ŽELjKO CVIJANOVIĆ
General nam je pokazao da se od Srba ne traži kompromis, već predaja; valjda smo nešto uspeli da razumemo
1.
Ne odzvanja ovoliko General Mladić među Srbima zbog svoje tragične sudbine. Na sopstvene sudbine, pa i sudbine bližnjih, Srbi, ako još nisu sasvim oguglali, a ono oguglavaju. Nešto je drugo ovde. General odjekuje zato što je njegov udes više od sudbine. On je nacionalna paradigma – gotovo kao Đeneral Mihailović u svom udesu pre 72 godine.
Kao što je od Đenerala Mihailovića bilo ne malo znatnijih Srba u 20. veku, i kao što se ni u jednom od njihovih dela i sudbina nisu tako ispresecale sve silnice nacionalne tragedije tog doba kao u delu i povesti Đenerala Mihailovića, tako je u poslednjih 30 godina bilo istaknutijih Srba i od Generala Mladića. Ali, isto tako, nijedna sudbina i nijedno delo tog doba nisu svedočili o nacionalnoj tragediji kao General.
O čemu dakle svedoči General? O nasilno produženom srpskom 20. veku, koji ne prestaje ni njegovom presudom niti će prestati njegovim verovatno skorim silaskom sa scene. O tome da je ono što bi se dalo nazvati vremenom Generala Mladića – od 1991. do ovonedeljne presude – jedinstveno istorijsko, pa i političko vreme, po tome što 2017. godinu i Generala ispraćamo sa gotovo istim pitanjima sa kojima smo ga dočekali davne 1991. Gotovo kao da smo 26 godina hodali ukrug.
2.
Naravno, gro ovdašnjih elita, pa i političkih, presudu Generalu doživeo je kao olakšanje. Nametljivo guranje Generala među simbole srpskog poraza i mračne strane dvostruko je neophodno takvim elitama. Prvo, da bi se konačno legitimisao nacionalni poraz sa svim onim što iz poraza sledi, a što je antički svet obeležavao ubedljivim izrazom: teško pobeđenima! I, drugo, da bi se te elite svrstale nasuprot poraza, prikrivajući svojju pravu ulogu – da su one ne samo realizatori planiranog sloma zemlje i naroda nego su one poraz sam.
Zašto se onda iz svog autobusa koji ih sve skupa vodi u neki savršeni svet ne bi rešili dosadnog dede, koji ih stalno ometa nekim temama iz istorije (dok oni gledaju napred). I pritom zaudara na luk. Utoliko pre što je izbacivanje tog dede jedan od uslova da se uopšte dokotrljaju do novog sveta
3.
Naravno – dok pokušavaju da ga izguraju iz autobusa, iz istorije, iz javne svesti i nacionalno nesvesnog – oni ne vide da guraju sopstveni narod, koji generala, nasuprot haške pravde, vidi u sazvežđu poretka. Naime, malo je Srba koji Generala ne vide sa najboljima iz svog naroda. Za to vreme, još je manje muslimana koji koji, nošeni svojim istorijskim silnicama, ne znaju da je General oličenje šejtana i din-dušmanina prvog reda.
Dva su razloga zašto se toj razlici nije čuditi. Prvo, muslimani Generala mere brojem sunarodnika stradalih u borbi sa njegovom vojskom; Srbi Generala mere brojem svojih preživelih u ratovima 90-tih, znajući da im se nisu ponovila stradanja iz prethodnih ratova.
4.
Drugi razlog zašto, kao posle nekih drugih ratova, pobedom života nije preteglo jedno gledište na Generala, jeste taj što su ratovi iz 90-tih završeni samo za njega, ali nisu ni za ostale aktere ni za zapadne kreatore i korisnike tih ratova. Srpske elite, opet, što više znaju da nije gotovo, to više žele mir sa susedima i to su skuplje spremne da ga plate.
Srbi su kao žrtvu budućem miru već prineli svoje nacionalne interese i najlegitimnija prava, a da se neće odreći junaka i Generala. Tom cilju prinet je i Peti oktobar, a biće i ponovljen, ako bude trebalo.
5.
Ostalima – među njima i Bosanskim muslimanima – zapadni kreatori mir u 21. stoleću opisali su kao „nastavak rata mirnim sredstvima“, protiv Srba, naravno. Zato oni nisu odustali ni od svojih ratnih ciljeva ni od uloge ekskluzivne ratne žrtve – pozicije u kojoj se računa sa apsolutnim političkim pravima i nultim političkim dužnostima.
Haška presuda Generalu samo je postament na kome se smešta zla priroda te žrtve. Ona je deo tog rasporeda figura koji bi trebalo da učini nemogućim život između Srba i Bošnjaka. Na taj način onaj ko je autorizovao presudu sudije Orija – a o kome su govorili haški insajderi od Karle del Ponte, preko Džozefa Najsa do Florens Artman – taj gura egzistenciju dva naroda ka kontrolisanom konfliktu, a ne prema pomirenju. Ista ruka osudila je generala Mladića i naterala Bakira Izetbegovića i Sulejmana Ugljanina da neprestano Srbe izbacuju iz cipela.
6.
To je ruka koja ubogim novinarima diktira eseje o Balkanu kao istorijskom buretu baruta, koje periodično eksplodira, samo da se ne bi neko dosetio da je dogovor izmađu Sarajeva i Banjaluke moguće napraviti bez stranih posrednika, i to za ne više od nedelju dana.
To je ruka koja sokoli Srbe da nauče da svet i posebno sebe gledaju očima svojih neprijatelja. Kada u tome uspeju – a ovdašnje elite, koje likuju što su se rešile Mladića – biće začuđeni kako odjednom nestaju svi razlozi za buduće konflikte.
7.
Presuda Generalu konačno govori najvažnije. Neće biti nikakvih pregovora, ni između Srba i Albanaca ni između Srba i Bošnjaka. „Pregovori“ će zapravo biti tek spoljna forma diktata, u kome će Srbima biti ponuđeno da na sebe i svoje interese zauvek pogledaju očima svojih neprijatelja. Takav pristup učiniće dobrodošlim svako srpsko pregovaračko taktiziranje, ali samo kao kupovinu vremena i podrške, a nikako kao nešto što će voditi opipljivim plodovima pregovaračkog uspeha.
Šta smo videli iz presude Generalu? Da se od Srba ne traži kompromis, već predaja, i da se odnosom prema Generalu proverava jesu li i koliko srpske elite odustale od svakog nacionalnog i državnog interesa. A to znači da naš opstanak neće odrediti naše pregovaračko umeće, već mnogo fundamentalnije stvari.
Zato odjekuje General: zato što Srbi neće pristati da se pogledaju očima svojih neprijatelja, ma kako ih videle njihove elite.
