PATRIK BJUKENEN
Da li smo mi, Amerikanci, za drugi hladni rat, protiv Kine, i, ako jesmo, zbog čega?
Nakon 19. nacionalnog kongresa kineske komunističke partije u oktobru moguće je prepoznati viziju pomaljajućeg novog svetskog poretka u perspektivi predsednika Sija Đinpinga. Do 2049. godine, odnosno stogodišnjice trijumfa komunističke revolucije, Kina bi trebalo da postane najmoćnija država na svetu. Okupacija i poniženje koje su joj naneli Zapad i Japan u 19. i 20. veku postaće omražena, ali daleka istorija.
Amerika će biti potisnuta iz Azije i zapadnog Pacifika daleko iza drugog lanca ostrva. Tajvan će biti vraćen matici, Južna Koreja i Filipini neutralizovani, Japan obuzdan. Kineske pretenzije na sve stene, grebene i ostrvca u Južnom kineskom moru biće priznate od svih umešanih strana. Sijeva strategija Jedan pojas, jedan put uvućiće Južnu i Centralnu Aziju u orbitu Pekinga, a on će se naći u Pantenonu, pored oca osnivača komunističke Kine Maoa Cedunga.
Kina je odbacila demokratiju u korist vladavine jedne partije nad političkim, ekonomskim, kulturnim i društvenim životom. Kad se pogleda u kom je stanju Evropa, sa opadajućim brojem stanovnika, podeljena secesionizmima i u strahu od invazije migranta iz Trećeg sveta, i Amerika, koja se cepa duž ideoloških i političkih linija, Kina mora izgledati kao ambiciozna rastuća sila i model koji bi trebalo slediti.
VIZIJA SIJA ĐINPINGA
Zaista, zar Kina nije svetu pokazala da autoritarizam može biti kompatibilan sa nacionalnim jačanjem koje nadmašuje demokratski Zapad? Tokom proteklog veka, Kina – zahvaljujući ekonomskom nacionalizmu i trgovinskom suficitu sa SAD od četiri biliona dolara – raste tempom koji nije viđen od 19-vekovne Amerike. Šta god mi mislili o Sijevim metodima, ovakva vizija mora biti privlačna ogromnom delu kineske omladine – oni vide svoju zemlju kako smenjuje Ameriku na poziciji prve sile i čini da Kinezi postanu dominantna svetska nacija.
Kakva je američka vizija? Šta je američka ideja za 21. vek? Šta je misija i cilj koji nas ujedinjuje, inspiriše i vuče napred?Nakon Drugog svetskog rata, Americi je spoljna politika nametnuta užasnom realnošću koju je rat proizveo, odnosno brutalnom staljinističkom dominacijom SSSR nad Istočnom i Centralnom Evropom i velikim delom Azije. Pod devetoricom predsednika naša politika se svodila na obuzdavanje sovjetske imperije uz istovremeno izbegavanje rata koji bi doveo do uništenja civilizacije. U Koreji i Vijetnamu hiljade Amerikanaca je položilo život za odbranu takve politike.
Ali, sa kolapsom sovjetske imperije i raspadom SSSR, izgledalo je da će do 1992. godine naš veliki posao biti gotov. Sada će naša demokratija cvetati i biti prihvaćena od svih naprednih naroda i nacija. Ali to se nije dogodilo. „Kraj istorije“ nikad nije došao. Novi svetski poredak Buša I nije potrajao. Demokratski krstaški pohodi Buša II proizveli su katastrofe od Libije do Avganistana.
Autoritarizam je sada u usponu, a demokratija u povlačenju. Da li su SAD spremne da prihvate svet u kom Kina – koja je ujedinjenija i odlučnija nego mi i raste duplo bržim tempom – postaje dominantna sila? Jesmo li spremni da se ćutke pomirimo sa kineskim vekom? Ili ćemo usvojiti politiku koja će obezbediti da Amerika ostane najveća svetska sila?
Imamo li neophodno bogastvo, moć, izdržljivost i volju za ulazak u drugi hladni rat sa ciljem obuzdavanja Kine, koja je, izuzimajući strateško naoružanje, moćnija i perspektivnija nego što je SSSR ikada bio. Na svojoj azijskoj turneji predsednik Tramp je govorio o „Indo-Pacifiku“, skraćenici za predlog da SAD, Japan, Australija i Indija formiraju jezgro koalicije koja će održati ravnotežu snaga u Aziji i obuzdati ekspanziju Kine.
UGROŽAVA LI KINA SAD?
Ipak, pre nego što oformimo azijsko-pacifički NATO za ograničavanje i obuzdavanje Kine u ovom veku, kao što smo u 20. veku učinili sa SSSR, moramo se upitati zbog čega to radimo. Da li Kina – čak i ako bi prestigla SAD u proizvodnji, tehnologiji i ekonomskom učinku i postala uporediva vojna sila – zaista predstavlja pretnju kakvu je predstavljao nekadašnji SSSR, u meri da bi trebalo da razmišljamo o preventivnom sprečavanju njenog širenja na mestima koja nisu vitalno važna za Ameriku, poput Južnog kineskog mora.
Kina je velika sila, ali veliki su i problemi sa kojima se suočava. Susedi je se plaše i ne vole je. Ima teritorijalne sporove sa Rusijom, Indijom, Vijetnamom, Filipinima i Japanom. Ima separatiste na Tibetu i u Sinkjangu. Hrišćanstvo raste dok je komunizam, kao državna religija, mrtav u verskom smislu. Pored toga, monopol vlasti koji sada imaju komunistička partija i Si Đinping znači da, ako nešto krene po zlu, neće moći da nađu drugog krivca.
Na kraju krajeva, zašto je obuzdavanje Kine u Aziji odgovornost SAD, koje su udaljene 12 vremenskih zona? Sve dok Kina nastoji da ovlada Evroazijom utisak je da nema želju da ugrozi vitalne interese SAD. Kineski komunizam deluje kao idelogija u koju ne veruje ni sam kineski narod i koju Kina nema nameru da nameće Aziji ili svetu.
Ponavljam: da li smo mi Amerikanci za drugi hladni rat, i ako jesmo, zbog čega?
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
