Kako da Srbija pronađe brod i luku?

MIROSLAV STEVANOVIĆ Po cenu nedolaska šoping-molova, Srbija se mora suočiti sa svetom bez zaslepljenosti...

MIROSLAV STEVANOVIĆ

Po cenu nedolaska šoping-molova, Srbija se mora suočiti sa svetom bez zaslepljenosti simboličkom komunikacijom

Savremene tehnologije dovele su do sve brže komunikacije i u tim uslovima izražen je uticaj simboličke komunikacije na svest. Posledica toga u političkom životu je fenomen da onaj ko ima medijsku dominaciju može da stvara utisak o stvarnosti koji čak ne mora da ima veze sa fizičkom stvarnošću, čak ni kad je ona opštepoznata. Zato često slušamo, gledamo i čitamo analize koje se zasnivaju na jakim utiscima o konkretnim događajima, iz kojih se proizvoljno projektuju dalje geoplitičke implikacije. Problem je što se na ovaj način relativizuju činioci koji utiču na mogućnosti i uz to često u pozadini vrši jednostrana politička projekcija sa ciljem da obezbedi inertnost stanovništva.

Tako, na primer, u srpskom informativnom prostoru postoji polarizacija o tome koliki će i kakav biti domet uticaja SAD, EU, Rusije i Kine u predstojećem periodu, na osnovu toga čija retorika se čini trenutno prihvatljivijom. Zbog čega se u javnosti stvara utisak kako naša strateška spoljnopolitička i unutrašnja opredeljenja zavise isključivo od lične mudrosti političara da se dosledno oslanjaju na „povoljan“ retorički konstrukt.

Ono što je bitno za odlučivanje je to da se opcije moraju zasnivati na fizičkoj stvarnosti. Među važnim je geografski činilac, odnosno objektivan položaj države u fizičkom okruženju. Pitka voda, vodni putevi, saobraćajni pravci i njihova pristupačnost i troškovna efikasnost uslovljavaju mogućnosti i omogućavaju ili ograničavaju opcije.

Promišljanje o ulozi geografskog činioca u strateškom pozicioniranju Srbije danas mora da preispita osnovne postulate koji su doveli do aktuelne orijentacije: nastojanja da se bude deo razvijenog sveta i da se obezbedi povoljniji položaj u svetskoj podeli rada. Prvo što se mora uvažiti jeste da danas Evropa, u kojoj je Srbija, ne može postojati mimo sveta, a da evropske sile neće moći beskonačno da prevaljuju troškove svog društvenog luksuza, zbog kojeg izgledaju primamljivo, na siromašni Jug. Drugo, Evropa je deo Evroazijske kopnene mase, a sa SAD je povezana Atlantskim okeanom.

KOMUNIKACIJSKA REVOLUCIJA
Donedavno arktičke obale Evroazije bile su skoro pola godine nepristupačne za prevoz, zbog čega je od suštinske važnosti bio pristup plovnim putevima, odnosno izlazak na topla mora. U tim uslovima države Zapada, koje su kontrolisale topla mora, imale su preimućstvo u trgovini, u čemu im se odnedavno pridružuju države Jugoistočne Azije, pre svega Kina i Indija. Za male zemlje, koje moraju da se uklope u strateške odnose, ovo je ograničavalo listu poželjnih partnera, te su bile prinuđene da se priklanjaju interesima Zapada, a odnedavno i Kine. Priče o dostupnosti, pameti i prilikama, osim što zvuče dobro i ulivaju nadu, uglavnom se ispostavljaju kao isprazne ukoliko mala država ne uživa stratešku podršku koja bi joj omogućila učešće na tržištu. Za one koje se nađu na liniji geopolitičkih sukoba, iskustvo nas uči, velika je mogućnost da postanu meta napada. Zavisno od njihovog strateškog značaja, ti napadi su nekad prerastali u otvorenu agresiju, uglavnom u interesu globalnog hegemona, a protiv interesa sila koje nastoje da prošire svoj geopolitički domašaj. U tom kontekstu nije za kriviti one koji su 90-tih gledali na EU i SAD kao jedini mogući oslonac za ostvarive planove države kao što je Srbija.

