Tehnologije borbe za duše mladih u Srbiji

Srbija nema luksuz da ne učestvuje u formiranju svesti mladih, koji su osnovni okidač svakog energičnijeg političkog pokreta

U nedavno objavljenoj balkanskoj strategiji Atlantskog saveta, veoma uticajnog vašingtonskog tink-tenka, konkretizovana su četiri ključna predloga daljeg američkog angažmana na ovim prostorima. Dok su prva tri – koja se odnose na trajno stacioniranje američkih vojnih snaga na Balkanu, uslovno poboljšanje odnosa sa Srbijom i obnavljanje uloge Vašingtona kao pravednog posrednika u pregovorima – privukla veliku medijsku pažnju, četvrta tačka, u kojoj se govori o neophodnosti pojačanog angažmana u radu sa mladima (i poslovnom klasom), dobila je mnogo manje analitičke posvećenosti.

U ezopovskoj komunikaciji američke diplomatije fokusiranje na omladinu dešifruje se kao stavljanje akcenta na aktiviranje NVO sektora i ulične metode otpora. To znači da stratezi Atlantskog saveta predlažu da, paralelno sa spoljnim, dozirano raste i unutrašnji pritisak na srpske vladajuće strukture pred najavljene zahteve od njih da povuku „teške poteze“. Nakon aprilskih predsedničkih izbora bili smo svedoci živog primera kako se pod plaštom omladinskog (studentskog) bunta zemlja polako uvodi u stanje opšte paralize sistema državnog funkcionisanja. Saobraćaj u Beogradu je gotovo svakodnevno bio u stanju kolapsa, neki radnički sindikati podržali su studente i pokrenuli štrajkove, odlagane su sednice Skupštine, a opšta atmosfera veštačkog stvaranja krize legitimiteta vlasti navela je određene opozicione lidere, poput Saše Jankovića, čak i to da zahtevaju premijersku fotelju.

Postavlja se pitanje na koji način spoljni centri moći u tolikoj meri uspevaju da utiču na stavove studenata i omladine u Srbiji? Pre svega, posvećuju im mnogo pažnje, daleko više u odnosu na vlast, koja preko tradicionalnih medija u širokom zahvatu cilja sve kategorije stanovništva. Na Zapadu je u političkom marketingu odavno prepoznata vrednost strategije kreiranja mikrotržišnih niša. To znači da se ne možete preko istih glasila obraćati penzionerima i studentima, odnosno da se za oblikovanje stavova te dve društvene grupe moraju razraditi potpuno drugačiji mehanizmi. Donedavno se kompletna paleta mogućnosti propagandnog nastupa svodila na radio, novine i televiziju, ali, sa tehnološkim napretkom i inflacijom informacija na svim nivoima, dolazi do potrebe za diferencijacijom formi obraćanja raličitim društvenim segmentima.

UTICAJ KULTURNIH MODELA
Takođe, u nastupu prema mladima mora se povesti računa i o kreiranju društvenih trendova i kulturnih matrica, koje presudno utiču na njihove političke stavove. Tipičan primer toga je nedavni tvit (na slici ispod) aakademika i doskorašnjeg funkcionera Jankovićevog PSG Dušana Teodorovića, koji verno oslikava političko-ideološki kredo jednog dela građana koji između sebe i svojih neistomišljenika pre svega vide imaginarnu kulturnu barijeru, koja unapred vrši presudan uticaj na oblikovanje njihovih stavova o određenim političkim dešavanjima (kao što su npr. protesti). Važno je shvatiti da političke podele proizlaze iz kulturnih, a ne obrnuto, i da se kulturno vezivanje određenog dela društva za neku ideju gradi sporije, ali na trajnijim osnovama i čvršćem temelju.

Ukratko, čak i sa aspekta državne bezbednosti u užem smislu, neophodno je da medijske i kulturne strategije budu usmerene na afirmaciju autentično nacionalne kulturne matrice, koja bi bila privlačna mlađim naraštajima, ma koliko se radilo o dugačkom i neizvesnom procesu. Iako su mladi zbog viška revolucionarnog naboja i strasti za promenama – praćenih generalno plitkim interesovanjem za politiku – sami po sebi idealan materijal za političku manipulaciju i zloupotrebu, to ne znači da se ne može sistematski raditi na adekvatnom kanalisanju njihove energije.

