Pod rukovodstvom Benjamina Netanijahua Izrael je vatreno prigrlio stav o odbijanju priznavanja palestinske državnosti. On zna da mir, održivi mir, ne može postojati i nikad neće postojati dok ne bude zadovoljena pravda za Palestince.
Do sada je izraelski premijer bio izolovan u svom tvrdokornom stavu, ali je sa Trampom u Beloj kući njegov san ostvaren dobijanjem partnera u tome da odbije da odstupi makar i od inča uverenja o izraelskoj izuzetnosti i verovanja da je izraelsko pravo na palestinsku zemlju neprikosnoveno. U službi ove pozicije Netanijahu je jasno stavio do znanja da nema cene koja za potvrdu ovog prava neće biti plaćena, uključujući i rat.
Naravno, Izrael ne polaže pravo na palestinsku zemlju i nikad ga nije polagao osim ukoliko su religijsko i biblijsko mračnjaštvo srž međunarodnog prava i diplomatije 21. veka.Jerusalim je nedvosmisleno i nesporno deo okupirane Palestine, i kao takvog su ga potvrdili Generalna skupštine i Savet bezbednosti UN. To takođe predstavlja kršenje Četvrte Ženevske konvencije, preciznije člana 49. o prisilnom prebacivanju i deportaciji civila sa okupirane teritorije i transfera sopstvenih civila na tu istu okupiranu teritoriju.
SAD OPET SA ONE STRANE MEĐUNARODNOG PRAVA
Dakle, kršenje međunarodnog prava se ogledalo u pretpostavci neizbežnosti da je Jerusalim izraelski glavni grad, baš kao što je to bio tokom višedecenijske okupacije palestinske zemlje. Ono što je u značajnoj meri nedostajalo tokom ovog vremena je neophodna volja dela međunarodne zajednice da preduzme ozbiljne mere kojima bi prisilio Izrael, kao članicu UN, da se pridržava svojih obaveza u pogledu međunarodnog prava.
Jedini razlog zbog koga Izrael može da nastavi da izbegava te obaveze je njegovo dugoročno savezništvo sa SAD, koje mu omogućuje presudnu vojnu i finansijsku podršku. Veza koju dele politički establišmenti dve zemlje je dugačka, i, prema rečima 44. predsednika SAD Baraka Obame, „neraskidiva“.
Sigurno je, međutim, da niko ne traži niti očekuje da ona bude prekinuta. Svi dobronamerni ljudi očekuju i imaju pravo da očekuju da Vašington – imajući na umu uništenje sopstvenog starosedelačkog stanovništva kao deo istorije– stoji na strani međunarodnog prava (reč „međunarodno“ je ovde u operativnom smislu) umesto da bude saglasan sa njegovim kršenjem, kao što je to bio i nastavlja da bude kada je u pitanju izraelska okupacija Palestine.
Trampova nesmotrenost i zanemarivanje diplomatske veštine još jednom bacaju metaforičnu ručnu bombu u središte problema i u regionu kome je zapaljivost neophodna kao što je neuhranjenom čoveku neophodna dijeta. Da li aktuelni američki predsednik misli da je ovo igra? Da li on shvata da bi trebao da bude lider najmoćnije zemlje sveta, a ne da glumi u epizodi Sopranovih?
Salva kritika usmerena na ova dešavanja iz svih delova sveta je priča za sebe. Ovaj događaj je nesumnjivo poslednji ekser u kovčegu mirovnog procesa na Bliskom istoku, koji kao posledicu Palestince gura na put fizičkog otpora u formi Treće Itifade.
Ko bi mogao da ih krivi? Decenije provedene pod brutalnom čizmom okupacije na Zapadnoj Obali (gde su isključivo jevrejska naselja, iako u potpunosti ilegalna, građena i nastavljena da se šire, gde stotine kontrolnih punktova svakog dana podsećaju na njihovu degradaciju i podređeni položaj i gde prirodni resursi nastavljaju da budu predmet eksproprijacije) ne mogu ništa drugo nego da ostave kiseo ukus.
SLABLjENjE IZRAELSKE BEZBEDNOSTI
Za to vreme Gaza nastavlja da opstaje pod opsadom i kolektivnom kaznom, koja ne pokazuje znake popuštanja u skorijoj budućnosti. Uzevši zajedno, to izgleda kao da izraelska vlada pod vođstvom Netanijahua provodi masovni eksperiment ljudskog očaja.
Ironično, takav ludački potez Trampa, a uz punu podršku i oduševljenje njegovog izraelskog kolege, može samo da oslabi, a ne da ojača izraelsku bezbednost. On će služiti marginalizaciji umerenih palestinskih glasova koje će zameniti oni radikalniji, sposobni da na ovu meru ukažu kao nesporan dokaz o beskorisnosti diplomatskog rešenja za krizu, privlačeći time podršku njihovom verovanju u otpor svim sredstvima, uključujući i fizičku silu.
Teško je izbeći zaključak da je Trampovo razumevanje Bliskog istoka, sa svim njegovim specifičnostima, takve širine da bi moglo da stane na poleđinu poštanske marke. I, dok neki mogu biti u iskušenju da 45. predsedniku pripišu ponižavajuću kvalifikaciju namenjenu jednom od njegovih prethodnika Lindonu Džonsonu (parafraziram: toliko glup da ne može da prdne i žvaće žvaku u isto vreme), ovo sa čime se suočavamo je daleko ozbiljnije nego samo pitanje intelekta. Zaista, Donald Tramp je daleko od glupog.
Ne, ovde se radi o pitanju etike, ili, da budemo precizniji, o nedostatku etike. On odgovara upravo onome što je francuski filozof i pisac Albert Kami rekao: „Čovek bez etike je divlja zver puštena u ovom svetu“.
Preveo IVAN RISTIĆ