Danas smo, međutim, svedoci suštinskih geostrateških promena, koje moraju da nas navedu na promišljanje o tome kako bi međunarodni odnosi u našem okruženju mogli da se razvijaju. Za razliku od pristupa koji nameće deo geopolitičara „uzgajanih“ kao faktičkih propagandista, ove promene se ne smeju posmatrati u uverenju da je status quo nepromenljiv, već otvorenog uma za ocenu da li će i koliko objektivno usloviti korekcije aktuelnog globalnog poretka.

Odnedavno stvaraju se uslovi za plovidbu Severnim pomorskim putem, Južna Koreja i Kina, ali i Japan dobijaju kraći pomorski saobraćaj do Roterdama, u odnosu na put Indijskim okeanom, Persijskim zalivom, Sueckim kanalom, Mediteranom i Atlantikom. Kako se vidi na slici, radi se o objektivnoj činjenici, koja nekim azijskim džinovima, omogućava jeftiniji i brži prevoz robe. Dosada ekskluzivni južni pravac ostaje bliži Indiji, Maleziji, Indonezija, državama Persijskog zaliva, ali i za trgovinu sa Afrikom. Mogućnost plovidbe arktičkim priobaljem čini Rusiju manje uslovljenu mogućnošću izlaska na toplo more. Ovo je takođe objektivna činjenica, koja smanjuje značaj slobode prolaska Bosforom i Dardanelima, odnosno Turske, na lakši pristup severa Evroazije afričkim lukama, ali ne više za samu mogućnost da veliki deo Evroazije životno zavisi od toga tokom dela godine.

CILjEVI IZAZIVANjA KRIZA
Ova promena mogla bi da uslovi korekcije evroazijske geostrategije, tim pre što je Rusija u značajnoj meri stekla preimućstvo na Severnom pomorskom pravcu, što joj obezbeđuje učešće u potencijalno najznačajnijoj robnoj transverzali, a ujedno relativizuje značaj dominacije zapada na južnom pravcu (osim u pristupu afričkim tržištima, odnosno njihovoj eksploataciji).

Ovakav razvoj neumitno bi uticao na pravce sukobljavanja sila koje pretenduju na podelu globalne trgovine. S jedne strane, Indija će biti prinuđena da se osloni na SAD, jer nema neposredan pristup kopnenom Putu svile, što je ujedno suprotstavlja Kini. Ovo potencijalno žarište, kako se vidi na slici, bilo bi otklonjeno izgradnjom 7.200 kilometara dugog kanala (transportni koridor Sever-Jug), odnosno spajajanjem Persijskog zaliva i Kaspijskog jezera – o čemu su preliminarne sporazume već postigli Indija, Iran i Rusija – koji bi prolazio preko strateški važnog Azerbejdžana. Ovakav pravac značajno bi podrio važnost Persijskog zaliva i Sueckog kanala, posebno s obzirom na skup provoz ovim pravcem, što bi oslabilo položaj niza saveznika zapada na tzv. Pomorskoj fasadi evroazijske kopnene mase. Ujedno, ojačalo bi niz država koje su prijateljske sa Rusijom, i to na osnovu stabilnih geografskih činilaca, što bi bila direktna pretnja globalnoj monopolarnoj dominaciji SAD.

Jedna od takvih država raspolaže značajnim rezervama prirodnog gasa (Iran) i u sve bliskijim je odnosima sa Katarom, u kome je centralna komanda američkog vazduhoplovstva za Zaliv i u kome Britanija gradi bazu, ali na koji otvoreno nasrću dve zalivske države Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija, koji su strateški partneri zapada i Izraela. Pri tome, Sirija – koja je geografski najpogodnija za gasovod od zemalja Zaliva do Evrope – je nakon ruske pomoći u suprotstavljanju terorističkoj okupaciji i zapadnim nasrtajima postala blisko povezana sa Rusijom.

U takvim nepomirljivim sukobima, ukoliko nema ravnoteže snaga – a nema je budući da Rusija sa 150 miliona stanovnika nema odgovarajuće kapacitete za ofanzivno angažovanje na širokom prostoru – za očekivati je da će SAD, uz podršku zapadnih saveznika, ići na izazivanje kriza kako bi onemogućio širenje ruskog uticaja u Evropi.Prvi sukob u tom cilju moguće je podstaći u Libanu. Realno, Saudijska Arabija bi imala interes da se u toj državi suprotstavi iranskom prisustvu (a da zadrži svoj), o čemu svedoči otmica premijera Haririja i podrška Izraelu u konfrontaciji sa Libanom. Problem je što šiitske snage Hezbolaha danas predstavljaju ozbiljnu silu u borbi na terenu i pitanje je koliko bi takve operacije naudile Izraelu. Otud je verovatnije da je za konflikt, u kome bi stradalo lokalno stanovništvo, a Zapad samo radio medijsku kampanju i prodavao oružje, pogodniji teren koji ispunjava tri uslova: ima unutrašnji konflikt, ima potencijal da Evropu odvoji od Rusije i direktno ugrozi vitalne interese Rusije. U ovo se trenutno uklapaju prostori Jermenije i Moldavije.

