Jerusalim ili arapsko-izraelski mir nije moguć

Za radikalizaciju konflikta potrebno je da negirate pravo protivnika na postojanje. To konflikt čini strukturno nerešivim

Odluka predsednika Donalda Trampa da Jerusalim prizna kao glavni grad Izraela i premesti američku ambasadu iz Tel Aviva u Sveti Grad kritikovana je po mnogo osnova u Americi i inostranstvu. Većina kritika na prvi pogled zvuči razumno. U zapadnim medijima u proteklih dva dana mogli smo da vidimo šest glavnih primedbi:

1. SAD će učvrstiti imidž – dobrim delom potvrđen u proteklih pola veka – države koja je sve osim nepristrasnog i pravednog posrednika koji bi bio u stanju da ispregovara pravično rešenje arapsko-izrelskog spora;

2. Izraelska vlada će biti ohrabrena da se odrekne svog već de facto mrtvog obećanja datog u Sporazumu iz Osla, kojim se obavezala da će se o budućnosti Jerusalima pregovarati u sklopu konačnog mirovnog sporazuma;

3. Tramp je uručio prevremeni poklon vladi Izraela, koji je trebalo držati u rezervi kao nagradu za njenu spremnost da učini ustupke u nekim budućim pregovorima;

4. Tramp se na domaćem terenu udvara proizraelskim evengelistima, koji čine njegovu glasačku bazu, što ne mora da radi, jer ga oni ni u kom slučaju neće napustiti. Sa druge strane, šta god uradio, ne može se nadati da će smiriti američke Jevreje;

5. Trampova odluka krši međunarodno pravo – koje podrazumeva da nema priznanja bilo kakve ratne aneksije – i slovo (da i ne pominjemo duh) velikog broja rezolucija UN o ovom pitanju;

6. Trampova odluka će rasplamsati islamski svet, otuđiti umerene i očvrsnuti radikalne muslmane i verovatno naškoditi bezbednosti SAD i njihovih stranih ispostava i interesa.

KONSTERNACIJA U MUSLIMANSKOM SVETU
Za sada se sve odvija u skladu sa očekivanjima. Reakcija muslimana nije iznenađujuća. Što se tiče umerenih, jordanski ministar spoljnih poslova Ajman Safadi upozorio je američkog kolegu Reksa Tilersona o „opasnim posledicama“: „Takva odluka će izazvati bes širom arapskog i muslimanskog sveta, podići tenzije i ugroziti mirovne napore“.

U utorak je ministar spoljnih poslova Egipta Sameh Šukri razgovarao sa francuskim kolegom Žan-Iv le Drijanom, koji se složio da bi američka administracija trebalo da „ponovo razmotri svoje planove pre nego što donese konačnu odluku koja bi mogla imati opasne posledice po region i mirovne pregovore“. Predsednik Abdel Fatah al Sisi razgovarao je sa Trampom kako bi potvrdio da se Egipat zalaže za „očuvanje pravnog statusa Jerusalima kako je definisan u okvirima međunarodnih dokumenata i relevantnih rezolucija UN“. Marokanski kralj Muhamed VI izrazio je „duboku zabrinutost“ i „snažnu osudu američke odluke“. Ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata takođe je upozorio na „teške posledice“. Vlada Iraka je navela da američki potez smatra „krajnje zabrinjavajućim“ i upozorila da će „imati posledice na stabilnost regiona i sveta“.

Što se riče radikalnijih reakcija, predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao je da bi ovo moglo da eskalira do tačke prekida diplomatskih odnosa Turske sa Izraelom. „Ne možete učiniti takav potez“, poručio je Erdogan, navodeći da se radi o „crvenoj liniji“ za sve muslimane. Primajući jordanskog kralja Abdulaha u Ankari 6. decembra, Erdogan je pozvao „ceo svet da kaže da je Jerusalim zaštićen rezolucijama Ujedinjenih nacija“ i da bi svaki potez koji bi doveo u pitanje njegov status trebalo da naiđe na otpor. Iranski vrhovni poglavar Ajatolah Hamnei objavio je da neprijatelji napadaju „islamsku Umu i staze proroka islama“. Iranski predsednik Hasan Rohani pozvao je sve muslimane da „podignu masovni ustanak protiv američkih intriga“. Čak i ovo je izuzetno blaga retorika u poređenju sa islamstičkim internet sajtovima širom sveta.

Za spoljnopolitičke realiste, međutim, Trampova odluka je savršeno logična. Ona razvejava maglu sa Osla, „procesa“ koji nije napredovao od očajničkog pokušaja Bila Klintona u Kemp Dejvidu u poslednjim danima njegovog predsednikovanja. Odluka uvažava realnost da je Jerusalim – kako god bio obeležen – prestonica jevrejske države. Barem o ovom pitanju postoji visok stepen konsenzusa u Izraelu, bez obzira na partijsko-političke i levičarsko-desničarske podele ili mišljenje o Netanijahuu. Ovakva odluka ne implicira nužno i priznanje Istočnog Jerusalima kao integralnog dela Izraela, niti a priori odbacuje mogućnost njegovog budućeg statusa kao prestonice potencijalne palestinske države. Simbolička i politička važnost Trampovog poteza mogla bi – što je možda i paradoksalno – da iznudi više ustupaka Likudove vlade (Likud je naziv vladajuće stranke u Izraelu; prim. prev.) sada kad je usluga već učinjena, nego u slučaju da je šargarepa ponuđena kao nagrada za buduće dobro ponašanje.