Postoje konkretni dokazi da moćne medijske kuće već duže vreme ozbiljno rade na oblikovanju političkih stavova mladih u Srbiji. Njima se serviraju brzi, pitki sadržaji, napisani žargonskim jezikom, koji ostavljaju utisak da iza njih stoji spontano organizovana grupa studenata, a ne dobro finansirana medijska korporacija. Tradicionalni mediji prosto više ne dopiru do mlađih generacija, koje su se virtuelnim zidom u potpunosti izolovale od sadržaja koji ih ne zanimaju, pa je prodor u njihov personalni prostor jedan od najvećih medijskih izazova današnjice koji može imati veliki uticaj na kompletnu političku strukturu naroda ili države.

Naravno, kombinovanje zabavnih i informativnih sadržaja (infotainment) nije sasvim nov trend. Predstavnici Frankfurtske škole su o tome detaljno pisali još na samom početku druge polovine 20. veka. Međutim, tek sa razvojem interneta ta ideja biva ponovo aktuelizovana, da bi poslednjih godina u potpunosti dospela u prvi plan i postala nezaobilazan faktor medijskih strategija mnogih država. U Srbiji su dobar primer portali VICE, NOIZZ, TarzanijaNjuz.net i slični, koji su politički usmereni na podsticanje buntovničkih impulsa mladih i neselektivnu kritiku ne samo vlasti već i države, dok u širem kulturnom smislu služe za promociju neoliberalne ideologije i globalističkih svetonazora. Ipak, i pored nastojanja da ostave utisak spontano organizovanih projekata sa zabavnim sadržajima, njihove političke agende i tesna povezanost sa mejnstrim medijima ukazuju da stvari ne stoje baš tako.

ALTERNATIVNIM NAČINIMA DO MLADIH
VICE se u formi televizijske emisije prikazuje na kanalima Prva i O2 (nekadašnji B92); NOIZZ zauzima istaknuto mesto na sajtu najposećenijeg informativnog portala u Srbiji (Blic.rs), koji je inače u vlasništvu američkog fonda KKR, na čijem čelu je bivši šef CIA Dejvid Petreus. Prošle godine su se pojavili i dokazi da je Soroševa fondacija najmanje jednom izdvojila finansijska sredstva za satirični sajt Njuz.net. Imajući sve ovo u vidu, zastrašujuće zvuči nedavna izjava Dmitrija Šiškina, urednika digitalnog razvoja BBC u Londonu, koji najavljuje da bi Britanci „još mnogo trebalo da nauče o srpskom tržištu“ i da će za njih najveći izazov predstavljati „put do srca mladih, okrenutih društvenim mrežama i uvek željnih nečeg novog i drugačijeg“.

Ukratko, pomenuti medijski trendovi, predložena strategija Atlantskog saveta i povratak BBC u Srbiju najavljuju početak borbe za umove i srca mladih, u kojoj veliku početnu prednost imaju stranci i njima naklonjene političke organizacije. Međutim, da i vlast polako postaje svesna značaja te borbe, govori činjenica da su prvosveštenici pomenutih aprilskih protesta, koji imaju presudan uticaj na formiranje političkih stavova i kulturnih obrazaca velikog dela mlađih naraštaja (pre svega Zoran Kesić i idejni scenaristi njegove emisije sa sajta Njuz.net), nedavno dobili konkurenciju u vidu satirične parodije Kesićevih 24 minuta. Reč je o emisiji Kontravizija voditelja Lava Grigorija Pajkića, koja je u nedelju emitovana na televiziji Pink. Glavni utisak koji se nameće nakon prve epizode jeste da se radi o pametnoj ideji (iz perspektive interesa aktuelne vlasti), ali veoma lošoj realizaciji pokušaja da se parodira Kesićeva emisija i na humoristične kritike opozicionih aktivista odgovori istom merom.

Bilo kako bilo, medijski lov na duše mladih u Srbiji je počeo, a ulog bi mogao biti veći nego što na prvi pogled izgleda. Ukoliko želi da adekvatno odgovori na subverzivne nasrtaje stranog faktora na političku svest dela svojih građana, Srbija će morati mnogo ozbiljnije da se pozabavi proučavanjem alternativnih načina za plasiranje informativnih sadržaja. Mladi ljudi danas gotovo da više ne gledaju televiziju, da i ne govorimo o čitanju novina. Većinu političkih informacija kupe usputno, surfujući društvenim mrežama ili konzumirajući sadržaje naizgled zabavno-humorističnog karaktera.

U današnjem svetu, koji sve više postaje virtuelan i globalizovan, nijedna država ne može sebi da dozvoli luksuz neučestvovanja u formiranju političke svesti svog naroda, posebno mladih i studenata, koji su osnovni resurs svakog energičnijeg društvenog i političkog pokreta.

Politika
Pratite nas na YouTube-u