Dragomir Anđelković: Vreme je za drugačiju regionalnu politiku

Srbija bi trebalo da sa Zapadom napravi kompromise u Crnoj Gori i Makedoniji, koje su za Rusiju izgubljene teritorije

Bivši šef slovenačke diplomatije Ivo Vajgl je pre neki dan na konferenciji održanoj u Podgorici govorio o ulozi Rusije na Balkanu. Kako je rekao „mešanje Rusije u prilike na Zapadnom Balkanu učinilo je proširenje na Jugoistočnu Evropu prioritetom EU“. Njegove reči su pogodne da se ponovo osvrnemo na srpsko-ruske veze, rusku politiku u našem okruženju, našu regionalnu politiku sa akcentom na Crnoj Gori i generalno „srpsko pitanje“. I sve to bez emocija, odnosno „fobija“ i „filija“, već krajnje hladno, iz prizme naših nacionalnih interesa.

GEOPOLITIČKI FLEŠBEK
Stigmatizovani smo, naš prostor je raskomadan, gurnuti smo u ekonomski sunovrat. A zbog nesrećne bliže prošlosti u koju šire neću ulaziti, jedini smo na Balkanu koji se i dalje makar asimetrično opiru evroatlantskoj dominaciji. Tome pogoduje i kontinuirano ponašanje nekih zapadnih centara moći koji u nastojanju da okončaju uspostavljanje svog balkanskog geopolitičkog poretka, nastavljaju da deluju antisrpski. Većim ili manjim intenzitetom, kako kada, pružaju podršku centralizaciji BiH na štetu Srpske; promovišu kosovsku kvazinezavisnost; blagonaklono se odnose prema sprovođenju projekta identitetskog genocida nad Srbima u Crnoj Gori, odnosno nezainteresovano posmatraju nipodaštavanja prava Srba od Hrvatske do Makedonije.

Iz svega toga jasno je što su Srbi rado dočekali povećanje interesovanja Kremlja za Balkan. Tako smo, to je činjenica, dobili bar sa jedne strane delimičnu potporu za odbranu naših interesa, od sprečavanja daljeg slabljenja RS do onemogućavanja ulasku Kosova u OUN. Povećanje ruskog angažovanja na našem području usledilo je posle minhenskog govora Putina kojim je obznanio nespremnost njegove zemlje da dalje trpi američku hegemoniju i samovolju. Rusi su procenili da je Balkan jedna od pogodnih zona da se suprotstave Zapadu. U kontekstu državne energetske geopolitike ali i svoje poslovne računice, ruske kompanije su 2007-2008. postale većinski vlasnici Naftne industrije RS i Naftne industrije Srbije, da bi se uskoro Moskva otvoreno suprotstavila nelegalnom proglašenju kosovske nezavisnosti pod pokroviteljstvom vodećih zapadnih sila. Ujedno je Rusija počela da pruža aktivniju podršku borbi Banjaluke za očuvanje izvornog dejtonskog uređenja BiH.

Sve to je predstavljalo preokret u odnosu na rusku politiku iz prethodnog perioda. Jeljcinova Rusija, utonula u nacionalni mazohizam koji je skupo koštao Ruse, bila je u najmanju ruku rezervisana prema srpskom faktoru a neretko je prihvatala da prati antisrpski kurs vodećih zapadnih država (od podrške uvođenju sankcija SRJ i prvim NATO akcijama protiv snaga RS, do nezainteresovanosti za stradanje Srba u Hrvatskoj i Krajini). Putinova Rusija se i pre zaoštravanja odnosa sa Zapadom prema Srbiji ponašala korektno, ali ništa više od toga, dok je prema srpskom pitanju van Srbije mestimično pokazivala ozbiljno nerazumevanje pa i negativan stav (pokazalo se ubrzo sebi na štetu).

