Pre tri meseca nemački birači odbili su bezbojni status quo. Dve tradicionalne vladajuće partije – Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija (SPD) – prošle su loše, budući da su zajedno jedva namakle polovinu ukupnog broja glasova, dok su pre četiri godine osvojile dve trećine.
Liberalni Slobodni demokrati ponovo su ušli u Bundestag. Što je još dramatičnije, antiimigrantska Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je gotovo 13 odsto glasova i postala treća najveća partija. Levičarski tvrdolinijaši iz Levice i Zeleni zaokružili su spektar, ostavljajući biračko telo oštro podeljenim. Računajući i Hrišćansko socijalnu uniju (CSU), koja vlada u Bavarskoj, sad se u parlamentu nalazi sedam partija.
Mnogo glasova CDU i CSU prelilo se Alternativi za Nemačku. Budući da se u Bavarskoj sledeće godine održavaju izbori, CSU je odlučna da se snažno suprotstavi imigracionoj politici. SPD je nastavio sa trendom gubitka birača umereno levičarske orijentacije, koji su svoju staru partiju videli kao pomoćni točak vladavini kancelarke Angele Merkel, nakon čega je Martin Šulc, lider socijaldemokrata, čvrsto odbacio mogućnost formiranja nove „velike koalicije“, insistirajući da će partija otići u opoziciju. FDP se takođe osetio iskorišćenim od kancelarke Merkel tokom boravka u vladajućoj koaliciji, koji je okončan njihovom biračkom eliminacijom (iz parlamenta) 2013. godine.
Zbog razumljivih razloga, (Zapadna) Nemačka, koja se ponovo rodila nakon Drugog svetskog rata, stavila je akcenat na stabilnost. Bundestag ne može biti lako raspušten, a sve partije, ako žele da u njega uđu, moraju dostići izborni prag od pet odsto. Sve do apsorpcije Istočne Nemačke u Bundestagu, nije bilo partije koja je više levičarski pozicionirana od SPD. Takođe, u njemu sve do septembra nije sedela nijedna partija pozicionirana desnije od CDU-CSU.
OPASNI PROBLEM IMIGRACIJE
Budući da obavlja funkciju kancelarke od 2005. godine, Merkelova je sebe predstavljala kao par „sigurnih ruku“ za Nemačku. Ali ona je više od bilo koga drugog odgovorna za jačanje političkih ekstremista. Potiskujući ozbiljna neslaganja i debatu iz političkog sistema, uništila je kredibilitet centrističkih partija, dajući vetar u leđa Levici i Alternativi za Nemačku.
Tokom prvog mandata Merkelova je nemilosrdno preuzela agendu SPD, minimizirajući razlike između dve partije. To joj je omogućilo važnu pobedu 2009. nakon prve velike koalicije. Potom se združila sa FDP, ali je tokom zajedničke vladavine do 2013. osujetila realizaciju njihove agende u pogledu zbližavanja sa poslovnom zajednicom. Budući da je njihovo učešće u vlasti naizlged izgubilo poentu, Slobodne demokrate su sa 14 odsto glasova pale ispod cenzusa i tako izgubile mesto u Bundestagu. To je dovelo do nove velike koalicije i dodatnog mešanja stavova dve partije. Obe su prošle veoma loše u septembru; SPD više čak i ne izgleda kao vladajuća partija s obzirom da su osvojili tek petinu ukupnih glasova birača.
Pitanje imigracije pokazalo se politički najopasnijim. Tokom upliva izbeglica sa Bliskog istoka i drugih regiona Nemačka je u 2015. primila milion ljudi, uglavnom muškaraca muslimana. Društvene posledice bile su ozbiljne premda ne tako strašne kao u nekim predviđanjima. Rejting Merkelove je pao, dok je AfD ojačala. Kako je broj izbeglica počeo da opada, kancelarka se nadala ponavljanju nekadašnje izborne dominacije. Ali koalicija CDU-CSU ostvarila je najgori izborni rezultat od 1949, koji je izgledao dobro samo u poređenju sa nesrećnim socijaldemokratama.
