ZAŠTO SE EVROPA NE PRIPREMA ZA RAT SA RUSIJOM

Vašington bi trebalo da ostane u NATO i drugim savezima samo ako oni doprinose američkim interesima

Pre tri godine SAD su povukle svoje borbene jedinice iz Evrope. Sada ih šalju nazad u redovnim rotacijama zbog obuzdavanja ruskih napada. Kako je objasnio general Timoti Dogetri: „Pripre za rat mnogo su jeftinije od vođenja rata“.

Tačno. Ali zbog čega se Evropa ne priprema?

Tokom Hladnog rata SAD su držale oko 300.000 vojnika u Evropi. Taj broj je pre par godina spao na 65.000. Čak i tada je to bilo previše: kontinent je odavno trebalo da bude sposoban da se brani bez Amerike. Međutim, Severnoatlantski pakt (NATO) proširio se do ruskih granica i pretio da kooptira Gruziju i Ukrajinu, bivše teritorije Ruske Imperije i Sovjetskog Saveza. Iz perspektive Moskve, NATO nastavlja sa igrom obuzdavanja na ruskim granicama i unutar njenog nekadašnjeg „hartlenda“.

U međuvremenu su Vašington i Brisel demontirali Srbiju, slabo vodeći računa o istorijskim interesima Rusije na Balkanu. SAD su kreirale odnose i otvarale baze – čak i u Centralnoj Aziji. Delovalo je da je Amerika usvojila čuvenu „Brežnjevljevu doktrinu“: što je moje – moje je, a šta je tvoje – o tome ćemo da pregovaramo.

Iako je u Vašingtonu dugo vladao konsenzus o tretiranju Ministarstva odbrane kao izvora međunarodnog blagostanja i zaštite prosperitetnih i brojnih saveznika, kandidat Donald Tramp ukazao je na potencijalnu promenu kada je kritikovao američke vojne subvencije Evropljanima. Otkad je preuzeo kabinet, kiti se lovorikama nakon svakog minornog povećanja evropskih vojnih izdataka, ali nastavio je da žrtvuje interese Amerikanaca u korist evropskih vlada, koje odgovornost za sopstvenu odbranu vole da prenesu na drugog.

EVROPLjANI SE NE BOJE RUSA
Mnogi na kontinentu ne vide ozbiljnu bezbednosnu pretnju: retko koji Evropljanin zamišlja ruske legije kako, prelazeći preko Evrope, idu ka Atlantiku. A evropske vlade, bile zabrinute ili ne, računaju da će ih Vašington braniti. Zašto bi stoga opterećivale evropske poreske obveznike kad mogu Americi da proslede račun?

Zbog čega su kreatori politike u Vašingtonu i posebno predsednik Tramp toliko spremni da taj teret prebace na Amerikance? Vladimir Putin je gadan tip, nema sumnje. Ali svet je prepun neprijatnih autoritarnih lidera. To ne znači da su svi oni pretnja Americi.Uprkos usplahirenoj retorici, koja je preplavila Vašington, Moskva ne predstavlja pravu vojnu pretnju za SAD. Petljanje oko prošlogodišnjih izbora bio je ofanzivan nastup, ali Vašington je radio to isto, mnogo češće i u mnogo više zemalja. Trampova administracija bi trebalo da insistira da Rusija od toga odustane, obećavši da Amerika neće ponoviti istu grešku u budućnosti.

Ruska Federacija je jedina zemlja sa uporedivom nuklearnom silom, ali njeno korišćenje garantovano donosi destruktivni uzvratni udar. Iako je Rusija obnovila svoje konvencionalne snage nakon raspada Sovjetskog Saveza, Moskva je ozbiljna regionalna, a ne globalna sila. Ništa ne ukazuje da Putin ima i najmanji interes za konfrontaciju sa Amerikom.Štaviše, SAD i Rusija nemaju bitnih neslaganja u važnim interesima. Dve vlade se sukobljavaju oko perifernih pitanja, kao što su Sirija – sa kojom je Moskva dugo u savezu, a koja malo znači Americi – i Gruzija/Ukrajina – koje nisu važne za američku nacionalnu bezbednost. Sa druge strane, obe zemlje se plaše islamističkog terorizma, protive nuklearnim programima Irana i Severne Koreje i suočavaju sa potencijalno agresivnom Kinom.

Vašington ipak vraća svoje trupe u Evropu. Načelnik generalštaba (Army Chief of Staff) general Mark Majli rekao je: „Mi, američka vojska, smatramo da su nam verovatno neophodni dodatni kapaciteti“ za obuzdavanje Rusije. Komadant američke vojske u Evropi potpukovnik Ben Hodžis poručio je „da ćemo raditi ovo koliko god je potrebno (misli se na redovne rotacije američkih snaga u Evropi, koje su ponovo vraćene; prim. prev.). Nema, dodao je, „nikakve rampe u budućnosti“.

