1.
Kad je stranka Čede Jovanovića dodelila nekakvu Ja-Tebi-Vojvodo-Ti-Meni-Serdaru nagradu Mrđanu Bajiću i Biljani Srbljanović za ideju spomenika Zoranu Đinđiću, opet se videlo kako se spomenici ne podižu da obeleže istorijsko mesto mrtvim, već poziciju u varljivoj savremenosti živima.
Đinđić, naravno, nije bio jednoznačna politička figura, kakvim ga čine njegovi samozvani naslednici, među kojima se ovih dana našlo i takvih koji su teško zamerili njegovoj ćerki Jovani što se zaposlila u srpskoj vladi. I zato spomenik strela tako malo liči na njega, a tako mnogo na njih – jer to je spomenik zahvalnih korisnika meke zapadne okupacije Srbije, jedinog oblika vladavine u kom Čeda može da živi na slobodi i od politike a Srbljanovićeva od drama i javnih nastupa. Naravno, i ona i Čeda samo su se uklopili u ketmanski poredak u kome se vlast spomenikom Đinđiću strancima zaklinje da neće pogaziti mitove Petog oktobra, koje personifikuje ubijeni srpski premijer, a do čijeg je održavanja strancima posebno stalo.
2.
Primajući nagradu, Srbljanovićeva je ispričala kako Đinđićevih pravih pristalica u Srbiji nema mnogo. Tek da se, kako je rekla, napune prostorije LDP, gde je nagrada dodeljena, a koje je spisateljica videla kao luksuzno podrumče („luksuzno, ali podrumče“). Svest da pripada manjinskoj Srbiji – po luksuzu ili po političkom stavu (ili to dvoje u našem slučaju ima neku uzročno-posledičnu vezu) – Srbljanovićeva, dakle, doživljava ekskluzivistički. I to je negde u redu, samo otkud onda potreba da se taj tip ekskluzivizma širi namerom da se podiže spomenik čoveku čije su pristalice, kako sama kaže, toliko malobrojne, i da li je to onda spomenik podignut protivno volji većine naroda?
Nažalost, da. Spomenik se podiže protivno volji većine, ili – ako ćemo baš precizno – uz podršku većinske ravnodušnosti. A Srbljanovićevoj i Čedi, vidim, nije problem da oko tog spomenika podele narod, i što je to jedini posao u kome su zaista dobri i zbog koga ih toliko sezona zaredom gledamo na sceni. Uostalom, setite se njihovih zlatnih trenutaka: i jedno i drugo uspinjale su produžene ruke stranih kancelarija i mecena na talasima ovdašnjih dubokih narodnih podela.
3.
Nisam od onih koji bi jednog dana rušili spomenik Đinđiću, makar ovako pretvoren u jedan socijalno nastran simbol. Ali to me ne udaljava od stava da taj spomenik tek čeka svoju istorijsku legitimizaciju. Dakle, spomenik će moći da legitimišu samo dve stvari. Jedna je – srećom, manje verovatna – da Srbija toliko ogrezne u promeni svesti i okupacionoj logici da nam se čak i Čeda Jovanović učini kao prihvatljiv istorijski politički model, a ne, recimo, jedan Milovan Milovanović ili Jovan Ristić.
Ima i drugi način – da Đinđićevi spomenici dobiju svoje pandane u spomenicima Slobodanu Miloševiću. Tek tad će Điđić, poduprt Slobinim društvom, prestati da bude provokacija, tak tad će moći da okuplja Srbe, a ne da ih deli, svedočeći zajedno s njim, više svojom sudbinom nego svojim delom, koliko je bio težak i tragičan kraj još nezavršenog srpskog 20. veka.
4.
Spomenici su svedočanstva istorijske konsenzualnosti i ravnoteže jednog društva. Na primer, kad je u Srbiji padao komunizam, ne verujem da bi bilo onoliko pristalica rušenja spomenika Josipu Brozu da ih je bilo bar nekoliko podignutih đeneralu Mihailoviću, još jednoj ličnosti čiji su spomenici danas potrebni Srbiji da bi pronašla stabilizujuću osu u moru političke empirije.
5.
Ako bih vrednovao najuspešniji momenat Vučićeve vladavine, onda bih rekao da je tokom nje ovdašnji narod manje podeljen nego pre. Ako bih vrednovao njegovu suštinsku prednost u odnosu na opoziciju, ponovio bih to isto: on većinski sabira narod, a opozicija ga cepa.
Sa druge strane, najveći kapacitet sabiranja i deljenja Srba danas počiva na Kosovu, mestu koje istraživači javnog mnenja vide tek na šestom ili sedmom mestu srpskih problema, a onda, kad nešto tamo šušne, ono preko noći izbija na prvo mesto. Eventualna predaja Kosova otud bi ne samo postepeno dovela do promene vlasti u Srbiji nego bi bila generator podele među Srbima na duži rok. Rečju, neodustajanje od Kosova Srbiju, po svoj prilici, uvodi u spoljne probleme; ali odustajanje od Kosova uvodi je u unutrašnje – u proces puzećeg građanskog rata dugog trajanja.
6.
Otud, kad god nam Biljana Srbljanović i svet koji veruje kako je ona novi Harold Pinter podižu spomenike i ispunjavaju značenjima naš kulturni i duhovni prostor, to valja prepoznati kao napor da nas svađaju među sobom. Taj napor uvek je samo jedna mala vežba pre nego što nam se oduzme deo prava da ne pristajemo kad nam otimaju teritoriju i istoriju. I u tome je smisao njenog i Bajićevog Đinđića, kao artefakta malog nametljivog društva iz „luksuznog podrumčeta“. 
I zato onaj dečak koji je u priči rekao da je car go pred spomenikom strelom Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović moćiće će da kaže jedino ovo: „Samo što ne progovori!“
Kraća verzija ovog teksta pročitana je kao komentar na Televiziji Ras 11. decembra 2017. godine