RUSIJA NA BALKANU
Šta su tada bili ruski interesi na Balkanu, precizno je, u okviru studije „Jugoistočna Evropa u epohi kardinalnih promena“, definisao uticajni „Institut Evrope“, Ruske akademije nauka. Ruski interesi su se svodili na tri tačke: 1) da se Rusija što više ekonomski i energetski učvrsti na Balkanu (pogotovo u zemljama koje imaju EU perspektivu a još nisu ušle u tu Uniju); 2) da iskoristi tranzitni potencijal regiona (pre svega u svetlu energetske geopolitike); 3) da blokira potencijalne antiruske tendencije. Toliko o državnim interesima Ruske federacije. Uz njih su svakako značajno mesto imali lični interesi dela ruske politike i ekonomske elite.

Oni su, u to doba, nažalost, vodili ka tome da je za Moskvu u našem regionu prvorazredni partner bila Podgorica. To se manifestovalo i kroz krajnje pozitivan odnos ruskih oficijelnih struktura i medija prema projektu crnogorske nezavisnosti. U tome se išlo toliko daleko – o čemu naša javnost malo zna – da je bilo i pokušaja ruskog posredovanja između Podgorice i SPC sa ciljem da pravoslavna crkva u Crnoj Gori dobije status sličan kakva unutar Ruske pravoslavne crkve imaju Beloruski ili Ukrajinski egzarhat. Radi se o suštinskoj crkvenoj autonomiji, krajnje neprimerenoj u našem slučaju, što je SPC odlučno stavila do znanja neformalnim posrednicima.

Brzo se pokazalo da je Moskva sebi, zbog kratkovidosti i pohlepe dela svoje elite, iskopala jamu. Omogućila je Đukanoviću da je zloupotrebi i posle baci na geopolitičko smetlište, a svoju zemlju uvede u NATO. I mi smo skupo platili tu rusku grešku. Koštuničina vlada se, nema sumnje, opirala secesiji Crne Gore. U tome je protiv sebe na ovaj ili onaj način imala i Zapad i Rusiju. Rezultat je bio da je opskurni podgorički režim izvojevao pobedu (verovatno na osnovu – od strane velikih igrača legalizovanog – falsifikovanja referendumskih rezultata) i potom punom parom krenuo u vođenje politike identitetskog genocida, odnosno raznim vidovima pritiska nametanja „svojim“ Srbima izmišljenog crnogorskog nacionalnog (umesto regionalnog) identiteta.

PROMIŠLjENO PARTNERSTVO
Kako kažu Englezi: „ne vredi plakati nad prosutim mlekom“. Idemo dalje. A okolnosti su takve da smo u mnogo čemu mi i Rusi strateški partneri. Nama je, kako je veće rečeno, ruska podrška neophodna da bi nastavili kakvu-takvu borbu za Kosovo i Metohiju a kada se radi o RS, u okviru Dodikovog racionalnog višeslojnog građenja savezništva, od jevrejskog faktora preko nekih konzervativnih činilaca na Zapadu, vrlo je bitna i uloga Rusije. Banjaluka mudro ne stavlja sva jaja u jednu korpu, ali je u konstrukciji koju gradi važna i ruska korpa.

Sa svoje strane mi smo Rusiji, i to kako vreme ide, uz asimetričnu ali sve opasniju izolaciju Rusije od strane niza zapadnih zemalja, sve bitniji partner. To smo na način koji prevazilazi našu veličinu i geopolitički potencijal. U moderno doba meke moći i sa njom skopčanih propagandnih efekata, rusko-srpsko partnerstvo ima važnu globalnu i rusko-unutrašnju dimenziju. Bez obzira na strašne pritiske, Srbija, razume se i zato što je to naš vitalni interes (kao i ruski da na nekim poljima nama pomogne) istrajava u odbijanju da se distancira od Rusije. To Moskvi mnogo znači, što se vidi i iz reči predsednice Saveta Federacije ruskog Parlamenta, koja je ovih dana posetila Beograd.

Kako je Valentina Matvijenko rekla: „Mi smo zahvalni Srbiji, srpskom rukovodstvu i srpskom narodu na tome što nisu priznali nezakonito proglašene sankcije protiv Rusije. Zahvalni smo što ulažu napore u cilju razvoja ekonomske saradnje.“ Uz sve strahove od odmazde Zapada koje imamo, i vrdanja kao kada se radi o statusu humanitarnog centra u Nišu, Srbija je posvećena izgradnji odnosa sa Moskvom, od domena vojno-tehničke saradnje do otvorenog glasanja protiv antiruskih predloga u raznim evropskom i međunarodnim telima.