ŠTA JE KONTROLISAN SUKOB
Ova potencijalna žarišta su bitna za položaj i političku orijentaciju Srbije, budući da bi, ukoliko se ovaj trend nastavi, konflikt došao u crnomorski region, koji je jedino more na koje Srbija ima izlaz (Dunavom). Nije potrebno mnogo matematike da se izračuna da Srbija onda dolazi u zonu vitalnog interesa NATO, ali je problem što bi u tom slučaju interes NATO bio suštinski sveden na prekookeansku SAD i težnju da se Evropa i pomorska fasada održe u okviru američke hegemonije. Kako se ispostavlja, instaliranje sistema na granicama Rusije nije dovoljno da se ova država pokori, mada jeste da se trenuno ograniči njen geografski i prirodni potencijal. Međutim, suviše je veliki izazov transportnih koridora za globalnu dominaciju SAD, koje su ipak suviše udaljene, da bi država takve moći olako pristala da prihvati realna i opšte korisna rešenja. Priče o represivnim režimima notorno funkcionišu u tom kontekstu, a još više nekontrolisana vojna izdvajanja koja vojno-industrijski establišment SAD pretvaraju u odlučujući politički činilac.

Više od geopolitičke analize – koja ipak zavisi od odluka – za dalju kalkulaciju je od većeg je značaja imati u vidu faktore koji mogu dovesti do prenosa sukoba na ovaj teren nakon relativne stabilizacije prilika na Bliskom istoku, gde bi rat između Irana i Saudijske Arabije doveo do enormnog rasta cene nafte i krize u snabdevanju ovim energentom, te je za očekivati da takav sukob velike sile ne bi dozvolile.

Iz sopstvenog iskustva znamo da se sukob najjednostavnije inicira u državama u kojima ga je moguće lokalizovati i u kojima bi pretežno ginulo lokalno stanovištvo, a usled kojih bi bilo otežano ostvarivanje interesa druge strane, odnosno u današnjem vremenu Rusije, koja se ispostavlja kao najveća pretnja nadnacionalnom neoliberalnom imperijalizmu.

Na prvi pogled, dve potencijalne mete ispunjavaju preduslove za subverzivni udar.

PRIMER PRIDNjESTROVLjA
Pridnjestrovska Moldavska Republika je tehnički je deo Moldavije, ali nakon građanskog rata 1992. ovaj entitet, sa oko pola miliona stanovnika, na istočnoj obali reke Dnjestar (pritoka Crnog mora) pod nazivom Pridnestrovlje, ima svoju nezavisnu vladu sa administrativnim sedištem u Tiraspolju, ima valutu i vojsku, ali nije priznat u UN. Između Moldavije i Pridnjestrovlja nije potpisan mirovni sporazum, a prekid vatre u Pridnjestrovlju obezbeđuje oko 1.200 ruskih mirovnjaka. Pridnjestrovlje je prošlo transformaciju u kapitalističko društvo, ali postoji jaka veza sa komunističkom prošlošću, tokom koje je ovaj region uživao viši standard od okruženja, pri čemu se većina stanovništva izjašnjava kao prorusko.

