čak i u javnim poslovima. Suzbijanje kadrovske konkurencije relativizuje obrazovanje i sposobnosti i podstiče negativnu selekciju, što vodi plemenskoj organizaciji, a ne naciji koja teži da učestvuje u svetskoj podeli rada. Posledica ove pojave je pustošenje sredina izvan centara, gde svi nastoje da dovedu rodbinu i poznanike, ne birajući sredstva za lično napredovanje.

Moderna vremena 7Srbija i građani mogu da izdrže slab materijalni status, ali ne i nove generacije nedovoljno sposobnih za javne poslove. U nove regionalne i globalne izazove Srbija ne sme da se upusti kao pleme, već tako što će osloboditi svoje kreativne potencijale, a njih ne podstiču dekreti, nego zaštita konkurencije od monopola interesnih grupa.

Politika
Pratite nas na YouTube-u