NACIONALNI PRAGMATIZAM
Tako mora i da ostane. Čak i da Zapad ponudi Srbima ozbiljne ustupke – od statusa RS do nekog kompromisnog rešenja za Kosovo i Metohiju – mi ne bismo smeli da se okrenemo vođenju rusofobne politike. Jedno je platiti ustupke kontraustupcima Zapadu, makar se oni i ne dopali Moskvi, a drugo je nedvosmisleno se okrenuti protiv nje. No, sve ovo je samo teorijski rečeno. Zapad nam za sada ništa veliko i ne nudi da bismo uopšte imali dilemu oko odnosa prema RF. To ipak ne znači da nemamo načine da se na racionalan način borimo u prilog bar delimične zaštite srpskih nacionalnih interesa u dogovoru sa Zapadom, po principu šta se može – može se. Nemamo biološki i drugi potencijal da drugačije rezonujemo.

Da se u svetlu toga, a u svrhu konkretnog sagledavanja onoga šta nam je činiti, vratimo rečima Vajgla o Crnoj Gori i Rusiji. Kako je rekao, EU, a nema sumnje da je mislio i na NATO, veoma je zainteresovana za stabilizaciju prilika u našem regionu. EU i NATO su spremni da po prvi put za to nešto daju. U konkretnom crnogorskom slučaju, pošto su tu zemlju stavili pod kontrolu, sada im je važno da ona ne bude problem već koristni element u njihovom geopolitičkom mozaiku. U svrhu toga „između opozicije i vlade mora postojati inkluzivna atmosfera, a parlament je mesto gde sva mišljenja treba ukrstiti“. Sve u svemu, jasno je da je Zapadu koji je progutao Crnu Goru važno isto ono što je bilo Trećem Rajhu na našim prostorima 1941. godine, a to je da se obezbedi mir na pokorenom području kako se tu ne bi trošili resursi.

Tu postoji prostor za nas da postignemo bar u jednoj sferi od vitalnog značaja za naš narod kompromis sa NATO. Ako ne možemo da pravimo celovite aranžmane, okrenimo se parcijalnim, pod uslovom da nam koriste. Svakako Srbima u Crnoj Gori i van nje ne godi što je ona ušla u NATO. Ali to se desilo i ništa više ne možemo da promenimo. Uostalom, umnogome je konfuzna politika ruskih faktora koji se bave Balkanom tome pogodovala. Sve je rađeno bez jasne strategije, u zadnji čas, anahrono, kao da se radi o sredini prošlog veka, na način da se zloupotrebljavaju fondovi (Moskva izdvoji sredstva koja preko niza ruskih i srpskih posrednika stignu drastično umanjena). Tako je bilo i u Makedoniji.

SLUČAJ CRNE GORE
Kada je već tako a jeste, ne treba da žrtvujemo Srpstvo u Crnoj Gori samo zato da bi NATO imao problem na jednom deliću svog prostora. Daljem protivljenju crnogorskom članstvu u tom paktu neka se bave individualno građani te zemlje u skladu sa svojim (geo)političim ubeđenjima, bez obzira na nacionalnost. Neka taj rat i dalje vodi Rusija za svoj račun ako joj je interes. Ali ne treba da postoji srpski anti-NATO front u Crnoj Gori. Naprotiv. Vreme je da srpski politički činioci u toj zemlji izađu iz te priče. Umesto toga srpske i prosrpske partije treba ofanzivno da krenu u borbu za kolektivna prava Srba. I to ne treba nikako povezivati sa Rusijom, jer zbog toga će Srbi i dalje biti tretirani kao taoci.