Dijalog između Tiraspolja i Kišinjeva održava OEBS pod vođstvom specijalnog predstavnika za Pridnjestrovski proces Austrijanca Volfa Ditriha Hajma, uz podršku Misije OEBS u Moldaviji, koju trenutno vodi Majkl Skenlan, Amerikanac. SAD su u OEBS u Moldaviji poslale čoveka od iskustva. Skenlan je prethodno bio direktor Kancelarije za istočnoevropske poslove Državnog sekretarijata, a tokom skoro četvrt veka diplomatske karijere službovao je u Minsku kao otpravnik poslova, u Ukrajini, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Jermeniji i Kirgistanu. Trebalo bi imati na umu da je OEBS na skupu šefova država i vlada NATO 1992. godine, u Rimu deo Sistema NATO (zajedno za zapadnom EEZ, EU i Savetom Evrope). Takođe se, između Moldavije i Pridnjestrovlja održavaju i kontakti u formatu 5+2. Predstavnici petorke medijatora i posmatrača su iz OEBS, Rusije, Ukrajine, SAD i EU. Nije, stoga čudo da su u Moldaviji proevropska vlada i proruski predsednik. Zvaničan cilj grupe je sveobuhvatno rešenje zasnovano na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Moldavije u međunarodno priznatim granicama i specijalnom statusu za Pridnjestrovlje, bar tako su se saglasili predstavnici članica OEBS u decembru 2016. u Hamburgu. U septembru 2017, međutim, novoimenovani predstavnik Ukrajine u ovoj grupi Viktor Križanovskij je izjavio da njegova zemlja (u tom trenutku žestoko antiruska) „bezuslovno podržava suverenitet i teritorijalni integritet Moldavije i stoji spremna da joj pomogne na svaki način”.

Notorno prekomerno prisustvo SAD u Moldaviji posledica je geostrateškog značaja Pridnjestrovlja. Civilizacijiski, tokom istorije, uzani potez istočno od Dnjestra razdvajao je slovenski svet od Otomanske imperije i Austro-Ugarske imperije, zbog čega je Rusija vitalno zainteresovana za njega. U teoriji se ukazuje da SAD svoje prisustvo u regionu vide u okviru nastojanja da neposredno obezbede pristup energentima u Crnom moru i dalje u kaspijskom basenu, kao i da za SAD i EU ovaj potez predstavlja konflikt na spoljnoj granici EU zbog čega su nastojali da Moldaviju uvuku u proces evrointegracija. [Bencic, Aurora; Hodor, Teodor Ioan (2013), Transdniestria or Geopolitical Interests, pp. 421-424, in: Ethnicity and Intercultural Dialogue at the European Union Eastern Border, Mircea Brie, Ioan Horga, Sorin Sipos (eds.), Cambridge: Cambridge Scholars Publishing, pp. 412-426].

Obojena revolucija ili prevrat bili bi mogući, ali faktičko stanje ne ide u prilog Zapadu. Industrija Moldavije tokom bivšeg SSSR bila je koncentrisana u Pridnjestrovlju i glavni naftovodi i gasovodi su prolazili tuda. Danas, kako naučne analize pokazuju, Rusija kroz privilegovane cene energenata, uspeva da održava stratešku ravnotežu Pridnjestrovlja i Moldavije [Isachenko, Daria, The Making of Informal States: Statebuilding in Northern Cyprus and Transdniestria, Basingstoke: Palgrave Macmillan, pp. 120-121], u kojoj je na poslednjim izborima neočekivano izabran proruski predsednik, protiv koga je prozapadna vlada (dakle, ne i većina građana).

PRIMER JERMENIJE
Jermenija, sa samo tri miliona stanovnika (etnički Arijevci, kao Persijanci), ukleštena je u surovom okruženju. Ona ima specijalnu stratešku poziciju i neophodna je za osovinu Rusija-Iran, a ujedno se graniči sa Azerbejdžanom, Turskom i Gruzijom, koje SAD smatraju svojim važnim saveznicima (iako Turska pokazuje znake sopstvene spoljne politike), dok Iran smatra strateški neprijateljem u regionu. Stoga je druga po veličini američka ambasada u svetu locirana u Jerevanu.

Jerevan se stara o svojim interesima i nastoji da produbi odnose sa EU i SAD, dok ima ruske baze, jer je suočen sa pretnjom Azerbejdžana, zbog Nagorno-Karabaha, zbog čega su Turska (inače odgovorna za genocid nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata) i Azerbejdžan zatvorili granicu prema Jermeniji. Azerbejdžan je veliki izvoznik nafte, a veliki kupac je Izrael, zbog čega je između ove dve države razvijeno ozbiljno partnerstvo. To, međutim, znači da bi odnosi Rusije i Izraela tokom sirijske intervencije mogli biti od uticaja na dalji razvoj odnosa Jermenije i Azerbejdžana.