Šta Evropljani rade povodom Rusije? Pa, oni su zauzeti. Ili smatraju da su već učinili dovoljno.Evropa trenutno troši duplo više na oružane snage od Rusije. Ako evropske vlade ne troše svoj novac efikasno, onda bi trebalo da porade na tome umesto što očekuju da Vašington opet priskoči u pomoć. A mogli bi da učine mnogo više kad bi se osetili ugroženim. General Hodžis pohvalio je Litvaniju za izdavajanje 2,07 odsto BDP na vojsku, ali, ako ta vlada nervozno iščekuje ruske tenkovske divizije, onda bi trebalo da udvostruči ili utrostruči svoje izdatke. Poenta nije da se poraze moskovske legije, nego da se osigura da svaki napad bude skup i neisplativ.

EVROPA MOŽE VIŠE
Isto važi i za Estoniju, Letoniju i Poljsku. Svaka od tih zemalja ostavlja utisak da želi američke garnizone, ali ono što bi zapravo trebalo da dobiju jesu kontingenti njihovih evropskih komšija.

Kad se odmaknemo od pograničnih država (države koje dele granicu sa Rusijom; prim. prev.), većina Evropljana je prezauzeta da bi se previše zanimala vojnim pitanjima. Nemački izdaci su od 1,18 odsto u 2016. porasli na 1,22 odsto ove godine, ali očekuje se da opet padnu u 2018.

Ispravno je prepostaviti da niko barem u Nemačkoj ne očekuje da Bundesver bude u akciji. Čak se i sami Nemci šale da je uloga njihovih vojnika da zaustave Ruse dok ne stigne prava vojska. Šansa da će Nemci krenuti na istok da spasu Baltik ili Poljsku je, najblaže rečeno, minimalna.

Ali opet, ko očekuje da će Italijani, Španci, Portugalci, Belgijanci, Danci, Crnogorci, Luksemburžani, Slovenci, Slovaci i Česi oformiti veliku ekspedicionu vojnu silu kako bi odbacili raspomamljene putinovce? Kao što je jednom rečeno za Okland, što se tiče većine evropskih vojski, one više ne postoje. (there is no there there).

Problem nije u neadekvatnosti resursa. Evropske zemlje kolektivno imaju veću populaciju od Amerike i jednako veliku ekonomiju. Njihova vojna snaga možda jeste iza američke, ali nisu bespomoćne. Prema indeksu moći, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su na drugom i trećem mestu, za njima sledi Turska, a potom Nemačka i Italija. Svaka od ovih zemalja bi mogla da učini više kad bi htela.Evropljani imaju i veliki broj vojnika. Sama Turska ima gotovo 400.000 ljudi pod oružjem. Doduše, Ankara u poslednje vreme ne deluje kao lojalan saveznik, ali, ako je tako, zbog čega je još uvek NATO članica? Bilo kako bilo, Italija ima oko 250.000 ljudi pod oružjem, Francuska oko 200.000, Nemačka oko 180.000, Grčka oko 160.000 i Ujedinjeno Kraljevstvo više od 150.000. Španija ima 124.000 vojnika. I svaka od njih bi mogla da proširi svoje vojne snage ukoliko bi smatrala da takav potez ima neophodno bezbednosno opravdanje. Ove zemlje bi trebalo da nude dodatne borbene brigade i učine mnogo više na obuzdavanju Rusije umesto što to rade SAD.

UJKA SEM JE BANKROTIRAO
Duže od sedam decenija posle Drugog svetskog rata Zapadnoevropljani su se ekonomski oporavljali, svrgavali otuđene komunističke režime i apsorbovali centralnoevropske i istočnoevropske države u svoj evropski projekat. Kolektivno znatno nadmašuju ostatke nekad strašne Ruske Imperije i Sovjetskog Saveza.

Moskva može da primenjuje silu nad manjim komšijskim zemljama, poput Gruzije, ali nije mogla lako da proguta Ukrajinu. I svakako ne bi mogla da osvoji Evropu. Ako u ovo poslednje postoji bilo kakva sumnja, Evropljani bi mogli vojno da prestignu opadajuću silu suočenu sa ekonomskim zastojem, demografskim posrtanjem i političkom krizom u narednim godinama.

Ujka Sem je suštinski bankrotirao. Uskoro će morati da se suoči sa bilionskim dolarskim deficitom. I pored toga, Kongres odbija da donese teške odluke, opredeljujući se za izmene na prihodnoj strani umesto da se pozabavi potrošnjom. Kad se sudare javni dug, socijalni izdaci i spoljne obaveze, kriza će verovatno podstaći akciju. Trpeće američka promiskuitetno-intervencionistička spoljna politika. Retko koji viši zvaničnik će biti voljan da žrtvuje zdravstvenu zaštitu i socijalnu bezbednost kako bi podržao velikodušne evropske države blagostanja. Za Vašington je bolje da rezove čini promišljeno i sistematično, nego da to čini na prepad, usred kriznih situacija.

Evropljani nikada neće prestati da pozivaju na jačanje američke vojne privrženosti, ali američki zvaničnici bi mogli prestati da plaćaju. Vašington bi trebalo da ostane u NATO i drugim savezima samo ako oni doprinose američkim interesima. Odbrana zemalja koje su sposobne same da se brane ne doprinosi ostvarenju tih interesa.

Dag Bendou je viši saradnik instituta Kejto i bivši specijalni savetnik predsednika Ronalda Regana. Autor je knjige „Spoljnopolitičke ludorije: Nova američka globalna imperija“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u