Brisel i Vašington, uprkos visokoparnoj retorici koja bi trebalo i našem narodu da ide u prilog, potpuno ignorišu prava Srba u Crnoj Gori. Kada su Srbi u pitanju, previđa se da je u poslednje dve decenije u Evropi došlo do revolucionarnog preokreta u sferi poštovanja manjinskih prava. To je postalo uslov za pristupanje EU. Nominalno se u tom smislu opredelila i Podgorica. Crnogorska regulativa u vezi sa nacionalnim pravima priznaje visoke norme, od prosvetne sfere i upotrebe jezika do uključivanja u institucije sistema. Štaviše, predviđeno je da „manjinski narodi i druge manjinske nacionalne zajednice imaju pravo na srazmernu zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i lokalne uprave“.

Kada se radi o srpskom narodu, ono što je formalno usvojeno zbog Brisela grubo se gazi, dok EU iz geopolitičkih razloga gotovo i ne reaguje. Nažalost, ćuti i oficijelna Srbija dok se srpski jezik, ćirilica, srpska književnost i istorija – izbacuju iz osnovnih i srednjih škola. S druge strane Srbi ne dobijaju svoje škole. Štaviše, „prema informaciji o zastupljenosti nacionalnih zajednica, u državnim organima i organima uprave radi svega 7,3 odsto Srba“ (Novica Đurić). I to stoga što su mnogi od njih zaposleni u lokalnim samoupravama, tamo gde je opozicija na vlasti. U crnogorskom sudstvu, tužilaštvu, specijalnim službama, policiji – Srba skoro i nema. To je deo mehanizma sprovođenja identitetskog genocida nad njima: ko realno želi da dobije posao koji mnogi smatraju prestižnim, mora da se opredeli kao Crnogorac.

SRPSKO PITANjE I EU
Ako nastavimo kao do sada (da Srbi u Crnoj Gori uz podršku Rusije vode bitku protiv NATO i Zapada dok se Beograd pravi nevešt, gradeći dobre odnose sa Podgoricom kao da je u pitanju prestonica Finske gde Srba ima vrlo malo i uz to su došljaci a ne autohtoni narod) loše nam se piše. Na sledećem popisu stanovništva biće nas 20 odsto ili manje. Milova mašina za identitetsko mlevenje postepeno ispunjava plan negiranja Srba. Na popisu stanovništva 2003. godine u Crnoj Gori je bilo 32 odsto deklarisanih Srba i 63,5 posto onih kojima je srpski maternji jezik (i tu su svakako dominirali Srbi koji su izbegli direktno tako da se izjasne). Na prošlom popisu (2011) već je broj izjašnjenih Srba pao na 29 procenata a građana kojima je srpski maternji na 43 odsto. Zamislite šta će biti 2021. godine ako nastavimo kao do sada?

Da srpska ideja u Crnoj Gori postepeno ne bi doživela sunovrat, Srbija mora da se aktivira na više nivoa. Prvo, važno je da se srpsko pitanje u Crnoj Gori u skladu sa EU standardima internacionalizuje. Srbija kao matična država srpskog naroda ima pravo da se u vezi sa tim obrati Briselu. Drugo, važno je da pruži veću finansijsku, stručnu i svaku drugu podršku srpskom narodu u Crnoj Gori u borbi za njegova nacionalna prava, ali promišljeno, uz kontrolne mehanizme, a ne na način koji omogućava delu tamošnjih profesionalnih Srba (od kojih sigurno neki rade za Mila Đukanovića vodeći sterilnu borbu, kao što Đukanović ima i mnogo lobista u Beogradu) da celu stvar zloupotrebljavaju kao priču oko borbe protiv NATO. Treće, Beograd treba da podstakne srpske političare u Crnoj Gori da pokušaju da naprave kompromis sa Zapadom.

Šta bi on podrazumevao? Trasiranje puta ka stabilizaciji Crne Gore tako što bi se pre svega EU založila za poštovanje kolektivnih i individualnih prava Srba dok se srpski faktor ne bi na homogen način bavio velikim geopolitičkim pitanjima. A uveren sam da je dovoljno da u Crnoj Gori prestane progon Srba i naš narod dobije ono što mu po EU normama i crnogorskim zakonima pripada, i već na sledećem popisu stanovništva biće više Srba. To je važnije nego da li je Crna Gora u NATO. Priče o lažnim državnim udarima i slično služe za zastrašivanje naroda i polako daju rezultat. Ako se eliminiše ta vrsta pritiska i sa tim spregnuti temelji socijalnog crnogorstva – diskriminacija onih koji se izjašnjavaj kao Srbi, odnosno favorizacija deklarisanih Crnogoraca – mnogi koji u smislu poslednjeg pribegavaju mimikriji, neće se ustezati da pokažu da su Srbi!

