SUDAR CRVENIH LINIJA

Mudro je izbeći batine, posebno od jačeg, ali 2018. godine bićemo u fazi kad će biti i malo veće mudrosti od one da se batine izbegnu

1.
Kako tumačiti da je Aleksandar Vučić u petak u razmaku od svega nekoliko minuta afirmativno govorio o dve važne stvari koje se među sobom isključuju. Dakle, najavio je, sa jedne strane, jačanje vojske i moguću kupovinu efikasne protivvazdušne odbrane od Belorusije. Sa druge strane, rekao je da bi realizacija predloga za Balkan Atlantskog saveta – koja uključuje stalno američko vojno prisustvo u Srbiji – „doprinela našim (srpskim i američkim) boljim odnosima u budućnosti“.

Šta ako nam Amerikanci po Srbiji rasporede vojsku, jer ne vidim da nameravaju da ostanu samo u Bondstilu? To će značiti, čak i ako ne uđemo u NATO, da će NATO doći kod nas, i u tom slučaju ne vidim nikakav razlog da bacamo pare ni na Lukašenkov S-300, a ni na remont Putinovih Migova. Tad nam preostaje samo češki model pasivnog otpora – za koji smo, uzgred, tragično netalentovani – i tako jedno sto godina.

Opet, ako je Vučić nameran da u sledećoj godini za odbranu, kako su mu neprijatelji već izračunali, poveća izdavanja za 20 odsto u odnosu na prethodnu, zašto bi to radio ako ne namerava da jača suverenitet zemlje. Teško da se u taj koncept može uklopiti nekakvo vojno prisustvo SAD.

Prosto da ne može prostije: ako ima američkih vojnika, nema S-300; ako ima S-300, nema naoružanih Amerikanaca. I to ne zato što mi ne bismo podneli i jedno i drugo, već zato što, ako bismo otvorili neku američku bazu, Putin nam više ne bi poslao ništa ubojitije od fakture za gas. Opet, ako bismo došli nekako do S-300, pa još ako bi to bila neka modernizovanija verzija, Amerikance bi napustio ovaj okupacioni entuzijazam, koji u njihovo ime pokazuje Atlantski savet.
2.
Elem, ako ne idu zajedno američki vojnici i S-300, zašto ih Vučić pominje? Zato što je nedosledan? Voleo bih da čujem nekog stručnjaka koji načelo doslednosti može da poveže sa spoljnom politikom. Zato što sedi na dve stolice? Ovdašnji mudraci koji bi ga skinuli sa bilo koje od te dve stolice, skinuli bi i njega i Srbiju sa svake stolice. Ako to još nije jasno, plašim se da se o stolicama, umesto političke, sve vreme vodi jalova ideološka rasprava.

Nudim dva odgovora. Prvi je kako je Vučićeva frekventna kontradikcija zapravo ilustracija koliko su se stvari zgusnule u vremenu. Naravno, on je majstor sličnih kontradikcija, čovek koji je uspešnije i od jednog svog prethodnika svojom retorikom uspevao da zadovolji i strance, i to ne samo zapadne, i narod, i to njegov birački narod, koji je „malo više narod“ od biračkog korpusa građanskih stranaka.

Kako bilo, teško da bih od Vučićeve izjave o Amerikancima i S-300 mogao da zamislim jasniju najavu sledeće 2018. godine. I političko vreme se za Srbiju zgušnjava u toj godini, i u njoj će, kako optimisti veruju, definitivno biti razrešen srpski čvor ili će, čemu su skloniji pesimisti, srpska dilema dobiti status konačnog stanja, odnosno da će politička Srbija da shvati da njen čvor nije neprijatna izraslina na telu koju bi na svaki način valjalo odstraniti, već jednostavno vitalni organ bez kojeg život nije zamisliv, takoreći srce.