DRŽAVA PROTIV ALAHOVE VOLjE
Iz perspektive ortodoksnih muslimana, borba protiv Izraela je više od „rata za nacionalno oslobođenje“; za njih je to bogougodni čin, zbog kojeg će Alah borce koji u njoj učestvuju nagraditi pobedom u ovozemaljskom i večnošću u zagrobnom životu. U skladu sa ovim učenjem, Hamasovo vojno krilo Brigade mučenika Izidina Al-Kasama naziva svoje napade „amalijat istiš-hadijah“, odnosno „mučeničke operacije“. Religijska kontekstualizacija arapsko-izraelskog spora čini njegovo rešenje strukturno nemogućim. Konflikt više ne počiva na sekularnim „racionalnim“ nivoima moći, teritorije, resursa i garancija. Hamas, Hezbolah i druge islamističke grupe kvalitativno su izmenile bliskoistočni diskurs: u njihovoj vizuri trajni mir je neodrživ jer je protiv Alahove volje da nemuslimanskim nevernicima dodeli bilo koji komad zemlje koji je bio pod kontrolom vernika.

Simetrična refleksija ovakvog pogleda, kao metafizičke sofistike koja nastoji da prodre u legitimni diskurs jeste tvrdnja – koju ispovedaju mnogi američki evangelisti – da je moderna država Izrael otelotvorenje biblijskog zaveta, odnosno drugačije nazvan Vakuf (Vakuf je zadužbina osnovana po propisima šerijatskog prava; prim. prev.). Ovakvoj tvrdnji pribegavaju i sekularni Izraelci kada ide u korist njihovim političkim interesima. Dobar primer je izjava bivše premijerke Golde Meir: „Postojanje ove zemlje je ispunjenje obećanja samog Boga. Apsurdno je dovoditi u pitanje njen legitimtet“. Gospođa Meir je referisala na obećanje Boga Avramu: „Tvojoj vrsti sam dao ovu zemlju, od egipatske reke do velike reke Eufrat“. Daleko od toga da ova tvrdnja može opravdati širenje Izraela od Nila do srca Iraka; ona je recept za neprekidni rat, jer ograničava kapacitet Izraela da teži modelu koegzistencije koji bi se zasnivao na pretpostavci o jednakosti svih strana.

Isto vredi i za religijski inspirisanu radikalizaciju Arapa, koja ide ruku pod ruku sa padom podrške korumpiranoj palestinskoj vlasti u korist islamista. Čak i kad bi Izrael na kraju priznale sve arapske komšije u sklopu mirovnog paketa koji bi nametnuo spoljni svet, trajno nasleđe islamističkih pokreta učiniće da sve veći segmenti palestinskog javnog mnenja – posebno mladi, koji su današnja većina i sutrašnji lideri – teško prihvate legitimnost postojanja jevrejske države. Oni će odbiti da je priznaju kao trajnu datost bliskoistočnog političkog pejzaža.

KONCEPT „ZEMLjA ZA MIR“
Za krajnju radikalizaciju konflikta potrebno je da negirate pravo protivnika na postojanje. To konflikt čini strukturno nerešivim i vodi ka „konačnim rešenjima“. Za taj greh su sve strane ovog bliskoistočnog konflikta na neki način odgovorne, ali ne u istoj meri. Legitimne brige za prava Palestinaca i problem diskriminacije nejevrejskog stanovništva u Izraelu i (okupiranim) teritorijama ne sme nas navesti da zanemarimo činjenicu da je mržnja prema „drugome“ integralni deo političkog islama. Ona je starija od stvaranja jevrejske države.

Američki interesi podrazumevaju kontinuitet postojanja države Izrael na geopolitičkoj, a ne emotivnoj, moralnoj, kuranskoj ili biblijskoj osnovi. SAD bi trebalo da promovišu rešenje koje bi eliminisalo konstantnu egzistencijalnu pretnju Izraelu od strane arapskih komšija, uz zahtev za odricanjem od različitih vrsta islamskih naređenja koja zabranjuju trajni mir. Među razumnim ljudima dobre volje koncept „zemlja za mir“ („zemlja za mir“ je tumačenje Rezolucije 242 Saveta bezbednosti UN, koja je formirala osnovu za buduće arapsko-izraelske mirovne pregovore; prim. prev.) i dalje je suštinski validan, ali ga je u Vašingtonu potrebno shvatiti mnogo pravednije i ravnopravnije nego ranije. Naša ambasada u Jerusalimu bi – kontraintuitivno – mogla da bude korak u pravom smeru.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Chronicles

Svet
Pratite nas na YouTube-u