VEŠTINA MOGUĆEG
Srbija jako malo čini da se bori za interese srpskog naroda u regionu, od Crne Gore i Makedonije, preko muslimansko-hrvatskog dela BiH, do Hrvatske. Rastrzani nizom problema kao da previđamo ono što je prioritet, a to je zalaganje za Srpstvo. Tako em direktno činimo štetu našim nacionalnim interesima, em je činimo indirektno time što ostavljamo prazan prostor koji postaje pogodan za velike geopolitičke igre, koje nam se na kraju obiju o glavu. U taj prostor se, naravno na način koji njoj odgovara, na srpskoj strani fronta ubacuje Rusija. A. razume se, ona vodi bitku za svoje geopolitičke interese, a ne primarno za opstanak Srpstva. Mi smo sa Rusima istorijski prijatelji i na mnogim poljima saveznici, ali su nam prioriteti drugačiji. Rusima je najvažnije da se odupru zapadnom pritisku a nama bi trebalo da bude da očuvamo ono što je ostalo od našeg nacionalnog i državnog prostora. Doduše, veliko je pitanje da li je tako i da li mi imamo bilo kakve nacionalne prioritete ili se zbunjeno vrtimo ukrug tek kupujući vreme.

Da nas ponor pre ili kasnije ne bi progutao, krajnji je trenutak da zaigramo ofanzivno, na racionalan način. On podrazumeva održavanje partnerskih odnosa sa Rusijom na svim poljima gde nam to odgovara (Kosovo, RS) i recipročno odbijanje da podlegnemo pritiscima da bilo šta negativno učinimo Rusiji (sankcije, prekid vojno-tehničke saradnje, podrška raznim rezolucijama protiv Moskve). Pragmatično i moralno je da budemo uz Rusiju gde god to za nas nije fatalno. No, tamo gde nam povezivanje našeg delovanja sa ruskim ne ide u prilog, važno je da zaigramo samostalno. Mislim pre svega na Crnu Goru i Makedoniju. Činjenica je da je Rusija tu ozbiljno poražena i da joj srpski faktor samo koristi radi efekta pozadinske destabilizacije protivnika. Jedna stvar je bila dok je postojala i najmanja nada da će Rusija tu trijumfovati, druga je sada kada je jasno da je matirana. Od toga da bijemo njenu izgubljenu bitku mi nemamo nikakvu korist a samo možemo da imamo još veću štetu, privlačeći bes evroatlatnskih moćnika. Opet, imamo šta da im ponudimo, a to je da doprinesemo stabilizaciji onoga što je već Zapad pokorio. Na osnovu toga treba da trgujemo.

Politika, a tim pre geopolitika, je veština mogućeg. I tu nema slepe ljubavi prema drugima. Kao što Moskva sa Zagrebom izgrađuje energetsko i drugo strateško prijateljstvo i to ne smatra činiocem koji bi trebalo da naruši veze sa Srbijom, i mi slično treba da postupamo sa SAD i NATO tamo gde možemo da imamo korist. Ali pre toga, da bi to sve bilo u funkciji srpskih interesa a ne izgovor za selektivno distanciranje od Rusije, Beograd mora ozbiljno da otvori srpsko pitanje, a ne da beži od njega u isprazne priče o regionalnoj saradnji, apstraktnim dobrosusedskim odnosima i pomirenju. Da se vratimo na tople emocije: one u (geo)politici i te kako imaju svoje mesto, ali moraju da budu usmerene prema sebi. A mi poslovično patimo od deficita istog, koji se ispoljava kroz hronični nacionalni mazohizam i kratkoročne kalkulacije.

Izvor Pečat/Vidovdan, 27. novembar 2017

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u