SPD je odbila novu rundu u poziciji mlađeg partnera, a Merkelova je isključila mogućnost saradnje sa AfD, nakon čega je jedina opcija za formiranje stabilne vlade bila takozvana koalicija Jamajka, odnosno CDU-CSU, FDP i Zelenih, čija kombinacija partijskih boja daje boje sa zastave Jamajke. Međutim, sporazum o zajedničkom programu otežala je podrška Zelenih imigraciji, protivljenje ekonomskom rastu i entuzijazm prema EU. Na kraju je FDP izašao iz pregovora, navodeći da su razlike bile prevelike – i očigledno smatrajući da Merkelova još jednom potcenjuje Slobodne demokrate.
ZAŠTO NE VELIKA KOALICIJA
Nemačka je mogla ponovo na izbore, ali ankete su ukazivale da bi se malo toga promenilo, zbog čega bi problem ostao nerešen. Merkelova je mogla da formira manjinsku vladu. U tom slučaju bila bi joj potrebna podrška drugih partija za svako pojedinačno pitanje. To nikad nije urađeno u Nemačkoj jer je u suprotnosti sa rasprostranjenom željom za stabilnom vladavinom. Tako se povećao pritisak na SPD da promeni odluku i pristane na formiranje nove velike koalicije.
Šulc je ubrzo popustio. Partija je na decembarskom kongresu odlučila da formalno uđe u pregovore sa CDU-CSU. Andrea Nahles, šef poslaničke grupe SPD u Bundestagu, poručuje da se „u ovom trenutku ne radi ni o čemu osim o pregovorima“ i dodaje: „Nije sigurno da ćemo imati veliku koaliciju“. Teoretski, pregovori bi mogli rezultirati novim izborima ili manjinskom vladom koalicije CDU-CSU. Međutim, Merkelova je odbacila ove mogućnosti, a većina analitičara očekuje novu veliku koaliciju.To bi moglo biti dobro rešenje na kratak rok, ali će se na duge staze verovatno pokazati rđavim. Sve dok se pod vladavinom dve partije naizgled ništa ne menja, birači će biti skloniji da traže alternative koje nude izbor, a ne eho.
Što je još gore, na kongresu SPD Šulc je ponudio agendu koja će gotovo sigurno dovesti do ubrzanog odliva prosečnih nemačkih patriota ka drugim partijama. Kritikovao je ograničenje imigracije, podržao „Sjedinjene Evropske Države“, predložio izbacivanje iz EU zemalja koje ne pristanu na novu konsolidovanu upravu, i založio se za donošenje budžeta evrozone.
Čak i ako se radi o početnoj ponudi za CDU-CSU, ova lista zahteva je neprihvatljiva. Vlada Merkelove protivila se ranijim predlozima o dodatnom prenošenju nacionalnog suvereniteta na Brisel. Štaviše, oslabljena kancelarka će sada imati poteškoća u promovisanju nepopularnih političkih predloga: CSU je uputio izazov njenoj odluci o čvršćem stavu prema imigraciji. Budući da uskoro slede bavarski izbori, Merkelova ne sme dozvoliti da bude nadigrana na pitanju koje je podstaklo jačanje AfD i dospelo na agendu inače liberalnog FDP.
Prethodni spasilački programi, posebno kad je u pitanju Grčka, takođe su bili nepopularni među običnim članstvom CDU-CSU, i pored toga što je Merkelova dobila priznanje Evrope zbog navodnog državničkog ponašanja. Važnije je šta misli javnost; AfD je nastala kao odgovor na evro, odnosno zajedničku valutu. Tek kasnije su ksenofobični lideri preuzeli kontrolu i stavili fokus na imigraciju. Tokom bezuspešnih pregovora o „koaliciji Jamajka“ FDP je ušao u klinč sa Zelenima po pitanju transfera nacionalnih nadležnosti na Brisel, takođe nastojeći da privuče nezadovoljne birače CDU-CSU.
