Nova velika igra ili značaj indijskog Pacifika

Sve oči su uprte u 10. i 11. decembar, na rusko-indijsko-kineski samit na ministarskom nivou

U kontekstu nove velike igre u Evroaziji, Novi put svile, poznat kao Inicijativa pojas i put (BRI), integriše sve kineske instrumente nacionalne moći – političku, ekonomsku, diplomatsku, finansijsku, intelektualnu i kulturnu – koristeći ih za oblikovanje geopolitičkog/geoekonomskog poretka 21. veka. BRI će u doglednoj budućnosti biti organizacioni koncept kineske spoljne politike; srce onog što je čak i pre predsednika Sija Đinpinga bilo zamišljeno kao „miroljubivi rast“.

Reakcija Trampove administracije u odnosu na veličinu projekta BRI bila je na neki način minimalistička. Trenutno se svodi na terminološki zaokret od onoga što je nazivano Azija-Pacifik ka Indo-Pacifiku. Obamina administracija je sve do poslednje posete predsednika SAD Aziji u septembru 2016. uvek koristila termin Azija-Pacifik.Indo-Pacifik uključuje Južnu Aziju i Indijski okean. Dakle, sa američke tačke gledišta, to podrazumeva uzdizanje Indije u status rastuće globalne supersile, koja može da „obuzda“ Kinu.

Američki državni sekretar Reks Tilerson nije mogao biti jasniji: „Globalni centar gravitacije pomera se ka srcu Indo-Pacifika. SAD i Indija – sa našim zajedničkim ciljevima koji uključuju mir, bezbednost, slobodu plovidbe i slobodnu i otvorenu (političku) arhitekturu – moraju služiti kao istočni i zapadni svetionici Indo-Pacifika. Kao luka i fenjer uz koje region može da ostvari svoj najdublji i najbolji potencijal“.

Pokušaji da se ovo prikaže kao „holistički pristup“ služe da prikriju jasan geopolitički zaokret u kojem Indo-Pacifik zvuči kao Obamin „pivot ka Aziji“, uz dodatak Indije.Indo-Pacifik se direktno odnosi na indijski deo Morskog puta svile, koji – kao jedna od najvažnijih kineskih ruta – ima istaknuto mesto u „globalizaciji sa kineskim karakteristikama“. Peking je u potpunosti okrenut slobodi tržišta i otvorenom pristupu resursima, ništa manje nego Vašington. Ali, iz kineske perspektive, to ne podrazumeva nužno i ogromnu institucionalnu mrežu koju nadgledaju SAD.

„EVROAZAFRIKA“?
Što se tiče Nju Delhija, prihvatanje koncepta Indo-Pacifik rizičan je korak. Prošle godine Indija i Pakistan postali su formalne članice Šangajske orzanizacije za saradnju (ŠOS) koja je ključni element rusko-kineskog partnerstva.Indija, Kina i Rusija su članice BRICS; predsednik Nove razvojne banke (NDB) te organizacije, koja je stacionirana u Šangaju, dolazi iz Indije. Indija je članica Azijske banke za infrastrukutrne investicije (AIIB), koju predvodi Kina. Donedavno je Indija učestvovala i u Inicijativi pojas i put.

Ali novi sled događaja pokrenut je prošlog maja, kada je premijer Indije Narendra Modi odbio da prisustvuje samitu BRI u Pekingu zbog Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora (CPEC), ključnog čvora Inicijative pojas i put, koji igrom slučaja prolazi preko Gilgit-Baltistana i osetljivog regiona koji Pakistan naziva Azad Kašmir, a Indija Okupiranim Kašmirom (od strane Pakistana).

Potom je na sastanku Afričke razvojne banke u Gudžaratu (ekonomski najrazvijenija država Indije; prim. prev.) Nju Delhi otkrio nešto što bi se moglo smatrati rivalskim projektom Inicijativi pojas i put: Azijsko-afrički koridor rasta (AAGC), koji će se razvijati u partnerstvu sa Japanom. AAGC ne može biti više „indo-pacifički“ projekat. On se zapravo naslanja na Indo-pacifički koridor slobode – finansiran od strane Japana, uz korišćenje indijskog znanja (know-how) o Africi – koji ima kapacitet da bude konkurencija projektu BRI.

Trenutno ovo nije ništa više od obećanog „dokumenta o viziji“ koju dele Modi i njegov japanski kolega Šinzo Abe, a koja veoma liči na BRI, kao na primer po pitanju planiranog razvoja kvalitetne infrastrukture i digitalne povezanosti.

Na AAGC se nadovezuje Kvadrilaterala, koju japanski ministar spoljnih poslova predstavlja kao projektovanje „slobodnog i otvorenog međunarodnog poretka zasnovanog na vladavini prava u Indo-Pacifiku“.

