SALMAN RAFI ŠEIK
Ako je cilj Trampove turneje bilo dovođenje ključnih zemalja na liniju američkog interesa, jasno je da se to nije dogodilo
Bez obzira na Trampovu predizbornu antikinesku retoriku, prva poseta američkog predsednika Aziji dokazala je da su američki odnosi sa Kinom daleko od antagonističkih. Tokom ove posete dogodile su se dve stvari koje jasno ukazuju ne samo na produbljivanje ekonomskih veza SAD i Kine već i na to da SAD postepeno gube svoju nekadašnju polugu uticaja u Aziji. Sporna pitanja kao što su ona u Južnom i Istočnom Kineskom moru teško da su ostavila ikakav vidljiv uticaj bilo na trajektoriju američko-kineskih odnosa, bilo američkih odnosa sa njihovim saveznicima. Sa druge strane, čini se da su ova pitanja počela da ulaze u blagu normalizaciju. To je sasvim evidentno iz onog što je rekao kineski premijer Li Kećiang – da Kina i ASEAN započinju razgovore o najsitnijim detaljima dogovora o „kodeksu ponašanja“ u Južnom kineskom moru. Pored toga, Kina se saglasila da pristup plovnim putevima i vazdušnom prostoru Južnokineskog mora treba da bude „neograničen“ i „neometan“, što će odagnati zabrinutost Filipina.
Da Kina postaje sve veća i veća vučna snaga nekadašnjim američkim saveznicima poput Filipina, evidentno je još od načina na koji je filipinski lider Rodrigo Duterte efektivno iskoristio samit ASEAN kako bi ostvario napredak, i to ne u staroj agendi koja se tiče Južnokineskog mora, već kroz akt diplomatskog balansiranja između SAD i Kine.
Međutim, ono što je postalo jasno tokom bilateralnog filipinsko-američkog samita, koji se uglavnom fokusirao na pitanja poput borbe protiv terorizma i narkotika, jeste to da SAD nakon likvidacije Sporazuma o transpacifičkom trgovinskom partnerstvu (TPP) nemaju novu ekonomsku inicijativu na stolu koja bi popravila štetu nanesenu američko-filipinskim odnosima u poslednjim mesecima. Ovo objašnjava zbog čega zemlje poput Filipina žele da poboljšaju bilateralne odnose sa Pekingom, što je podstaklo masivne ekonomske podsticaje prijateljskim susednim državama. Ta tendencija doprinela je američkoj nesposobnosti da se suprotstave rastućem kineskom uticaju u regionu.
NOVO PONAŠANjE FILIPINA
U skladu sa tim, kineski premijer Li Kećiang je produžio svoj boravak u Manili i izvan samita kako bi dalje učvrstio već zagrejane bilateralne veze, potpisao značajne sporazume i postavio podlogu za državnu posetu predsednika Si Đinpinga u februaru. Namamljen kineskim ekonomskim šargarepama, filipinski lider se takođe uzdržao od kritikovanja Kine zbog njenih masivnih aktivnosti u pogledu rekultivacije ostrva i militarizacije spornih teritorija u Južnokineskom moru. Naprotiv, on je čak u interesu Kine ponudio ideju da se problem reši bilateralno, izbegavajući napore spoljnih sila kao što su SAD i Japan da posreduju u sporovima kroz multilateralni okvir i iskoriste to pitanje kako bi vršile pritisak na Kinu.
I, dok je Kina pružila podršku Regionalnom sveobuhvatnom sporazumu o ekonomskom partnerstvu (Regional Comprehensive Economic Partnership Agreement – RCEP), koji ima za cilj smanjenje trgovinskih barijera između 16 trgovačkih nacija Azijsko-pacifičkog regiona, i nastavila tempo svoje inicijative Pojas i put, ostaje činjenica da najveći uticaj na odnose zemalja regiona sa Kinom dolazi od načina na koji se razvijaju i produbljuju njeni odnosi sa SAD. Trampova poseta samo je naglasila ovaj uticaj, kao što su to učinili ugovori vredni milijarde dolara. Stoga, pitanje za kreatore američke politike je: ako trgovinski odnosi Kine i SAD rastu, zašto i druge zemlje u odnosu na Kinu ne bi činile isto?
Ironično, Trump je napustio Kinu, zemlju o kojoj je kukao da trgovinski „siluje“ SAD, bez ikakvih konkretnih sporazuma o otvaranju kineskih tržišta. Ono što je on uspeo uključuje 43 milijarde dolara vredan ugovor sa kineskom naftnom i petrohemijskom kompanijom da zajednički rade na istraživanju prirodnog gasa sa SAD na Aljasci. Finansijska podrška će doći od Kineske investicione koporacije i Kineske banke (Bank of China). Kineska nacionalna naftna kompanija potpisala je inicijalni dogovor sa Čenijer enerdžijem o „dugoročnom snabdevanju“ tečnim prirodnim gasom. Fondacija Puta svile, povezana sa Narodnom bankom Kine, za promociju novih Puteva svile uspostaviće zajednički fond sa SAD. Kineska investiciona korporacija će uspostaviti zajednički fond sa Goldman Saksom, a Kina će kupiti više aviona od Boinga i uvesti više automobila Tesla.
KINESKA POBEDA U PUNOM ZAMAHU
Pored toga što Filipini i Kina rade u regionu, drugi američki saveznici poput Japana i Južne Koreje takođe ne igraju na liniji SAD, prvenstveno zbog odluke Trampa da minira TPP. Ni Japan ni Vijetnam, obe članice TPP, nisu izrazili nikakav interes da budu na strani SAD u razbijanju bilateralnih okvira. Prošle nedelje je japanski ministar finansija eksplicitno odbacio ideju o bilateralnom sporazumu. I, dok ni jedna od zemalja koje je Tramp posetio nije obećala da će pregovarati o novim bilateralnim trgovinskim režimima, 11 zemalja, nekadašnjih članica TPP, postiglo je sporazum dok je Tramp bio u regionu, da transpacifičko partnerstvo stupi na snagu bez Amerikanaca. Stoga, ako je cilj ove turneje bila izgradnja i popravljanje odnosa sa ključnim zemljama regiona i njihovo dovođenje na linije američkog interesa, jasno je da se to nije dogodilo.
Naprotiv, imali smo prilike da vidimo unutar i izvan Kine je kineska pobeda u punom zamahu. Američko-kineski dil pokazuje prvi korak u pravcu materijalizacije Sijeve vizije „Made in China 2025“, koja je u svojoj suštini u potpunom kontrastu sa Trampovim zagovaranjem „protekcionizma“. Ovakva politika neće funkcionisati u vremenu kad zemlje regiona tragaju za sporazumima koji promovišu slobodnu trgovinu. Slobodna trgovina i investicije su nešto što Kina radi, i to je razlog zbog koga ona prikuplja svu regionalnu inerciju, pretvarajući nekadašnje saveznike SAD u trgovinske partnere željne saradnje, spremne da zaborave i sporna pitanja.
Salman Rafi Šeik je istraživač analitičar međunarodnih odnosa i pakistanske spoljne i unutrašnje politike
Preveo IVAN RISTIĆ