Zaista, u septembru su i glasovi SPD otišli Alternativi za Nemačku. Zapravo najčvršće uporište AfD je radnička klasa u Istočnoj Nemačkoj. Nažalost po Šulca, podrška Sjedinjenim Evropskim Državama je daleko jača u institucijama EU u Briselu – gde je pre povratka u Berlin obavljao funkciju predsednika Evropskog parlamenta – nego na ulicama Saksonije, u kojoj se ljudi u ujedinjenoj Nemačkoj osećaju zapostavljenim.
ŠANSA ZA ALTERNATIVU
Osim toga, kampanja za dodatno prebacivanje nacionalnog suvereniteta na evropsku superdržavu će verovatno u većoj meri dovesti do gubitka glasova u korist AfD nego što će privući glasače Zelenih, koji najjače izražavaju „evrokratski“ sentiment. Forsiranje takvih stavova u obnovljenoj velikoj koaliciji bi gotovo sigurno ubrzalo odliv glasova iz ionako okrnjenog političkog centra. Glasači bi postali još očajniji u traganju upravo za „alternativom za Nemačku“, a ostaje pitanje da li bi je pronašli u AfD ili negde drugde.
Čak i ako Merkelova odbaci Šulcovu agendu o povećanju nadležnosti EU, druga epizoda mlitave koalicione vlade verovatno će izazvati frustracije kod svakoga kome je dosta vladavine na bazi najmanjeg zajedničkog sadržaoca. Glavne partije bi pokazale da nemaju drugu ulogu osim čuvanja statusa kvo, što bi dodatno podstaklo frakturu političkog sistema. Birači bi bili prinuđeni da glasaju za nekoga drugog ako žele promene. Francuska, Grčka i Španija su prošle kroz ovaj proces tokom kojeg su nekada dominantne partije svedene na marginalni status, dok su novonastale levičarske i nacionalističke grupe preuzele dominaciju.
Nemačka ima dodatni razlog za brigu kad je u pitanju AfD. Iako se ne radi o fašističkoj partiji, i pored njenih liberalnih stavova i retorike AfD je nemačku politiku pomerila desno od pozicije CDU-CSU. Alternativa za Nemačku bi mogla dodatno skrenuti ka ekstremizmu – nacionalisti su porazili umerene na nedavnom partijskom kongresu – što bi otvorilo stare istorijske rane. Šansa da se to dogodi bila bi povećana u slučaju formiranja velike koalicije, koja bi ponovo pokazala da nema bitnih razlika između dve glavne partije.
Iako se Merkelova bez sumnje oseća komfornije sa umerenom levicom, sa kojom je malo toga spaja osim učešća u vladi, trebalo bi da razmotri pokušaj formiranja koalicije sa FDP i AfD. Formiranje još jedne bezoblične i bezvredne koalicije, čiji bi primarni cilj bio da autsajderi ostanu van vlasti, samo bi povećalo privlačnost AfD. U tom slučaju bi Alternativa za Nemačku postala formalna opozicija u Bundestagu, a time i najvidljiviji nosilac promena.
Kako sada stvari stoje, promena imigracione/izbegličke politike deluje neizbežno, imajući u vidu zahteve CSU. Kancelarka Merkel bi mogla iskoristiti tu promenu da uvuče AfD u vladu, time stavljajući na njih neugodno breme odgovornosti. To ne bi bio korak u nepoznato. Druge evropske zemlje suočavale su se sa sličnim izazovima u formiranju vladajućih koalicija. U Austriji i Finskoj, na primer, desničarski nacionalisti su kooptirani u vladu, odakle im nije bilo lako da se ponašaju bombastično.
Niko ne zna kako će se okončati političke peripetije u Nemačkoj, ali druga velika koalicija bi ponovo oglasila bankrot nemačkog političkog sistema i njegovu potrebu za radikalnom promenom. Za partije establišmenta bi bilo bolje da prihvate isfrustriranost naroda tako što će se suočiti sa njegovim kritikama. Ukoliko se to ne desi, nemački glasači bi na kraju mogli odlučiti da ovlaste nove manje prihvatljive partije.
Dag Benodu je viši saradnik instituta Kejto i bivši specijalni pomoćnik predsednika Ronalda Regana. Autor je knjige „Spoljnopolitičke ludorije: Nova američka globalna imperija“
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