Ovde je još jednom „stabilnost Indo-pacifičkog regiona“ suprotstavljena japanskoj percepciji „agresivne kineske spoljne politike“ i „ratobornosti u Južnom kineskom moru“ koja ugrožava ono što američka mornarica naziva „slobodom plovidbe“.

Koliko god da su Si i Abe nedavno naglasili novi početak u kinesko-japanskim odnosima, realnost ukazuje da stvari stoje drugačije. Japan, pozivajući se na Severnu Koreju (DNRK) a zapravo se plašeći ubrzane kineske vojne modernizacije, kupuje dodatno američko naoružanje. Istovremeno, Nju Delhi i Kanbera su takođe prilično zabrinuti zbog kineskog vojno-ekonomskog juriša.

Od ključne je važnosti to što će AAGC i Kvadrilaterala povezati indijski Zakon o istočnoj politici sa japanskom Slobodnom i otvorenom indo-pacifičkom strategijom. Čitajući ove dokumente u tandemu nećete mnogo pogrešiti ako izvedete zaključak da je indo-japanska strategija usmerena na stvaranje „Evroazafrike“ (Eurasifrica; složenica od reči Evroazija i reči Afrika; prim. prev.).

U praksi, pored ekspanzije ka Africi, Tokio takođe namerava da u saradnji sa Indijom proširi infrastrukturne projekte širom Jugoistočne Azije, od kojih će neki biti direktni konkurenti ili će se preklapati sa projektima BRI. Azijska razvojna banka (AIIB) u međuvremenu razmatra alternativne modele finansiranja za infrastrukturne projekte koji ne ulaze u Inicijativu pojas i put.

Kako stvari stoje, Kvadrilaterala je proces u fazi izgradnje čija „stabilnost Indo-pacifičkog regiona“ je usmerena protiv ispoljene želje Pekinga da stvori „zajednicu iste budućnosti“ u azijsko-pacifičkom regionu. Ima razloga za brigu da će ovakva konfiguracija proizvesti oštru vojno-ekonomsku polarizaciju Azije.

PUKOTINA U SRCU BRIKS
Aziji je, prema računici Azijske razvojne banke, na godišnjem nivou potrebno neverovatnih 1,7 biliona dolara infrastrukturnih ulaganja. U teoriji, Azija bi u celini imala koristi od niza projekata u sklopu BRI u kombinaciji sa nekim drugima koji su finansirani od strane Azijske razvojne banke i povezani sa AAGC.

Uzimajući u obzir izuzetno ambiciozan duh i obim čitave strategije, BRI ima znatnu početnu prednost. Ogromne rezerve Pekinga su već usmerene ka investiranju u infrastrukturu širom Azije, u tandemu sa izvozom viška građevinskih kapaciteta i sveopštim unapređenjem povezanosti.

Nasuprot tome, Nju Delhi jedva da ima dovoljno industrijskih kapaciteta za potrebe Indije. U suštini, Indiji su očajnički potrebne investicije u infrastrukturu. Prema obimnom izveštaju, Indiji je neophodno 1,5 biliona dolara u toku naredne decenije. Povrh svega toga, Indija ima stalni trgovinski deficit sa Kinom.

Potencijalni opipljiv uspeh je indijska investicija u luku Čabahar u Iranu u sklopu trgovinske strategije prema Avganistanu (videti drugi deo ovog izveštaja). Međutim, to je otprilike sve.

Osim projekata u oblasti energetike i povezivanja, kao što su nacionalni identifikacioni digitalni sistem Adhar (1,18 milijardi korisnika) i investiranje u niz solarnih elektrana, pred Indijom je dugačak put. Prema nedavno objavljenom Globalnom indeksu gladi, Indija je rangirana kao stota od 119 zemalja u pogledu dečije gladi. To je bazirano na četiri komponente: pothranjenost, akutna neuhranjenost, zaostatak u rastu izazvan neuhranjenošću i smrtnost dece. To je ekstremno zabrinjavajućih sedam mesta ispod Severne Koreje, i samo sedam mesta iznad Avganistana, koji je na dnu liste.

Teško da bi Nju Delhi pogrešio da se odlučio za izgradnju indijsko-kineske saradnje u okviru BRICS. A to uključuje prihvatanje da je investiranje u BRI korisno, čak i ključno važno za indijski infrastrukturni razvoj. Vrata ostaju otvorena, a sve oči su uprte u 10. i 11. decembar, kada će Indija biti domaćin trilateralnog rusko-indijsko-kineskog samita (sve tri zemlje su članice BRICS) na ministarskom nivou.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

 

Asia Times

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u