Trebalo bi imati na umu i trilateralni format Kaspijskih priobalnih država – u kome su Iran, Rusija i Azerbejdžan – koji nije integracionistički, ali je u cilju podsticaja saradnje. U svetlu razvoja saradnje Irana i Turske povodom kriza u Siriji, Iraku i Kataru, čini se da poboljšanje rusko-turskih odnosa trenutno unekoliko relativizuje poziciju Jermenije kao antiturskog uporišta u južnom Kavkazu. Politička volja naroda Jermenije ostaje beskompromisna kad se radi o zadržavanju Nagorno-Karabaha, zbog čega je patriotizam važna poluga vlasti (ali i zloupotrebe).

Teško je oceniti da, uprkos ovim komplikovanim okolnostima, Jermenija predstavlja lakšu metu od Moldavije. Kako se u teorijskim analizama ističe, regionalna organizacija je već polarizovana, sa Turskom (koja ima donekle nezavisnu politiku), Gruzijom (bez Abhazije i Južne Osetije), Ukrajinom (bez Donbasa), Azerbejdžanom (bez Nagorno-Karabaha) i bliskim im Izraelom, kao potencijalnim saveznicima NATO, a Iranom, Jermenijom i Rusijom, kao protivtežom [Aras, Bulent (2017), Turkey’s Policies Towards South Caucasus: Expectations, Failures, Achievements, p. 180, in: Shireen, Hunter (ed.), Lanham: Lexington Books, pp. 175-194], Jermeniji je neophodno prisustvo na Kavkazu, zbog čega je prirodna meta EU i NATO, ali sa Rusijom ima sporazum o vojnim bazama. Kako se 2016. godine ispostavilo, u Jermeniji postoji antiruska opozicija, sklona nasilju, naoružana i spremna da napadne policijsku stanicu.

ŠTA SVE NE SME SRBIJA?
Glavni protagonista izazivanja konflikta su SAD, država koja je objektivno uspostavila hegemoniju na globalnom nivou i sve teže je održava kroz globalističke institucije, koje su dugo podrivale međunarodni pravni poredak. Koliko realno može danas globalni hegemon? Internet, globalni mediji i globalni nadzor su delotvorni za nametanje utiska, ali ne i za kontrolu prostora. Od suštinske važnosti je pitanje kakvi su joj trenutni vojni kapaciteti, jer su finansijski, zbog slobodnog štampanja dolara, neograničeni. Na slušanju kongresnog Potkomiteta o narastajućim pretnjama i sposobnostima u maju 2017. saznali smo da je oko 8.000 pripadnika specijalnih snaga SAD angažovano u više od 80 država. Komandant specijalnih operacija general Toni Tomas ocenio je da je njegova Komanda u ratu i da će tako ostati u doglednoj budućnosti. Prema njegovom svedočenju, samo za godinu dana na terenu je poginulo 170 pripadnika. V. D. pomoćnika sekretara za odbrane specijalne operacije i konflikte niskog intenziteta (prema američkoj doktrini, to je svaki sukob u kome nesmetano funkcioniše bankarski sistem) Tereza Vilan ukazala je da visok tempo operacija utiče na spremnost i razvoj, a da je primarni fokus trenutno na suzbijanju velikog broja samoubistava pripadnika [Wong, Kristina, Special Operations Commander: U.S. Will ‘Remain at War for the Foreseeable Future’, Breitbart, 3 May 2017].

Šta sve ovo znači praktično za Srbiju? Sme li se uzdati u EU kao garanta bolje budućnosti. Sme li povlađivati povezivanju Albanije i Crne Gore sa Centralnom Evropom, bez povezivanja sa Solunom. Sme li pregovarati sa državama poput Slovenije o lukama na Dunavu. U krajnjoj liniji, sme li pregovarati o delu svoje teritorije sa koje je oterana ilegalnom agresijom. Ovo nije pitanje za Ruse, za Amerikance, za Kineze, ovo je pitanje opstanka u novom globalnom poretku, koji će nastati u narednih 20-30 godina. Opstanka nam neće biti bez pristupa tržištima, a u tom slučaju svaka sila bi bila jednako eksploatatorska kao danas Zapad. Po cenu radnih akcija, nedolaska šoping-molova i finansijskih manekena koji se bave tercijarnom trgovinom hartijama, Srbija se mora suočiti sa svetom bez zaslepljenosti simboličkom komunikacijom. O važnim odlukama mora se promišljati celovito, temeljno i bez zanesenosti utiscima i retorikom. Posledice suprotnog pristupa mogle bi da budu pogubne po opstanak političke zajednice.

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u