3.
Drugi razlog može se objasniti postojanjem dve vrste političke retorike. Jedna se realizuje sa stanovišta konačnog političkog cilja i njenu dominaciju najčešće vidimo kod onih opozicionih stranaka i intelektualaca koji, najčešće ispravno, znaju šta bi oni od Srbije napravili, ali ne znaju kako.

Drugi tip retorike ne fokusira politički cilj, već sam politički proces ili pojedinu njegovu tačku. Na primer, kad političar pred sobom vidi gorku čašu koju mora da popije i da to nikako ne može da izbegne, pa onda celu stvar predstavi tako da on celog života sa nestrpljenjem čeka tu čašu, koju će sa najvećim zadovoljstvom popiti. Dominacija retorike sa stanovišta procesa karakteristična je za današnju srpsku vlast, čije izjave najčešće ne znače ono što se čini na prvi pogled, već uglavnom pred sobom imaju neki drugi zadatak koji bi trebalo da izvrše.

Naravno, smisao formiranja političkih poruka jeste u balansu između ta dva tipa retorike. Loša polazna osnova jedne politike jeste velika značenjska udaljenost među tim tipovima retorike. Opet, svaka dobra politika teži njihovom približavanju, ako već ne ukidanju svake razlike. Kad se pretera sa retorikom političkog cilja, to u najboljem oslikava svet jasnih namera, a u najgorem rad političkih amatera koji ni toliko nisu u stanju da svoje ciljeve odmere sa stanovišta ostvarivosti i održivosti. Kad previše pretegne retorika političkog procesa, tad često pred sobom imamo vešte igrače, koji poznaju zakonitosti političke scene, ali, često preplavljeni pratećom nuspojavom političkog cinizma, nemaju nikakve stalne ciljeve, već samo cilj dnevnog preživljavanja.


4.
Kad se Vučiću, majstoru retorike procesa, javno dopada i američko vojno prisustvo i S-300, to ne govori samo o zgušnjavanju vremena već dakle i o zgušnjavanju političkog procesa, koji će se najbolje videti po naglom smanjenju kapaciteta retorike tog tipa.Znajući ga, uveren sam da je Vučić pozdravio predlog Atlantskog saveta samo zato da bi dobio što je moguće više vremena u narednoj godini. A to će reći da 2018. možda niko od Srba ne mora da smatra godinom raspleta, ali plašim se da će je takvom smatrati veći deo velikih sila, koje, adekvatno tome, pokazuju i određeni međusobni konfliktni kapacitet u borbi za Srbiju.

Naravno, Srbija će morati da igra oprezno ne bi li u nekoj mračnoj ulici sudarila svoju glavu sa nekom metalnom šipkom u rukama, recimo Amera, kojima se neće dopasti dolazak S-300 u Srbiju. Čak bih mogao da se kladim da će to biti njihova nova crvena linija ako im Srbi i Rusi sruše prethodnu, koja se tiče davanja diplomatskog imuniteta članovima ruskog humanitarnog centra u Nišu. Ali, ako se cela Vučićeva politika, u duhu trijumfa retorike procesa, svede na to, uspeće u nameri da što je moguće duže izbegne batine, ali pre ili kasnije biće to batine za pamćenje.
5.
Radi se o tome da ćemo 2018. biti u fazi kad će biti i malo veće mudrosti od one da se izbegnu batine. Naime, Srbiji se može desiti da, izbegavajući batine sa Zapada, napravi toliko vitalnih ustupaka da se čak i potencijali unutrašnje saglasnosti samog društva toliko razore da postanemo društvo trajnog unutrašnjeg konflikta. Ne mislim da bi to obavezno bila trenutna reakcija na, recimo, odricanje od Kosova, okretanje leđa Rusiji ili saglasnost da nas okupira američka vojska, nego bi proces razaranja društva postao toliko dinamičan i nepovratan da bi se u nekom momentu eskalacija unutrašnjeg konflikta mogla učiniti čak i kao rešenje.

Srećom, tu bi bili američki vojnici.

Politika
Pratite nas na YouTube-u